Za divlje, besplatno

Novi set zakona o zdravstvu je možda stupio na snagu a možda i nije. Upućeni kažu da njegova primena otpočinje 15. januara, a u domovima zdravlja se već uveliko pozivaju ne njega uvek kada je potrebno da “skrešu” neku uslugu. Pre mesec dana, dok je predložene izmene zakona potpisivao, predsednik Tadić je priznao da nema pojma koliko će od januara ove godine plaćati za zdravstvene usluge. Baš lepo, nemaju pojma ni građani i biće prinuđeni da uče u hodu. I ne samo to: biće prinuđeni i da odustaju od lečenja koje nisu u mogućnosti da plate, mada je Ministarstvo zdravlja obećalo da to ni po koju cenu ne sme da se dogodi. Pominjane su participacije (kažu razumne i prihvatljive građanima) ali nisu pominjani svi oblici lečenja na kojima zdravstvo može da vas saplete. Recimo, teško oboleli pacijent koji je na kućnom lečenju ima pravo da besplatno prima terapiju kod kuće, što podrazumeva da lekar ili medicinska sestra dođu i priključe infuziju i odu, a porodica kako zna i ume isključi infuziju i izvadi igle. Ali, to važi samo za radne dane, dok se za terapiju vikendom plaća – 1 000 dinara po dolasku. Za bolesnike obolele od karcinoma (po novom zakonu, njihovo lečenje je besplatno i oslobođeno svake participacije) terapija traje mesecima a minimum mesečnih izdavanja za vikend-lečenje (bolest ovaj termin ne prepoznaje kao vreme za odmor) iznosi između osam i deset hiljada dinara.

Morali smo nešto da uradimo jer se pokazalo da sadašnji sistem zdravstvene zaštite ne funkcioniše, objasnili su eksperti iz Ministarstva razloge zbog kojih su zdravstveni zakoni promenjeni. To smo znali i sami, a i Svetska banka nam je dostavila podatak da građani direktno plaćaju iz svog yepa i do 600 miliona evra godišnje za lečenje uz obavezno osiguranje. To će raditi i ubuduće: plaćaće jednu monopolsku službu a i dalje će se lečiti na drugim mestima. Jer, kod nas se niko nije ni osvrnuo na pozitivne primere reformi zdravstva u zemljama u tranziciji, recimo u Slovačkoj, koje su demonopolizovale zdravstveno osiguranje tako da građani mogu da biraju između pet postojećih osiguranja i svih registrovanih lekara. To podrazumeva daleko bolju uslugu i veći komfor zbog konkurencije.

A kako kresanje buyeta izgleda u praksi, upravo smo imali priliku da vidimo tokom novogodišnjih praznika. Iz fonda obaveznog osiguranja plaćalo se šakom i kapom ne samo za one koju su šenlučili već i za one koji su direktno kršili postojeće zakone. “Bilo je mnogo gore nego prošle godine”, rekli su u Urgentnom centru u Beogradu nakon što su zbrinuli 550 lica mahom sa povredama od pirotehničkih sprava, oružja ili zbog pijanstva. Nikom ništa što su pripadnici policije upozoravali da su eksplozivne naprave koje se kupuju na ulici opasne, netestirane, da izazivaju teške povrede pa i smrt, a da je njihova prodaja kažnjiva. U Bulevaru kralja Aleksandra danima su se na tezgama mogli naći “topovski udari”, a i policajci koji su šetali sa rukama na leđima i bez ikakve volje da iskoriste svoje zakonsko pravo i popune prazan buyet bar kaznama (podležu im i oni koji prodaju ali i oni koji kupuju). Za to vreme, oni koji su se drznuli da im se pokvari zub stajali su na jednoj nozi u čekaonicama državnih stomatoloških službi i pokušavali da iskoriste poslednji trenutak za besplatnu popravku. Na mnogo većoj udaljenosti ostali su oni koji su prikovani za krevet i potpuno ovisni o tuđoj pomoći. Ukoliko ne žive apsolutno sami, nemaju prava na kućnu negu. A ako žive sa nekim, taj neko više nema prava da neograničeno bolovanje za negu, već se na osnovu jednog kriterijuma dobija četiri meseca, a na osnovu drugog samo nedelju dana. A dodatni problem predstavlja što kod nas ne postoji palijativno zbrinjavanje takvih pacijenta, mada je u celoj Evropi ono deo obaveznog lečenja.

“To je, opet, naše siromaštvo”, kaže Tomica Milosavljević i priznaje da mi to još ne razumemo i da tu oblast tek učimo.

Možda bi bilo bolje da je naučimo, pa da onda promenimo zakone.