Banatski patriota

Ne postoji osećanje da si Vojvođanin, ja se osećam Banaćaninom, objašnjava za NIN Raša Popov (72), autentični mudrac, usmeni pripovedač, dugogodišnji televizijski novinar, novinar-saradnik “Mokrinskih novina”, zvezda dečije televizijske emisija “Fore i fazoni”, čija nova serija upravo počinje. – Nema “vojvođanskog žita”, to je onaj Diklić ispevao, za seriju “Salaš u malom ritu”. Da nema takvog žita, već banatskog, bačkog i sremskog, doktorski stručno objasnio mi je doktor Draško Ređep. Utoliko ja nisam nikakav vojvođanski separatista, ali banatski patriota jesam.

ŽIVE SLIKE: Život pre rata upamtio sam zahvaljujući mojoj komšinici, Zorki Stepančev. Wen otac je imao dve njive u delu atara do koga se moglo doći samo ako se prođe kroz sirotinjski deo Mokrina. Idemo tamo da srpom nakosimo mladog kukuruza, zvanog salamada, za svinje. Prolazeći jednom bio sam svedok sendovanja. To je ono kad dođe sudski izvršitelj, pa za dug rasprodaju kuću nekoj sirotinji. I on licitira pred kućom, kaže: Na prodaju ova stolica! Ono stolica s tri noge. Kod sirotinje nemaju sve stolice četiri noge. A žena čiju imovinu onaj na doboš izvikuje, to je jedna bleda, tuberkulozna plavuša s punđom (udate žene nosile su punđu), a oko nje su mala, musava deca. To pamtim kao živu sliku, jer sam bio užasnut tim prizorom bede. Tako je meni ostala uspomena na strašnu sirotinju u Kraljevini Jugoslaviji. Ali, bilo je i bogatog sveta, a ponajviše srednjeg seljaštva, sveta koji je pristojno živeo.

Običaj je bio da se sredom jede “grenadir marš”, testo s krompirom i lukom, petkom se jede pasulj, ostalim danima po malo mesa, ali je nedeljni ručak bio po recepturi bečke kuhinje. To je bila supa s rezancima, prst masti pliva po njoj. Obožavali smo je: rezanci nam padaju niz podbradak, pa ih usrkujemo. Posle supe dolazi rinfleš sa zelenišem u kome je kuvana supa, onda dolazi moćan paprikaš, a, bogami, u bogatijim kućama, i pečenje. Tako da je nedeljni ručak bio kad su Lale bogati, a sredom i petkom su siromašni. Uostalom, tih dana su i postili, to je verska odredba. Znate, u to vreme velika je bila pobožnost Banaćana, mokrinska crkva uvek je bila puna.

BOŽJA KAZNA: Nemaca je u Mokrinu bilo 1000, nas Srba bilo je 9000, i još 350 Mađara. Živeli smo u paralelnim svetovima. Oni nama viču: Rac, rac – magarac! Rac potiče od latinske reci rascijano, to znači: Rašanin. Naši stari su se doselili, kao bajagi, samo iz Raške. Međutim, nisu samo iz Raške, već iz Šumadije, iz Toplice, sa Kosova, iz Bosne. Moj deda, Toša Janić, dugo je živeo, mom uja Branku rekao je: Mi smo, Branko, doseljeni iz Bosne! I, stvarno, držali su ovce sve do preklane. Bosanci su ovčarski narod, to su čuvari ovaca. I dok su Nemci nama vikali: rac, rac – magarac! mi smo njima vikali: Švaba – keleraba! Je supe, grize dupe! Dakle, oni su nas smatrali za primitivne glupake, a mi njih za čudnovate ljude, koji gaje neko neobično povrće.

Normalno, kako je okupator ušao u Banat, odmah je regrutovao sve mlade Nemce u nemačku vojsku. Išli su na Istočni front, i borili se protiv Tita po balkanskim gudurama. Uglavnom, imućniji Nemci jesu bili za Treći rajh, međutim, nemačka sirotinja u Vojvodini nije se pridružila hitlerovcima povicima Zig hajl! Ta je sirotinja bojkotovala hitlerovsku okupaciju. Kad su naišli Rusi, za njima i partizani, mnogi Nemci su ostali. Nisu hteli da beže sa hitlerovcima. Po popisu stanovništva iz 1948. broj Nemaca bio je blizu 50 hiljada. To je znatna populacijska masa. Titovi oznaši sve su te ljude odveli u dvadesetak izolovanih sela, zapravo u logore, u kojima su vladali tifus i glad. Ta surovost se donedavno krila. Zašto je bio toliki strah od 50 hiljada Nemaca – ne znam!

