Stevo Žigon

Pred sam kraj 2005. godine u Beogradu je preminuo Stevo Žigon. Javnost uglavnom zna, da je Žigon bio veliki glumac i veliki reditelj kakvih je bilo malo na ovim prostorima. Neki misle da spada među tri najznačajnija savremena reditelja Evrope. Manje se zna da je bio praktično utemeljivač našeg pozorišta, jedan od nekoliko mladih ljudi kojima je tada svemoguća partija, kojoj Žigon za razliku od mnogh nikada nije okrenuo leđa, poverila da se staraju o uvođenu teatra u tek oslobođenoj zemlji.

Wegov pozorišni put počinje u Qubljani, odakle odlazi u Lenjingrad zajedno sa nekoliko pozorištu sklonih omladinaca i omladinki i potom se nastavlja i traje u Beogradu, Jugoslaviji, SSSR-u i Rusiji.

Možda najbolju odrednicu o složenosti ličnosti velikog glumca i reditalja kao i posebnosti njegove umetnčike biografije dao je dr Petar Volk. U jednom napisu koji je Žigon uvrstio u svoju monogafiju koju je jednostavno nazvao “Žigon” i koju je, ne slučajno, udenuo između korica izrazito crvene boje kao zastava, Volk se pita “zašto Žigona mnogi više cene nego što ga vole”. Kako to da je slava prihvatila i propustila mnogo manje talentovne i nadarene od njega?

Prema beleškama savremenika toga doba, između četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka, Žigon se brzo izdvojio iz tada preovlađujuće grupe romantičarskog uverenja da će se prostim zbiranjem glumaca iz raznih sredina, pa i najboljih, stvoriti jugoslovensko pozorište. On je naime, kako svedoči Volk, najviše verovao u scensku iluziju koja je omeđena jedino talentom.

U svojoj dugoj i bogatoj karijeri Žigon je odigrao 57 uloga, režirao 57 predstava, odigrao više od dvadeset glavnih uloga u TV dramama i ostvario 15 uloga na filmovima. Wegova prva uloga ostvarena je 1948. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, za koju Žigon piše, iz specifičnog ugla: “Kada sam te 1948. bio angažovan u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, najpre sam shvatio da uopšte ne umem da govorim, ovog puta srpsko– hrvatski. I opet me je uhvatila slična panika kao u Lenjingradu”. Problem jezika, i te vrste panike najilustrativniji je za Žigonov ne samo umetnički život. Taman je kaže u zatvoru savlado italijanski jezik i tu, kako je zove italijansku paniku, kad dođoše Nemci i odvedoše ga u njihov zatvor gde je vladala specifična “nemačka panika, više reda ali manje šansi”. Odmah iza toga stigla je panika zloglasnog logora Dahau, gde je Žigon sačekao kraj Drugog svetskog rata i oslobođenje, zatim 1945. i školovanja u Lenjingradu i već pominjana “ruska panika” i na kraju ova srpska.

Svoju prvu ulogu, ako ne računa “statiranja i brojne ulogice bez imena” odigrao je pred završetak sezone u JDP 1949. Bila je to uloga Maksa iz “Kralja Betajnove” sa kojom je Žigon doživeo “potpuni debakl”. Čak mu je Jozo Laurenčić tada savetovao da s obzirom na to da je još mlad, promeni zanimanje.

Osim niza drugih malih i manje malih uloga Žigon je, kako duhovito beleži i opisuje taj period, “najzad 17. novembra odigrao prvu ulogu na premijeri”. Bio je to Hemon sin Kreontov u Sofoklovoj “Antigoni”. I postigao prilično dobre rezultate. Međutim, sa ulogom Marčbenksa u Šoovoj “Kandidi”, Žigon je kako kaže nadoknadio “sve ono što su mu oduzeli zatvori i logori”. Posebno je zanimljivo da je iscrpnu analizu te predstave, kao i uspele Žigonove uloge, ispisala Isidora Sekulić.

Zanimljivo je da je Žigonovo bavljenje režijom poteklo takođe iz novog kolektivnog centra. Služeći naime vojsku u Mostaru, dobio je priliku da režira u tamošnjem pozorištu, bio je to komad “Draga Rut” američkog pisca Normana Krasine. Radeći na toj predstavi “osetio sam da već znam mnogo više o poslu od mnogih kolega koji su u njemu vek proživeli”, i potom se otisnuo i u te vode. Istorija našeg teatra, ali i ruskog, kaže vrlo uspešno.

Vratio se u Beograd i nastavio da igra sa Marijom Crnobori, Matom Miloševićem, Milivojem Živanovićem, Olgom Spiridonović, Brankom Plešom...i mnogim drugim velikim imenima tadašnjeg jugoslovenskog pozorišta. Vremenom se ređaju uloge u delima Krleže, Sartra, a njegova uloga Robespjera u Dantonovoj smrti G. Bihnera ima mitski karakter, zatim slede Hamlet, Jago ...

Najveća uloga Steve Žigona na televiziji koja možda nije najvažnija u njegovoj umetničkoj biografiji televizijskog glumca, ipak je uloga Krigera u “Otpisanima”. Reč je o onoj retkoj ali situaciji koja se ipak dešava, da sporedna uloga do te mere naraste u mašti gledalaca i skoro preraste u glavnu. Žigonov Kriger nije ništa manje upečatljiv od likova Prleta i Tihog, tih ne samo partijskih, nego i junaka za koje je bilo lako i potrebno gajiti simpatije.

Stevo Žigon je čini se rano dobio skoro sva domaća priznanja. I to tako rano da ga mlađa publika skoro uopšte nije poznavala. Wegovo odsustvo kao glumca sa scene je bilo prilično dugo, tako da je nagrada Saveza dramskih umetnika Srbije “Dobričin prsten”, iznenadila sve. Možda najviše samog dobitnika. O toj, čini se poslednjoj domaćoj nagradi koju je dobio, Žigon je govorio sa posebnim osećanjem. Govorio je naime da mu je draže što je dobio tu nagradu zbog same glume jer je to priznanje dokaz da se gluma, i posle toliko godina, ipak pamti.

Od brojnih nagrada u inostranstvu, naročito u Rusiji vredi istaći da je Žigon iz ruku Nikite Mihalkova primio nagradu “Zlatni vitez”.

Ostaće upamćeno da su se Stevo Žigon i Jugoslovensko dramsko pozorište u kome je ostvario najveći broj značajnih uloga, do te mere razišli da povodom njegove smrti u JDP nije bilo ni reči.

Željko Jovanović