Stomaci grada

“Stavi ovaj beli luk u džep, da ti istera tog đavola, koji te je danas tako spopao pa nemaš mira,” rekla mi je onomad Milka iz Kovačice dok sam se s njom proterivao, birajući šta ću da kupim na njenoj tezgi.

Spomenuta Milka na Bajlonijevoj pijaci prodaje godinama a starim, vernim mušterijama je, ne trepnuvši spremna da prizna: “Nemam danas onaj tvoj sir.”

Mušterija kojoj je u šali ponudila beli luk, Đorđe Bobić, (beo)gradski arhitekta i tvorac idejnog rešenja za rekonstrukciju pijace Zeleni venac smatra da su pijace urbanističko–arhitektonske priče, važan detalj u gradskom miljeu.

“Trg je centralno mesto u svakom gradu. Oko tržnica su nastajali gradovi. Ovih pet pijaca su tu od nastanka Beograda i ne vidim ni motiv ni razlog da nestanu,” kaže Bobić nabrajajući da je reč o pijacama u centru grada, Bajlonijevoj, Kalenića pijaci, Palilulskoj, Zelenom vencu i Đermu.

Bobić obećava da grad neće kvariti ovaj vid “direktne trgovine” ali da će se pobrinuti da takve Milke, Jagode iz Zuca, deda Jovani s Zlatibora i ini seljaci, koji osvanjivaju za tezgama, čekajući kupce, ubuduće prodaju na uređenim pijacama, koje će biti revitalizovane po uzoru na njihov izvorni izgled i koje će komunicirati sa gradom.

Postavlja se, naravno, pitanje ekonomskog opstanka samih prodavaca, jer od toga zavisi i da li će pijace preživeti. Jer, ove tradicionalne tržnice su pored trgovina i samoposluga odnedavno dobile i mnogo veću konkurenciju. Hipermarkete.

Kao produkt globalizacije hipermarketi nude jeftiniju, bržu kupovinu, veći izbor proizvoda, mogućnost odloženog plaćanja, razne vidove poklona i niz drugih sadržaja, koji kupcu obezbeđuju konfor i završavanje raznih drugih obaveza, osim same nabavke provijanta za taj dan ili narednu nedelju.

“Preživeće pijace sve dok mušterije ne izgube poverenje u prodavce koji će im na pitanje “Jel to pile kljucalo po dvorištu?” odgovoriti potvrdno. Jer, mogu im samo jednom podvaliti piletinu filovanu koncentratom, mućak umesto jajeta, bljutav paradajz i boraniju “s koncima”. U hipermarketu se ne može probati sir s noža, kojim prodavačica zagrebe s sredine kriške. Ne može se, to, kažu, doduše, ni na pijacama na Zapadu. Evropska unija je i tu propisala čvrste norme i neumoljive standarde. Ali, probanje sira funkcioniše, ipak, još na pijacama u Italiji, a u Grčkoj će vas ponuditi maslinkama. Čak i ako nemate nameru da kupite. A ove države su već poodavno članice EU. Kad su preživele “invaziju” hipermarketa u državama gde su gradovi bezmalo okovani ogromnim zgradama gde se na hiljadama kvadrata, raspoređenih na više spratova kupuje bukvalno sve, od igle do lokomotive, preživeće i ovde u Srbiji gde je pravi ritual i sam odlazak na pijacu, a o kupovini da ne govorimo.

Od davnina tržnice su bile jedno od najvažnijih mesta ne samo za trgovanje već i za susrete ljudi. Oko njih su u prošlosti nastajala naselja, a pijace su postajale svojevrsna kultna mesta, kako za one koji prodaju tako i za svet koji je dolazio redovno, i to ne uvek isključivo pazara radi. Ima onih koji pijace, čini se, s pravom krste “stomakom grada”.

Ovo ime u sadašnjoj situaciji svakako im odgovara. Jer, na pijacama zaista kvalitetnu robu često treba platiti i više nego u super ili hipermarketu. Ali, na pijaci kupac se može za povoljnu cenu izboriti i cenkanjem, može mu prodavac dati deset jaja, pile ili džak krompira i na poček, a na kraju pijace, kad se seljaci žure s pakovanjem lako se izboksuje i nabavka “ispod cene”, samo da se roba ne baci.

Pijace su, naravno, i ekonomski barometar trenutne socijalne situacije, ne samo u gradu već i u zemlji.

“Volim da odem na pijacu u inostranstvu. Tamo se bolje ’snimi’ situacija nego u pozorištu,” reče mi jedna koleginica koja ič ne mari za nabavku namirnica u hipermarketu.

Zahvaljujući takvima, koji su u “Merkatoru” bili samo jednom, da vide kako izgleda, pijace će nadživeti hipermarkete. Ali, i u samoj “Pijačnoj upravi” su svesni da i gradske pijace moraju ući u 21. vek.

“Svuda u svetu žive zelene pijace. Na ovaj ili onaj način. Različiti su modaliteti. Negde su ih zatvorili pa im se sada vraćaju, uvođenjem takozvanih pokretnih pijaca. Osnovna mana naših pijaca je nehigijena. Odnosno higijenski uslovi u kojima pijace rade. Zato idemo u njihovu rekonstrukciju i modernizaciju. Radovi na Zelenom vencu već su u toku a Đeram će, najverovatnije, u proceduru ući pre Kalenića. Tako će Beograd u samom gradskom jezgru dobiti tri pijace po svetskim standardima,” kaže za NIN Gordana Matijašević, direktor Javnog komunalnog preduzeća “Gradske pijace” najavljujući da uskoro dobijamo i zakon kojim će biti regulisana prodaja na zelenim pijacama.

