Imperija pod paljbom

Samo u danu kada se ovaj tekst piše, emitovane su četiri informacije za koje bi se moglo reći da za braću Kariće i njihove poslove i kompanije predstavljaju negativan publicitet. Prvo, da je većinski vlasnik BK televizije u javnosti anonimni Blagoje Dimitrijević, a da bi se čak moglo protumačiti i da je većinski vlasnik država (što je protivno zakonu) ako bi se uzelo u obzir da veliki deo učešća u vlasništvu BK televizije imaju firme koje su u stečaju.

Drugo, policija je podnela krivičnu prijavu protiv Žanke Radić, sudije Trgovinskog suda u Beogradu, jer je navodno neispravno preregistrovala osnivača Mobtela, čime je dovela u pitanje ishod međunarodne arbitraže u sporu BK trejda i PTT Srbija.

Treće, prema saznanjima B92, kiparski Interpol je obelodanio da je pokrenuta istraga protiv Sretena Karića i njegove supruge Slavice u vezi sa preduzećima čiji su oni vlasnici u toj zemlji.

Najzad, četvrto, stečajna upravnica Požarevačke banke je izjavila da BK kompanija nije vratila kredit od 10 miliona maraka, uzet od Požarevačke banke, u vreme kada je član Upravnog odbora te banke, pored ostalih, bio i poznati bankarski ekspert Marko Milošević.

Dakle, može se reći, ko god da radi protiv Bogoljuba Karića i njegove imperije, radi vredno. Sam Karić se u Srbiju vraća dozirano, za početak u Kosovsku Mitrovicu (čik da neko kaže da se nije vratio u zemlju!), a dovoljno daleko od srpskih organa vlasti koje ga traže na informativni razgovor, a možda i nešto više od toga. Prihvata izazov i čitavu stvar interpretira kao sukob sadašnjeg premijera (Koštunice) i budućeg (njega, Bogoljuba Karića). Pa ako u toj stvari sa budućim premijerom i preteruje, u drugom je ipak u pravu. Ovde je, naime, reč o političkom obračunu.

Ono što najviše tereti srpsku vladu u ovom sporu jeste pitanje zašto se na akciju odlučila tek sada kada su svi problemi (vezani za Mobtel, pre svega) godinama stari. To je toliko očigledno da taj argument koriste čak i Karićevi advokati, ukazujući na zakasnelu i politički usmerenu primenu zakona, a zanemarujući, razume se, da je zakon i kada je spor. Miroslav Prokopijević, ekonomista, smatra da su potpuno na mestu primedbe da ničega novog u slučaju Mobtela nema, da je sporni ugovor sa Mobikosom i Ekremom Lukom sklopljen pre dve godine, da Mobtel ne plaća državi dividende još od '94-95, i da je jedini novi momenat takozvana kupovina poslanika koju Karić sprovodi u srpskom parlamentu, a koja sama po sebi nije nezakonita pošto je, je li, protumačeno da se mito može odnositi samo na uslugu koja je u vezi s kršenjem propisa, a promena stranačkog dresa to nije.

Prokopijević ukazuje da Vlada Srbije zapravo nije oduzela licencu za rad Mobtelu, kao što kaže, nego je de fakto oduzela vlasništvo. “Vlasničko pravo se ogleda u četiri prava: 1) da se menja sadržaj i forma firme, 2) da se zapošljava i otpušta, 3) da se proda deo firme ili firma u celini i 4) da se prisvaja dobit. Možemo videti da je vlada preuzela sva četiri ova prava. Sve manjkavosti oko Mobtela, kojih ima, manji su problem od ovog”, smatra Prokopijević, dodajući da je ispravan način da se stvari isteraju na čistac – bio sud.

