Prebogati čuvari duša

Na predlog socijalističke vlade, uprkos protivljenju opozicione desnice, španski parlament je u decembru 2005. usvojio zakon o reformi školstva. Kako novi zakon propisuje da je religija samo izborni predmet u državnim školama koji se ne ocenjuje, desna strana parlamenta, inače bliska Katoličkoj crkvi i branilac njenih interesa u društvu, obeležila ga je kao napad na samu Crkvu, što će reći – tradiciju. Ili obratno, jer su za špansku desnicu Crkva i tradicija isto.

Otpor u Donjem domu nije bio jedini pokušaj da se zaustavi donošenje ovog zakona. Čim ga je vlada iznela kao predlog, osim oštre kritike kroz medije, Narodna partija je pozvala na protestni miting. Prihvatile su ga na desetine udruženja katoličkih roditelja, fondacija za odbranu vere, crkvenih organizacija i na hiljade običnih građana. Tako se početkom novembra u Madridu okupila masa ljudi (oko milion, prema organizatoru, ili 47 000, prema vlastima), predvođena političarima iz Narodne partije i nekoliko biskupa. Na mitingu je pažnju skrenula slika koja se retko viđa – sveštenici i monahinje sa lecima na kojima se zahteva više demokratije i slobode!

Vlada je zadovoljna odlukom parlamenta, ali joj nimalo nije prijatno da se na ulicama pojave crkvena lica sa parolama protiv nje. Otuda je odmah dala svoje objašnjenje događaja: Crkva je odvojena od države, pa tako treba da bude i u školstvu, religija je privatna stvar i ne može da bude predmet koji se ocenjuje, i, na kraju, vlast će i dalje poštovati ugovor o finansiranju Crkve potpisan još 1978. godine. Ovo poslednje sa posebnim akcentom jer, prema vladi, protesti nisu ništa drugo nego zauzimanje pozicija u javnom mnjenju pred pregovore o daljem finansiranju Crkve koji slede naredne godine i koji će biti teški. Jer, dok Crkva smatra da dobija malo, vlada misli da daje i previše.

Vlada takođe brine o pozicijama u glasačkom telu, pa je dala svoje viđenje aktuelnog finansijskog stanja Crkve, prema kome bi moglo da se zaključi da su protesti onih koji kažu da za očuvanje duša treba više novca, bili nepravedni. Ovakav stav je potkrepljen sumom od tri milijarde evra državne direktne ili indirektne godišnje pomoći Crkvi. Osim iz buyeta (145 miliona evra 2005), ova suma uglavnom potiče iz fondova ministarstava za obrazovanje, kulturu, odbranu, rad i socijalna pitanja, iz fondova autonomnih vlasti, i iz prihoda same Crkve koja je oslobođena plaćanja poreza, što nije slučaj sa drugim organizacijama. Deo dolazi i iz ličnog poreza građana, koji razrezanu kvotu mogu svojevoljno, umesto u buyet poreske uprave, da upute Crkvi.

Na teret države takođe padaju i plate biskupa (120) i ostalih sveštenih lica (oko 20 000), bolničkih, zatvorskih i kapelana pri vojsci (937), profesora religije (oko 30 000) i administrativnog osoblja. Obrazovna mreža Crkve sastoji se od 7 300 centara (15 miliona učenika i 80 000 profesora), među kojima se ističe sedam univerziteta, 15 teoloških fakulteta, 41 religiozni centar i 138 osnovnih, srednjih i viših škola, u kojima se nastava izvodi po programu Ministarstva obrazovanja, uz dodatak predmeta religije. Polaznici ovih škola plaćaju školovanje, a Crkva od toga ništa ne uputi u državnu kasu, što drugi privatni centri obavezno čine.

Održavanje 103 katedrale, 961 manastira i 280 muzeja takođe predstavlja znatan trošak. To vlasti znaju pa priskaču u pomoć, kao što je bio slučaj sa socijalističkom opštinskom vlašću koja je dala novac za završetak izgradnje madridske katedrale Almudena.

Troši se dosta i na zdravstveni i socijalni rad Crkve kroz 107 bolnica i 128 ambulanti i dispanzera, zatim 2 948 domova za stare, napuštenu decu, narkomane i alkoholičare, i sve one kojima je to jedino utočište. Tim centrima se svake godine, iz različitih razloga, obrati više od tri miliona ljudi. U njima, ali i izvan zemlje, uglavnom rade crkvene nevladine organizacije, među kojima je najistaknutija “Karitas”.

Osim određenog vremena na državnom radiju i televiziji, Crkva ima više svojih novina i revija, zatim radio-stanicu, a odnedavno i sopstveni TV kanal, što svakako predstavlja nemali izdatak.

Zbog svega ovoga, list “El pais”, inače blizak vlastima, smatra da je Katolička crkva Španije moćna ekonomska, kulturna i obrazovna sila, sa ogromnim posedom u nekretninama, sila iznad svake druge organizacije, osim same države. To potkrepljuje ne samo državnim davanjima, subvencijama i fiskalnim olakšicama, jedinstvenim u zemlji, već i učešćem Crkve u mnogim unosnim poslovima kao što je građevinarstvo, pa i na samoj berzi, uglavnom preko širokog i dosta zamršenog spleta firmi u kojima ima njenog kapitala.

Za sada se tek retko pominje skandal sa piramidalnom bankom (tipa Jezda-Dafina) iz Valjadolida, koja je propala pre dve godine i iz koje je Crkva na nekoliko dana pre kraha povukla stotinak miliona evra. To se verovatno čuva za ozbiljnije okršaje, koji se očekuju, mada se podseća na tadašnju izjavu biskupa zaduženog za finansije – on je, na pitanje sme li Crkva državnu pomoć da drži pod kamatom, odgovorio da je ona kao dobri otac koji se ozbiljno brine o imovini namenjenoj budućnosti dece.

Koliko je tačno tvrđenje vlasti da Katolička crkva nema prava da se žali na svoj finansijski položaj, možda se najbolje vidi iz podatka da su sve druge dozvoljene religije prošle godine iz buyeta dobile jedva tri miliona evra.

Branislav Đorđević