19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Propušteno je šest godina da se rasvetli ko je ruinirao „Politiku” u protekloj deceniji, srozao ugled i uvalio je u dugove zbog čega je rasprodavana a sada joj skidaju i krov.
Dok se javno mnjenje, novinarstvo, kultura, nisu ravnali prema pijačnim tezgama, “Politika” je do pre dve decenije imala visok tiraž jednak ili približan kao londonski “Tajms”, pariski “Mond”, italijanski „Mesađero”, “Frankfurter algemajne cajtung”, iako ovi izlaze u zemljama dva i tri puta većim od naše. Tiraž “Politike” je dvostruko nadmašio “Noje cirher cajtung”, list političke i diplomatske elite u svetu.
Duže od četiri decenije “Politika” je imala 15 i više stalnih dopisnika širom sveta. Naši dopisnici su bili uvažavani među zvaničnicima u Londonu, među kolegama u londonskom “Fleet-Street”-u, NJujorku, Parizu. U Nemačkoj je istorijat „Politike” izučavan na Univerzitetu u Bohumu, na Fakultetu žurnalistike, gde je dopisnik „Politike” držao predavanja na zimskom semestru 1980. godine. “Politika” je svrstana među 12 najuglednijih stranih listova, njen istorijat je uključen u godišnji zbornik nemačkog univerziteta.
Pored svakodnevnog neposrednog komuniciranja sa domaćom javnošću, “Politika” je održavala živi kontakt sa javnošću u svetu. Bez menadžera, bez prepisivanja sa Interneta. Sve troškove i investicije „Politika” je pokrivala sama, redovno je poslovala profitabilno. I sedamnaestospratnu palatu je 1965. izgradila i otplatila bez teškoća i odlaganja, sama je izgradila i druge poslovne zgrade kao i novu Štampariju.
Kada su 30 novinara veterana početkom 1997. zatražili da se u redakciji pokrene dogovor radi spasavanja ugleda lista, generalni direktor, miljenik Dedinja, odgovorio je tako što je redarima naredio da ove novinare ne puštaju u redakciju, tokom tri godine i zabranio da se štampaju njihovi tekstovi. Taj policijski režim nad “Politikom” trajao je do oktobra 2000. kada je pred ogorčenjem publike režimski generalni direktor, odgovoran za zloupotrebe i ruiniranje “Politike” pobegao niz vatrogasne lestvice. Sada je on u NIN-u našao priliku da dalje obmanjuje javnost, da tvrdi kako dugovi nisu nastali dok je on bio na vlasti.
Ali, pitanje odgovornosti je ponovo stavljeno na dnevni red. Osim menadžera, trgovaca, posrednika, tržišnih majstora, koji svojim tumačenjima i izgovorima zamagljuju, dezinformišu javnost, postoji redovni pravosudni put kako da se rasvetli srozavanje „Politike” u dugove, rasprodavanje, do skidanja krova nad glavom.
Božidar Dikić
