Dedovina na kukovo leto

Mlađan Dinkić, srpski ministar finansija, najavio je povratak imovine starim vlasnicima na čemu insistiraju i SAD i Evropska unija i svi od uticaja. Ipak, teško da će tih pedesetak miliona evra, koliko se nakupilo u Fondu za restituciju, biti dovoljno. Da li samo zbog toga što košta mnogo, zato što bi time bile zapušene mnoge tajanstvene rupe za sklanjanje para u postupku privatizacije kao što tvrde u Mreži za restituciju, ili i zato što je svih ovih godina prosto nedostajao politički konsenzus? Vladan Batić, lider DHSS-a i bivši ministar pravde, kaže za NIN: “Dva su razloga: nedostatak političkog konsenzusa i siromaštvo države. Oni koji su odlučivali o finansijama u vreme DOS-a, smatrali su to velikim balastom za državu. A i ocenjeno je da će politička šteta zbog gubitka glasova birača iz redova onih koji su sada na oduzetoj imovini, biti velika.”

Najstrožije u Srbiji Na sajtu organizacije “Projuris” može se naći podatak da se konfiskaciji različito pristupalo, tako da su seljaci, na primer, različito kažnjavani. Recimo, u Srbiji je politika konfiskacije bila najrigoroznija i kazna potpune konfiskacije je izricana krupnim posednicima. U Hrvatskoj je postojala samo delimična konfiskacija nepokretnosti. U Sloveniji je u samo dva slučaja izrečena ova kazna, a u BiH u desetak slučajeva protiv imućnijih seljaka i u dva u slučaju srednjih zemljoposednika.

Batić podseća na činjenicu da ovo pravo ne zastareva, kao i da predstavlja našu međunarodnu obavezu. I Evropska unija i preporuke Stejt departmenta kažu da je restitucija dokaz da je zemlja čvrsto na putu ka demokratiji, da je povraćaj prva faza privatizacije i da se bez toga ne može izvršiti dobra privatizacija. Pa ipak, stvar nije krenula dalje od početka. A od petog oktobra 2000. do sada napravljene su bar tri verzije zakona o povraćaju imovine. Do sada nijedna nije stavljena na glasanje u Skupštini Srbije. Država je uverena da je ispravljanje ove nepravde skupo. Stari vlasnici kažu da nema ništa jevtinije ni bolje za budžet od povraćaja imovine, odmah, i u naturi. Mile Antić iz Mreže za restituciju kaže da je najjeftinije da se imovina vrati u naturi, jer bi time država sa sebe skinula ogroman teret pošto bi sva pravna pitanja i finansijske obaveze prešli sa nje na nove/stare vlasnike. A usput bi se pojačale neke stavke budžeta.

Šta zapravo traže stari vlasnici i kako smo dospeli u ovu situaciju?

U Srbiji je 1944. godine preko devedeset odsto imovine bilo u privatnim rukama. Osim pošte i železnice. Revolucionarna vlast je insistirala na raskidu sa starim identitetom pa joj ovakvo stanje nikako nije odgovaralo. A i trebalo je ispuniti data obećanja, što je značilo podržavljenje privatne svojine kako bi ona kasnije bila raspodeljena prema obećanjima. Zarad “ispravljanja nepravde” što su neki imali više, a drugi manje. Federativna Narodna Republika Jugoslavija je kao sukcesor postala vlasnik javnih dobara, železnice, brodova, pošte, fabrika duvana, dela teške industrije, dela rudnika, električnih centrala, rezervi zlata i finansijskih sredstava uopšte. Veliki deo imovine nije mogao biti preveden na novog vlasnika zato što je ranije bio u rukama stranih vlasnika ili korporacija sa velikim udelom stranog kapitala. A kad je dotle došlo, stvar je izvedena: konfiskacijom, koja je bila dodatna kaznena mera za proklamovane “narodne neprijatelje”, nacionalizacijom, eksproprijacijom tokom koje su nadoknade bile mizerne da se teško i mogu nazvati nadoknadama, sekvestracijom. U velikom broju slučajeva, kolaboracija je bila samo pretekst za oduzimanje imovine, bilo nepokretne bilo pokretne.

Kenedijevo iskustvo Slavenko Grgurević podseća na jedan slučaj u SAD iz 1962. godine, sa tadašnjim predsednikom Kenedijem. U povratku iz baze Kejp Kanaveral predsednički helikopter je doživeo kvar i Kenedi je na nagovor pratnje i saradnika sleteo na neko polje. Nisu bili, takoreći, ni nekoliko minuta na zemlji, kada je iz obližnjeg šumarka izleteo čovek sa puškom. Čovek je vikao da će ih pobiti ukoliko smesta ne napuste njegovo imanje. Kenedi je odmah naredio da se helikopteri podignu.

