Rekvijem za Srpsku

Drugi put za poslednjih deset godina Amerikanci su Bosni i Hercegovini napisali ustav bez prethodnih konsultacija sa njena tri konstitutivna naroda, ovoga puta sa namerom da ojačaju centralizovanu vlast Sarajeva i smanje moć i ovlašćenja entiteta, Federacije BiH i Republike Srpske.

Predstavnici političkih stranaka su instruisani – kako u Vašingtonu, tako i u Briselu – da zajedno rade na stvaranju “normalne, integrisane, neetničke parlamentarne demokratije – sa jednim parlamentom i jednom centralnom vladom, sa punim zakonodavnim, to jest izvršnim ovlašćenjima, i jednim titularnim šefom države”, umesto trojnog predsedništva. Entiteti formalno ostaju, ali sa drastično smanjenim ovlašćenjima. Ustavne promene su nužne, kako se objašnjava, radi stvaranja integrisane, centralizovane i efikasne države, umesto dosadašnje labave, birokratizovane i neefikasne konfederacije.

U toku su međustranački pregovori o usaglašavanju stavova oko dobijenih naloga. Pomaka nema, kao da su svi zaboravili šta im je u Vašingtonu rečeno. Bošnjaci žele centralizovanu državu kojoj bi Sarajevo dalo osnovni identitet. Srbi nemoćno prate rekvijem za Republiku Srpsku. Posle policije, izgubili su i vojsku i sad se pitaju šta, sem imena, još može da ostane od Republike Srpske, ako i ime ostane. Hrvati, kao da ne vide šta se Srbima dešava, uporno traže još jedan, svoj, entitet. U isto vreme, sprema se smena na vrhu protektorata: funkciju visokog međunarodnog predstavnika ovog meseca preuzima Kristijan Švarc-Šiling, bivši nemački ministar, koji u Evropi važi za poznavaoca bosanskih prilika.

Od ocena ova dva čoveka u znatnoj meri zavise i vidovi u kojima će entiteti moći da se iskažu.

Sugestije lorda Ešdauna – o jačanju centralne vlade na račun entiteta, recimo – moraju se gledati u kontekstu saznanja da je on obezvređivao svaku vlast u Bosni, uključujući i vlast u Sarajevu, koja nije njegova i da je vladao protektoratom kao britanski vicekralj Indijom u kolonijalna vremena. NJegov odnos prema entitetima, a posebno prema srpskom entitetu, određen je u znatnoj meri njegovim nezadovoljstvom što nije uspeo da se proslavi hapšenjem glavnih haških begunaca Karadžića i Mladića. On za taj svoj glavni neuspeh optužuje “nekooperativnu” Republiku Srpsku (a, kad god može, i Srbiju). Ešdaun nije za entitete, čak i kad kaže da jeste.

Švarc-Šiling, kritičan prema Ešdaunovom stilu vladanja, vidi sebe pre kao specijalnog predstavnika Evropske unije, nego kao visokog predstavnika međunarodne zajednice. Smatra da “ne sme na početku da se ističe cilj da se entiteti ukinu”.

Po njegovoj oceni, mnogo je važnije pitanje kako će se entiteti uklopiti u osavremenjenu zajedničku državu. “Ako se diskusija o ustavu vodi konstruktivno, entiteti ne moraju da se ukidaju”, kaže on. “NJihova ovlašćenja, međutim, moraju da se smanje tamo gde su oni na pogrešan način preuzeli zadatke zajedničke države, jer entiteti ne smeju biti predstavnici interesa nacionalnih grupa. Oni su upravne jedinice bosanske države i sebe moraju tako i da shvate.”

Švarc-Šiling, kao što se vidi, ima preciznije viđenje entiteta nego mnogi drugi strani analitičari. Ali je to viđenje, iako fleksibilnije, nesumnjivo zasnovano na spoznaji da je Ešdaun već lišio entitete njihovih dejtonskih ovlašćenja i da je to sada neko novo stanje koje bi ustav mogao ozvaničiti. Ali to se mora učiniti oprezno, kako bi se izbegli politički sukobi između pokorne Bosne i velikih zapadnih sila i kako bi se prigušile međunacionalne napetosti i sprečili izlivi jedva prikrivenih starih mržnji.

Oba visoka predstavnika, razume se, polaze od toga da su Amerikanci procenili da je Bosni potreban novi ustav ponajviše zbog Republike Srpske, kojoj Dejton garantuje specijalne odnose sa Srbijom i u kojoj se 90 odsto stanovništva izjašnjava za jedinstvo sa Srbijom. Američka diplomatija ne krije da strepi da bi Srbija mogla da podstakne dezintegraciju Bosne ukoliko bi se Kosovu i Metohiji dopustila, makar i “uslovna”, nezavisnost.

Srbija je, međutim, ostavila utisak da previše strepi da joj američke strepnje ne oslabe poziciju u pregovorima o Kosmetu. Pri tom je zaboravila da pita Amerikance zašto nije uvažen njen status supotpisnice Dejtonskog sporazuma, kad se taj dokument stavlja ad akta. Nije pitala – a imala je na to puno pravo – hoće li se, po novom ustavnom ustrojstvu Bosne i Hercegovine, poštovati dosadašnji odnosi između Srpske i Srbije. Ni u javnosti nije oko toga bilo uzbuđenja. Niko od poslanika nije digao dva prsta da pita šta će Beograd preduzeti za zaštitu srpskih interesa na drugoj strani Drine. Makar da znamo čiju će istoriju učiti srpska deca u Bosni.