Lako je, dakle, zaključiti da je vladajuća koalicija, uspaničena zbog mogućeg gubitka većine u parlamentu, rešila da suzbije Bogoljuba Karića sredstvima koja ima na raspolaganju. Međutim, ovaj zaključak zanemaruje okolnost da se ni opozicija nije živo angažovala na odbrani Karićevog carstva, makar pod maskom zaštite zakona. Objašnjenje da je opozicija (SRS i DS) i inače neiskrena u svojim naporima da sruši vladu, ovde nije dovoljno. Naime, u svom intervjuu na televiziji pred Novu godinu, Boris Tadić je sasvim jasno za stranku Bogoljuba Karića rekao da tek treba da dokaže kako je zaista privržena demokratskim načelima. Dodao je, njena osobina da svoju medijsku moć koristi u stranačke svrhe ne doprinosi tome da ona bude shvaćena kao takva. Možda je to slučajna podudarnost, ali tek kada je predsednik Srbije i DS-a označio Karićevu stranku negativnim predznakom, tek tada je usledila akcija protiv Mobtela i drugih oslonaca Karićeve moći.

Istina je da je celokupan politički establišment Srbije već duže alarmiran pojavom Bogoljuba Karića na političkoj sceni. Ne toliko zbog njegovog političkog rejtinga, koji odane mu agencije za istraživanje javnog mnjenja, redovno preuveličavaju (što se dobro videlo i na izborima), koliko zbog metoda koje praktikuje u svoj političkoj ekspanziji, a kupovina poslanika je, ipak, samo jedna od tih metoda.

Osim, dakle, što ima Mobtel, uz sve kontroverze oko njegovog vlasništva i poslovanja, Karić je formirao i partiju koja agresivno nastupa, uz televiziju koju ima odranije i koja je na raspolaganju da servisira poslovne i političke interese; štaviše, uz BK Univerzitet je formirana i odana intelektualna infrastruktura vezana za poslovno-političku imperiju Karić, a tu negde usput su i već pomenute agencije i istraživači javnog mnjenja i “politički analitičari” koji su svojevremeno podstakli Aleksandra Vučića, generalnog sekretara SRS-a, da kaže kako čim čuje reč “analitičar”, odmah se pita koliko ga plaća Bogoljub Karić. Reč je, dakle, o potencijalnoj koncentraciji moći koju ni politički zrelije zemlje od Srbije ne bi mogle da izdrže, u stvari, koje se u drugim zemljama i ne dešavaju.

Dušan Pavlović, docent na Fakultetu političkih nauka, uz obaveznu uvodnu primedbu kako je vladajuća koalicija ocenila da je “pogodan trenutak” da se suprotstavi Karićevim političkim ambicijama, kaže da ne postoji nijedan subjekat koji raspolaže takvim resursima kao što su to Karići. “U Rusiji ima puno tajkuna ali niko nema tako neskrivene političke ambicije kao Karić. Dolaskom Putina u Rusiji je napravljen balans između političke i ekonomske moći, balans koji ne dovodi nužno do demokratije ali je ipak prepreka uspostavljanju nekontrolisane vlasti”, kaže Pavlović, dodajući kako niko ne veruje da, ako bi BK došla na vlast, sama sebi postavljala ograničenja.

Bogoljub Karić često voli da se poredi sa Silviom Berluskonijem, italijanskim premijerom, koji svoj uticaj duguje pre svega velikom kapitalu i televizijskoj mreži koju poseduje. Pavlović, međutim, kaže, da za razliku od Karića, Berluskoni nije tajkun. “Obogatio se poštujući tržišna pravila igre i možda pokušava da svoje bogatstvo uveća, ali u Evropi se znaju granice dokle to sme da se radi. Za razliku od njega, BK su došli do svoga bogatstva zahvaljujući vezama i monopolima”, kaže.

Svoj sukob sa vladom Bogoljub Karić će nastojati i već i nastoji da prikaže kao prodor sveže političke krvi od koje drhti gomila učaurenih političkih parazita okupljenih u srpskoj skupštini, prestravljenih da može da im se omakne većina i da izgube vlast. Problem za vladu je to što, barem u ovom drugom delu, Karić nije daleko od istine. Naravno, moglo bi se odgovoriti da Karić drma Skupštinom uz pomoć grupice potplaćenih poslanika, političkih otpadaka iz raznih partija što i on sam zna vrlo dobro, ali to, zapravo, nema ko da kaže jer je srpska skupština jedna od najprezrenijih ustanova u Srba. Ako i ostavimo po strani redovne skupštinske cirkuzijade koje se možda dešavaju i u drugim zemljama, ovaj saziv skupštine je izgubio moralni kredit još onoga dana kada su, praktično iza leđa javnosti enormno povećali sebi plate i tako se predstavili kao grupa koja zna da im je upala sekira u med, pa daj da iskoristimo dok traje, a što bude duže trajalo, to bolje. I kako takvi da upru prstom u bilo koga, pa i u svoje kolege iz poslaničke grupe Bogoljuba Karića? Svaka rasprava sa moralnim argumentima u srpskoj skupštini može da liči jedino na valjanje u blatu.