Počev od Zakona o agrarnoj reformi od 23. avgusta 1945. godine, kojim je bila oduzeta imovina veleposednika (prema popisu iz 1931. godine, takvih gazdinstava je bilo 49 314 u Kraljevini Jugoslaviji), preko Rešenja o zabrani prometa ovakvom imovinom, Zakona o konfiskaciji imovine, zatim Zakona o nacionalizaciji, Zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalizaciji, itd. Samo je Zakonom o nacionalizaciji u državne ruke prešlo 4 257 fabrika u vlasništvu državljana Jugoslavije, zatim 183 fabrike čiji su vlasnici bili stranci a 1946. godine u privatnim rukama ostalo još oko 30 odsto preduzeća koja su bila lokalnog značaja. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o nacionalizaciji u državno vlasništvo su dospele i stambene i poslovne zgrade. Novim Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. godine podržavljeno je i sve građevinsko zemljište. Zatim, tu je i Ukaz Narodne skupštine FNRJ kojim je oduzeta imovina porodici Karađorđević, pa Zakon o oduzimanju državljanstva oficirima i podoficirima bivše jugoslovenske vojske koji neće da se vrate... Sa eksproprijacijom, broj oštećenih je izuzetno veliki. Zato što su ljudi u postupku eksproprijacije dobijali nadoknade koje se teško mogu i nazvati tako. Računalo se, naime, da će socijalizam biti večan...

Sve u svemu, u pitanju je oko 1,3 milion hektara zemljišta, oko milion kvadratnih metara poslovnog prostora, 15 000 stambenih objekata, mnogobrojni industrijski objekti itd. Tako kaže Slavenko Grgurević, iz Lige za zaštitu privatne svojine.

“Direkcija za imovinu Srbije će tek u januaru imati kvalitetan izveštaj o broju onih kojima je imanje rezano oduzimanjem, na ovaj ili onaj način. Do sada, ima oko 2100 prijava”, kaže Milica Đorđević, pomoćnik direktora Direkcije za imovinu, Sektor za evidentiranje. “Nije redak slučaj da više lica podnosi prijavu za istu imovinu, ili u ime jednog lica, tako da realno, u januaru treba očekivati oko 10 000 zahteva”, tvrdi ona.

Ovaj Zakon donet je još u prvoj polovini 2005. godine, a stupio je na snagu 8. juna prošle godine. “Zakon će omogućiti da se utvrdi obim te imovine, ali i tržišna vrednost. Tek kada budemo imali kompletnu dokumentaciju, moći ćemo da krenemo u restituciju”, objašnjava Milica Đorđević.

“Zašto da se prijavljujemo kada već postoji evidencija o oduzetoj imovini?”, pita se Mile Antić. “Država nije voljna da stvarno krene u restituciju, i zato joj je potrebno nešto da bi odugovlačila. To što oni budu kvantifikovali kao vrednost, i to će da padne na teret građana.”

Oni koji traže ono što misle da je njihovo, imaju za to rok do 30. juna 2006. godine. Mogu se prijaviti fizička lica, ili pravni sledbenici. Ali, šta se traži najčešće?

“Do sada, to je uglavnom bilo poljoprivredno zemljište, zatim zemljište uopšte, šumska dobra, objekti”, kaže Milica Đorđević. “Ima i umetničkih dela, vozila, mašina, novca, oružja, akcija, obveznica, intelektualne svojine. Najčešći oblik oduzimanja, bar po dosadašnjoj evidenciji, jeste nacionalizacija, zatim konfiskacija, pa agrarna reforma.”

Oni koji će na vreme podneti prijave Direkciji za imovinu, moći će posle donošenja Zakona o restituciji da traže svoje. Za ostale, to će već biti problem.

Stari vlasnici nisu oduševljeni ovakvim rešenjem. Još manje im se sviđa Nacrt zakona o povraćaju imovine lokalnoj samoupravi, koji bi trebalo da ispravi posledice centralizacije iz devedesetih godina. Imovina koja je devedesetih preneta u vlasništvo Republike je mnogo decenija ranije oduzeta od starih vlasnika i data opštinama. A one su u međuvremenu osiromašile. Tačno je da je centralizacija donela mnogo nevolja, povećala bedu opština. Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, kaže:

“Protivnik sam povraćaja imovine lokalnoj samoupravi, bar dok se ne reši pitanje restitucije. Ono u šta treba krenuti je zemljišna reforma.” Ali, Parivodić pod zemljišnom reformom ne smatra samo povraćaj građevinskog zemljišta, već celokupan zemljišni fond.