URBANA SITUACIJA: Novosadska gimnazija bila je jedna veoma ozbiljna institucija. Te školske 1945/46. još je bio očuvan niz tradicija, koje su poticale iz 19. veka. Ubrzo je nekako sve to iščilelo; stari aparati su se pokvarili, a naš genijalni profesor književnosti Jančić, oteran je iz škole. Trčao sam na njegove časove, jer sam na njima doživljavao radost mišljenja. Nisam strepeo da će me poniziti kao kakav profesor matematike. Smatrali su da će ga u Vrbasu lakše držati pod kontrolom. Međutim, s kim god sam pričao iz vrbaske gimnazije, svi su veličali Jančića kao svoj najveći uzor u životu. Čoveka slobodne misli niko ne može da sputa.

Godine 1948. Novi Sad je bio grad od 80 hiljada stanovnika, a prema popisu iz 1940. imao je 50 hiljada stanovnika. To znači da je u prvom talasu posle rata, odmah došlo 30 hiljada ljudi. Onda se Tito uplašio dolaska seljačkih masa u gradove. Rekao je: Bogamu, ako ovi seljaci preplave gradove, pokvariće urbanu situaciju! Tako je uvedena zabrana useljavanja u Beograd. Moj otac, knjigovođa, imao je jednog kuma, nekog Ćirića, koji mu je rekao: Pero, ja ću tebi obezbediti posao knjigovođe u Beogradu, ali ti moraš da obezbediš dozvolu za useljenje! Teško je bilo nju dobiti, kao danas Šengensku vizu. I, bogami, moj babo dobije vizu za ulazak u Beograd. Kad sam polagao prijemni ispit za fakultet, boravio sam kod njega. Živeo je u nekim barakama ispod Savskog mosta. Ali, već 1952. nije više bila potrebna viza za useljenje, i, naravno, odmah je frtalj miliona nas seljaka, stiglo u Beograd. I još uvek ga poseljačujemo.

Godine 1952. još nije postojao univerzitet u Novom Sadu, i ja sam došao na studije u Beograd. Više sam voleo istoriju od književnosti, ipak sam se opredelio za književnost u varljivoj nadi da ću postati poeta s grguravom kosom. Bio sam mlad i sujeta me je odvojila od moje prave ljubavi, istoriografije.

A onda su se u prodavnicama “Varteksa” pojavili prvi somotski sakoi. Otac mi je kupio jedan takav; i mada su se vrlo brzo pojavile nekakve kese na njegovim laktovima, počeo je da visi na meni, svejedno, ja sam ga ponosno nosio. Prvi put sam osetio da prestaje doba bede. Tokom četrdesetih po dva puta smo prevrtali kapute. Onaj njegov deo iznutra, zaštićen postavom, još je imao lepu boju, dok je spolja bio ofucan. Onda šnajder raspara kaput, ono što je bilo iznutra, sad ide spolja. U neku ruku, dobiješ novi kaput. Jedino što su posle bili nešto manji, pa je bilo bolje ako se prevrnuti kaput dobije od starijeg brata. Međutim, u posleratnim godinama, zavirivanjem u dubine svojih kaputa, otkrili smo da je boja, koju je već prevrnuti kaput imao ‘42, uopšte nije tako ofucana. Naprotiv, izgledala je veoma gospodski u odnosu na novoprevrnutu. Tako smo tada po dva puta prevrtali isti kaput.

FORE I FAZONI: Novinarsku karijeru započeo sam u novosadskom “Dnevniku”. Jednom me pošalju u Bačku Palanku da slušam govor Rodoljuba Čolakovića o reformi školstva. Rano ujutro sednem u autobus, i vidim da čovek na sedištu ispred mene čita “Dnevnik”. Prelistava prvu, čita drugu stranu, naiđe moja kulturna rubrika. Ja zadrhtim. Hoće li da čita moj članak o reformi školstva?! Vidim ga, on je gore desno na stranici, međutim, čovek spusti pogled, čita neki članak ispod mog. Potom prevrne stranu, čita sportsku rubriku. Na prvoj usputnoj stanici kupim “Dnevnik”, da vidim šta je to čitao na kulturnoj strani. Kaže: “Izgorele slike u galeriji”. U stvari, on je čitao o požaru.

Onda sam 1967. došao u televiziju. Čak sam i televizijske dnevnike vodio, ali ne volim mnogo svoje prve godine tamo. Znate, uvek sam se povlačio pred konzervativizmom. Čim vidim da su zadrli, da prave intrige, idu agresivno, ja popustim, povučem se. Jer, mene je Vasko Popa lansirao u pesnike, što je bilo malo i oskudno, ali veoma upečatljivo. Ušao sam u književnost, tako da meni nisu bile cilj perfekcionističke emisije. Moji drugovi sa televizije užasno su se nervirali, gubili živce, uništavali se na poslu. Oni su bili pravi profesionalci, ja sam bio poluprofesionalac.