Sudbina BK imperije može dosta zavisiti i od međunarodnih implikacija slučaja, poput arbitraže pred Međunarodnim sudom u Cirihu, ali i od eventualnog publiciteta koji čitav slučaj bude imao u stranoj javnosti.

U tom smislu Miroslav Prokopijević smatra da je ponašanje vlade u slučaju Mobtela nanelo veliku štetu, jer osim što je izazvalo negativnu reakciju Austrije (zbog Martina Šlafa, vlasnika Mobtela, Austrijanca), predstavlja i rđav signal investitorima, pa je to sve skupa, smatra Prokopijević, autogol kakav nijedan vlada nije postigla od 2000. godine.

Stvari, jasno, nisu jednosmerne, pa bi se moglo odgovoriti da je Šlafa uzelo u zaštitu austrijsko Ministarstvo saobraćaja, a Ministarstvo saobraćaja nije adresa sa koje se udaraju packe vladama drugih zemalja (mada se s tim svakako ne bi složio Velimir Ilić, koji je sa tog mesta pisao protest predsedniku Makedonije Crvenkovskom, zbog slučaja vladike Jovana). Osim toga, moglo bi se dodati da se od predsedavajućeg Evropske unije može očekivati principijelniji stav od toga da štiti svoga državljanina samo zato što je njen državljanin; tim pre što Martin Šlaf nije nikakva cvećka, koliko pre neki dan je obelodanjena njegova umešanost u slučaj korupcije u Izraelu, u vezi sa nezakonitim donacijama tamošnjem, sada već bivšem premijeru Arijelu Šaronu. Da ostale pikanterije ne pominjemo, poput one vezane za njegove aktivnosti u Štaziju, tajnoj policiji Istočne Nemačke.

Što se domaćeg javnog mnjenja tiče, realno je očekivati da će internacionalizaciju slučaja, koja bi možda mogla biti u Karićevu korist, videti kao denuncijaciju svoje države, a usputno obelodanjivanje potpune netransparentnosti Karićevog kapitala i imovine takođe neće popraviti rejting njegovoj stranci. Dovoljno je samo postaviti detinje naivno pitanje – čiji je Mobtel, njihov ili Šlafov? Pa ako je Šlafov, kao što kažu, što se toliko sekiraju? A televizija, čija je? Zašto Blagoju Dimitrijeviću, ko god da je, toliko leži na srcu interes BK kompanije da televizija čiji je pretežni vlasnik, tako predano brani njene interese?

Činjenica je da Karić i braća ove probleme nisu imali, a da ih verovatno ne bi ni imali, da nisu odlučili da svoju ekonomsku moć pretoče u političku. “Ispada da tajkuni treba da se zabrinu samo ako su politički aktivni”, kaže Dušan Pavlović, premda, rasprostranjeno je uverenje da je Karićev politički angažman bio zapravo poslovni potez, na koji se odlučio jer je procenio da je to najbolji način da zaštiti imetak koji je već i ranije bio ugrožen nekim odlukama države. Pavlović, inače, smatra da, ako je već započet napad na Mobtel, da je bilo pametnije insistirati na nenaplaćenim dividendama, nego što se kasnije ubacio sporni ugovor sa Ekremom Lukom, čime su u priču koja bi trebalo da je ekonomska, ubačeni kvazipatriotski argumenti i demagogija.

Panično braneći sebe i svoje stečene pozicije, vladajuća koalicija brani i Srbiju od preteće tajkunizacije. Otuđena politokratija protiv tranzicionih tajkuna. Takva je situacija. Opredelite se.