“To bi moglo, ukoliko država ne pronađe stvarno dobro rešenje, da dovede do toga da u narednih pet do deset godina, bar 90 odsto zemljišta u Srbiji poseduju stranci”, ističe Mile Antić.

Strana iskustva Havel i Bugari Jedna od prvih akcija novouspostavljenih demokratskih vlasti u zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka bila je denacionalizacija. Jedan od evropskih izuzetaka u ovom procesu bila je Švajcarska, koju je Svetski kongres Jevreja devedesetih žestoko prozivao za potpomaganje nacističkog režima u susednoj Nemačkoj, zahvaljujući poslovima sa zlatom koje je Rajhs banka Nemačke prebacivala u ovu zemlju, a koje je, dobrim delom, oduzimano od Jevreja. Godine 1997. Švajcarska je donela prvi memorandum o restituciji. Postupak je u toku. U Češkoj je, na primer, nekadašnjem predsedniku Vaclavu Havelu vraćen čitav kvart zgrada. I ova zemlja je koristila potpuno različite modele obeštećenja. Bugarska je, prema ocenama Stejt departmenta, jedna od prvih koje su započele proces povraćaja. Slučaj ove zemlje je veoma karakterističan i po tome što je ona u trenutku kada je ušla u posao, imala niži nacionalni dohodak nego SCG danas. “Otud ne stoje opravdanja naših vlastodržaca”, tvrdi Mile Antić. Osim toga, u Bugarskoj je već došlo do toga da se imovina prenese na stare vlasnike, pa da oni potom finansijski propadnu. I Albanija i Hrvatska su ovo već rešile, dobrim delom. Jedna od zemalja koje su već skoro gotove sa restitucijom je i Slovenija. Po nekim podacima, ova je zemlja ispunila oko 95 odsto zahteva. Doduše, Miroljub Labus tvrdi da nisu stigli ni do jedan odsto. Većina zemalja ušla je u ovaj proces zato što je to bio jedan od preduslova integracija.

Milan Parivodić tvrdi da ta opasnost nije tako velika i da država ovo pitanje mora rešavati, između ostalog, i zato što je državno vlasništvo nad zemljištem u suprotnosti sa tržišnom ekonomijom. Naravno, uz promene u Ustavu Srbije.

“Promena člana 60. Ustava je samo vrh ledenog brega. Pred nas se postavilo pitanje kako to postići uz razlike između aktuelnog vlasnika i bivšeg. Ako kao primer uzmemo jednu zgradu, onda bi vlasnici stanova trebalo da budu suvlasnici zemljišta na kome se zgrada nalazi. Ako oni to nisu, onda moraju da plaćaju rentu koju sada skuplja država a ubuduće bi to radio vlasnik zemljišta. Zato je predlog da aktuelni vlasnici objekta u jednom prelaznom periodu dobiju pravo otkupa zemljišta po ceni koja bi bila polovina sadašnje tržišne cene. Realno, do sada je cena bila 20-30 odsto od cene objekta na toj parceli, pa znači da bi aktuelni vlasnik plaćao 12,5-15 odsto od ukupne vrednosti objekta”, kaže Parivodić. Država je sklonija, veli on, da aktuelnim vlasnicima ponudi otkup a da sa starim reši pitanje obeštećenja. Ako aktuelni vlasnici procene da im se otkup ne isplati, da nemaju para ili šta već, onda bi zemljište automatski prešlo u svojinu starih vlasnika. To znači da bi stari vlasnik tada naplaćivao rentu a to bi obavljao preko države. Na primer, preko Infostana.

Drugi model, kaže Parivodić, bio bi da se svojina prenese na stare vlasnike i da oni dalje rešavaju te odnose ugovorima, direktnom naplatom od aktuelnih vlasnika objekata. Ali, ovakvo rešenje bi moglo biti medveđa usluga i starim vlasnicima zemljišta i njegovim sadašnjim korisnicima jer nema garancije da bi oni lako došli do dogovora. Pa onda na sud i tako redom...

Kada je o Kosmetu reč, Albanci se nadaju da ih ovaj račun za naplatu nikada neće stići. Srpska strana samo tiho i anemično pominje ovaj problem prozivajući UNMIK zbog privatizacije na Kosmetu. Nedavno je Slobodan Lalović, ministar za rad i socijalnu politiku, naglasio da će država zahtevati restituciju imovine u pokrajini, ističući da je postupcima kosovskih vlasti i UNMIK-a grubo narušeno međunarodno pravo. Vladan Batić kaže da bi povraćaj imovine mogao odigrati važnu ulogu u pregovorima oko rešavanja statusa Kosmeta. Ako ništa drugo, tu je crkvena imovina: “Utoliko mi dođe još nejasnije i dan-danas, zašto je stopiran Zakon o povraćaju imovine verskih zajednica, koji je naročito bio važan za ovo pitanje.”

