Opomena

Recenzent koji treba da prikaže veliku retrospektivu slikarskog dela Mladena Srbinovića, priređenu u Galeriji SANU, zatiče se u naročitom iskušenju. Pisati o slikaru koji je svojim stvaralaštvom obeležio čitavu drugu polovinu minulog veka, o kome je pisano toliko da se čini “da je rečeno sve”, može da deluje kao pleonazam. Neka otud, za ovu priliku, bude dovoljan osvrt na jedan aspekt dela ovog umetnika.

Upitajmo se, naime, u čemu, ili po čemu Srbinovićevo slikarstvo pripada “svom vremenu”, i kakva je, i kolika, njegova veza sa aktuelnom stvarnošću? Ono izgleda tako kao da ni po čemu što se u njemu može spolja videti, ne pripada ovom, prisutnom svetu... Ovakav sud može da zvuči provokativno ako se čuje danas, kada se kao primarna vrednost umetničkog dela smatra njegova “savremenost”, vezanost za recentno “događanje stvarnosti”. Pogledajte šta slika Srbinović! Ambijente dvosmisleno predstavljenog prostora, nage devojke, bujnu vegetaciju, apatične starce, lebdeće krčage, korpe sa voćem, šarene tepihe, ptice, koze, Evropu na biku, leptiriće, iscerene kosture, ćirilična slova. I sve to zajedno, u prizorima bez “reda”, bez jedinstvene prostorne i vremenske destinacije. Na Srbinovićevim monumentalnim platnima vide se ponajpre razbuktale boje i potezi četkom, čas meki, nežni i gotovo prozirni, čas žustri, “drski”, i što je čudno, malo zavisni od forme predmeta koga oblikuju. Kritički nastrojen posmatrač takvih slika može da se pita: kakve veze one imaju sa ovim našim svetom, sa tragedijom raspada države, sa NATO ratom, sa iskušenjima društvene krize kroz koju prolazimo? Gde je tu kritika datog (lošeg) stanja stvari, gde poziv na “promenu” postojećeg?

U ovom “smutnom vremenu” čija tegoba se spontano preliva u domen kulture i nameće se umetnosti kao glavna tema, Srbinovićeva izložba opominje na geslo visoke moderne o autonomiji umetnosti. Ona nas podseća da se ta autonomija ne ogleda samo u pravu umetnika da svojim delom kritički ili “transgresivno” (prestupnički) usmerava svoju akciju prema pomenutom, akutnom događanju stvarnosti, sa živom i naivnom pretenzijom da ga menja, već i u nečem drugom: u mogućnosti da prevaziđe puku realnost, da stvara paralelne, alternativne svetove. Ti svetovi, baš kao ovaj Srbinovićev, ne moraju da imaju tehničke i morfološke analogije sa “direktnom stvarnošću”. Slepi su kod očiju oni koji u takvim svetovima ne vide internacionalnu vezu sa objektivnom realnošću, ne osećaju njihov indirektni, ali aktivni uticaj na život. Siroti su duhom oni koji, u vremenu kao što je ovo, razumeju samo onaj jezik umetnosti koji je, u odnosu na postojeće, referencijalan, kritizerski retoričan, podoban da komentariše njegov prizemni, prozaični kontekst.

Srbinovićeva izložba opominje na potiskivanu i gotovo zaboravljenu moć umetnosti da ostvari metafizičku transcendenciju takvog konteksta. Umetnost kakva je Srbinovićeva, izvesno, odgovara dubokoj ljudskoj potrebi za prevazilaženjem monotonije pozitivističkog objektivizma u odnosu čoveka sa svetom. Zato ona nikad ne može da izgubi aktuelnost, ma kakva bila stvarnost u kojoj nastaje.