Kad je Quba Ršumović bio u dilemi koga da uzme za ulogu Čupavca iz kutije u seriji “Fore i fazoni”, najmlađi sin, Vuk mu kaže: -Pa, uzmi Rašu! – Kog Rašu? Pokojni Aca Spasić i ja vodili smo strogi naučni magazin, Qubi nije palo na pamet da bih mogao da govorim deci. Mali je očito imao dara za pudara, “Fore i fazoni” traju, eto, već 20 godina. Kad je serija bila na vrhuncu popularnosti deca su mi se redovno javljala – Dobar daaaan!, ja presrećan.

U Kikindi su jednom priredili možda najlepšu izložbu u celokupnoj srpskoj istoriji: Najlepše slike Save Šumanovića. Čekao sam da se o tome objavi vest u novinama, uzalud sam čitao novosadske i prestoničke novine, niko nije javio da je Kikindski muzej priredio tu veličanstvenu izložbu. Možda je prestonica koja ne javlja o izložbi u Kikindi provincijalna, boji se da ne izgubi svoju veličinu. Nema razloga da se ne piše i ne govori o tako veličanstvenoj izložbi. Znate, one najlepše slike Save Šumanovića: onaj ustalasani Srem u proleće, kad krošnje pobele, ili zimi kad su brda bela. A Sava slika taj sneg sa nekim plavičasto rumenim odsjajem – ko hoće da uputi decu u nešto najlepše što je srpsko slikarstvo dalo, treba da ih odvede u Savinu kuću, u Šidu. Tamo se sve to može videti.

SPASONOSNE ZADRUGE: Pre godinu dana bio sam pozvan u Bačko Petrovo Selo, tamošnji mladi su me zvali, da im ispričam svoju viziju budućnosti. Rekao sam da primećujem da mi sada živimo u vreme druge obnove, obnove kapitalizma. U kojoj stalno raste konkurentnost u društvu, i omraza. I, da slabi ekonomski položaj velikih masa. Da bi zbog toga, pod hitno, te sirotinjske mase trebalo da se udruže u zadružni pokret. Ne ono, ruski model: kolhoz, sovhoz, ili Titove zadruge, kad su ljude batinom uterivali u zadrugarstvo. Bilo je u Srbiji jedno vreme, kad je postojao dobrovoljni zadružni pokret, kad je zadruga zaista pripadala samim zadrugarima. I bio pod njihovom kontrolom. Teško predsedniku zadruge, ako bi utajio koju hiljadarku! Taj pokret je spasao seljake za vreme velike privredne krize 1930/31. Seljaci su bili strašno pogođeni tom krizom, dinar je bio kao točak veliki. Nije se moglo prodati žito, lihvari su cedili seljake. Onda su se pojavili zadrugari, osnovan je moćni Savez zemljoradničkih zadruga. Još uvek, pored zgrade Skupštine Vojvodine stoji jedna trospratna zgrada, naravno, niko ne zna da je tu bio taj Savez, za celu Dunavsku banovinu, sve do Velike Plane. Te zadruge su seljacima davale, ne samo niskokamatne kredite, da mogu da kupe i zaseju njivu, nego im je davala i ekskluzivnu švajcarsku i holandsku pasminu stoke. Naročito je oko Velike Plane razvijano to plemenito stočarstvo, podignuta je moćna veterinarska stanica. Do pre neku godinu su tamo starci gajili ta rasna grla. Sada su oni pomrli, vreme je za novi talas zadrugarskog pokreta.

Vidim u njemu spas za te mase koje ugrožava onaj komplot o kome je NIN, pre neki mesec, javio. To kako novi veleposednici kupuju zemlju u Vojvodini. Jedan je najviše kupio, 10 hiljada hektara. Ako uporedimo to sa agrarnom reformom kralja Aleksandra, pa on to ne bio dozvolio, ni u bunilu. Jer je bio prijatelj seljačkog naroda. Socijalne razlike u Kraljevini Jugoslaviji jesu bile slične ovim današnjim, samo onda nije bilo ovakvih malobrojnih bogataša. Kralj Aleksandar je sproveo agrarnu reformu, 1921: zabranio je da jedan vlasnik ima zemlje više od 500 jutara, oko 350 hektara. Imao je na umu socijalnu ideju. Neko je sada dozvolio tajkunima da uzmu toliko hiljada hektara. To su srpski latifundisti. S jedne strane, u gradovima kapital drže novi kompradori, to su oni koji trgovačkim špekulacijama stiču ogroman kapital, a sela uzimaju novi latifundisti. Sve je po latinoameričkom obrascu. Kad sam to rekao na jednoj privatnoj televiziji, cenzurisali su me. Raša Popov ne sme da kaže da je ovo vreme obnove kapitalizma! Kako to, zar oni ne znaju da su kapitalisti? Šta se prave ludi, da ovo, možda, nije socijalna država?!