Slavenko Grgurević i u uspešnom okončanju privatizacije vidi motiv da se restitucija obavi što pre:

“Protivnici restitucije su neozbiljni poslovni ljudi u Srbiji, jer je svaka njihova inicijativa gola grabež. Zatim, Vlada Srbije, parlament. Ima tamo poštenih ljudi, ali je njihov uticaj zanemarljiv. Mi smo 2002. godine na inicijativu ambasada SAD i Kanade organizovali jedan sastanak predstavnika Lige, tadašnje vlade i konzula najrazvijenijih zemalja. Tada je prihvaćena naša inicijativa za formiranje pula stranih investitora, vlasnika oduzete imovine, čije je interese Lige bila spremna da štiti, i tadašnje vlade. Što se tiče oduzete imovine koja se privatizuje, nama su se obraćali strani ulagači koji su ili hteli da kupe nešto pa su na osnovu naših informacija odustajali, ili oni koji su već kupili, pa su hteli kontakt sa starim vlasnicima kako bi sa njima rešili vlasnička prava.”

A kolika je vrednost imovine koju treba vratiti starim vlasnicima?

Najpre se govorilo o vrednosti, nešto manjoj od milijarde dolara, da se sada pominje čak 60 milijardi! Tako gledano, izjava ministra Dinkića da je pripremljeno oko 50 miliona evra za povraćaj, deluje malo neozbiljno. Uz to, tu je i razlika između onoga što je bilo nekada i faktičkog stanja danas.

“Pre Drugog svetskog rata je Vlada Kraljevine Jugoslavije, da bi pospešila strana ulaganja, izdala jednu publikaciju u kojoj je vrednost svake nekretnine bila obračunata u zlatnim dinarima, koji ne gube vrednost! Zahvaljujući ovome, danas se sasvim lako može izračunati vrednost svakog oduzetog objekta i izvršiti nadoknada”, kaže Antić.

Da li je ovaj parametar bio uzet u obzir kada je Vlada Srbije utvrdila da ta imovina ima vrednost od, bilo milijarde, ili čak 60 milijardi?

Nebojša Skorić, pomoćnik ministara finansija, kaže:

“Znamo da veliku većinu imovine nećemo moći da vratimo u fizičkom obliku – već ćemo morati da je vraćamo kroz novčanu nadoknadu iz budžeta. Onda nije svejedno da li je u pitanju milijarda-dve dolara ili 30 milijardi dolara. Isti recept smo primenili i na staru deviznu štednju i tada, kao i sada, to je delovalo potpuno nerealno, ali smo svi svedoci da se nešto ipak vraća. I tada je prvo bio evidentiran dug pa su svi dugovi vraćani kroz obveznice.”

U Mreži za restituciju kažu da im je prioritet vraćanje u naturi, ali tamo gde se to može. Predvideli su i poravnanje kao mogućnost. Za obveznice vele da je to skuplji način jer se isplaćuju iz budžeta.

Naravno, posebno je pitanje zašto bi stari vlasnici hteli naturalni povraćaj ako znaju da su objekti mahom ruinirani? Vladan Batić podseća da se većina objekata nalazi na odličnim lokacijama. Za nekoga je to i pravo ispravljanje nepravde prema davno umrlim ljudima. Zanimljivo, ali preporuke međunarodne zajednice imaju veoma širok dijapazon rešenja za povraćaj – jedino u slučaju šumskih poseda i velikih poljoprivrednih gazdinstava, vele, neće moći vraćanje u naturi. Promene kod ovog tipa imovine su suviše velike i država bi samo izgubila silno vreme ako bi išla u sitna crevca. To znači da bi za ovakvu imovinu trebalo naći nekakvu kompenzaciju. Jedan dokument Stejt departmenta upozorava da ne treba očekivati da će restitucija biti i apsolutno pravedna.

Kako god bilo, čeka nas dug, skup i mukotrpan proces. Samo da se i u ovom slučaju ne nađemo u već dobro poznatoj situaciji da smo zakasnili, pa je onda neko drugi rešio da nešto učini. I da nas, naravno, više ništa ne pita o tome.

BRANISLAV JOVANOVIĆ

MILENA MILETIĆ