Modernizovane zelene pijace u Beogradu će, poput onih u Holandiji, na primer, biti natkrivene, imaće elektronske vage ali, kupci će moći sami da biraju izloženu robu.

Ono što Zapad nema a Beograd i Srbija nisu izgubili baš zahvaljujući kašnjenju s uključivanjem u svetske globalne tokove je zdrava hrana, bez genetskih modifikacija, sa prepoznatljivim ukusom i prirodnim bojama.

VOJIN DIMITRIJEVIĆ, KALENIĆOLOG Stara srpska institucija Neki će reći da je osobenost Kalenić pijace to što se nalazi na Vračaru. Da li je danas postalo in biti viđen nedeljom dok nosiš pune torbe ili je domaći sir, kajmak, krompir i ajvar ono što tera Beograđane da iz raznih delova grada dolaze da kupuju na Kalenić pijaci. Prodavci kažu da su stalne mušterije razlog zbog koga oni decenijama svakog vikenda, i leti i zimi, putuju po 300 i više kilometara. Šezdesetogodišnji Radoš iz sela Bjeluša kod Arilja na Kalenić pijaci radi već 45 godina. “Imam svoje stalne mušterije. Ne bojim se konkurencije. Kakvi hipermarketi. Svi na ovoj pijaci znaju ko je deda Beli, pitajte koga hoćete. Ja ovde prodajem najbolji krompir i luk, kako onda da odu kod drugog,” optimista je ovaj vremešni čiča. Mišljenja prodavaca na pijaci se međutim razlikuju. Čolić Caca iz sela Zuce, nadomak Beograda smatra da su veliki supermarketi ugrozili njihovu prodaju. Prodaja opada iz dana u dan, a Caca kaže da su za to “krivi” povoljniji uslovi plaćanja, koje nude prodavnice. “Za ovih 50 godina koliko prodajem, stekla sam svoje mušterije i oni me uglavnom ne napuštaju. Tu su i poznate ličnosti, lekari, profesori, novinari” – kaže vitalna starica. Utisak je da se prodavci nemaju čega plašiti. Ipak, Radojka Božić, dok ređa tegle s domaćim ajvarom, mlekom i jogurtom ne krije da strepi od te nove pošasti u velikim trgovinama: “Što bi neko dolazio na pijacu i smrzavao se na minus pet, kad može otići u Metro gde je toplo, prijatno i još svira muzika, pa kupiti šta mu je potrebno.” Kupci koje smo u nedelju sreli na Kaleniću, međutim, tvrde da nikakav super ili hipermarket ne može zameniti pijacu. Žarko Zečević, generalni sekretar FK Partizan, kaže da na toj pijaci pazari već 35 godina, jer je uvek živeo u blizini. “Za sve ove godine stekao sam svoje prodavce, kod kojih stalno kupujem i sa kojima se uvek lepo ispričam. Smatram da hipermarketi ne mogu ugroziti pijacu, jer onaj ko je naučio da ovde kupuje sigurno neće posle toliko godina otići u hipremarket. Doduše moguće je da će mlađe generacije preći na takvu vrstu kupovine jer nemaju naviku da idu na pijace ali, mi stariji sigurno nećemo”. Na Kaleniću smo sreli i profesora Vojina Dimitrijevića, direktora Beogradskog centra za ljudska prava koji, iako ne živi blizu, svakog vikenda pazari na ovoj pijaci. Za njega to nije samo kupovina već ritual, koga se neće odreći. “Nikakav hipermarket ne može zameniti pijacu i tu vrstu sveže zelene robe. Vremenom se stvore i stalni prodavci, gde ulogu igra i iskustvo i ljubaznost. Međutim, vrednost pijace je u nečemu drugom. Pijaca je jedna veoma stara srpska demokratska institucija. Poznati su Memoari francuza koji je bio profesor Aleksandra Obrenovića kad je bio mali. U Memoarima piše da je najviše impresioniran pijacom, jer je tu viđao ljude sa Dvora, ministre kako bar a bar idu sa običnim ljudima. To na pijacama postoji i danas. Ja se sit narazgovaram sa ljudima o raznim stvarima koje su u toku. Tu čujem trezvenija mišljenja nego sa skupštinske govornice. Odlazak na pijacu je zadovoljstvo koje nema veze sa tim da li je nešto jeftinije ili bolje”. Zadovoljstvo je čini se obostrano. Prodavci se oslanjaju na svoje mušterije koje ih nisu izneverile toliko godina, dok se kupci ne odriču kvaliteta na koji su navikli. P. ĐAKOVIĆ

“Dok se svet vraća crvljivim jabukama, mi treba da iskoristimo prednost što našem seljaku nove tehnologije proizvodnje nisu bile dostupne i što iz ekonomskih razloga nije mogao da nabavlja nove, hibridne sorte,” kaže Gordana Matijašević navodeći da se u SAD uverila kako pokušavaju da ožive pijačne tezge slične našim, sa ponudom neindustrijski proizvedene hrane.

Pitanje je, naravno, da li će kod nas, željnih pomodarstva i raznih noviteta, bez obzira na negativne posledice, pijace kao takve opstati i posle modernizacije. Nešto se, svakako, mora menjati. Već sada su na pijacama kao stalni prodavci često nakupci a ne seljaci kojima se ne isplati da sami donose svoje proizvode. Braneći ovu novu kariku u lancu direktne trgovine Gordana Matijašević kaže da to nije brana trendu da zelene pijace ostanu trg na kom će se prodavati zdrava hrana. Uslov je da ti nakupci nabavljaju kvalitetnu robu od samih proizvođača ili na veletržnici, koja je takođe u planu na lokaciji sadašnjeg Kvantaša.

Da je važno da se ne izgubi tradicija kupovine uz biranje, da kupac dok pazari porazgovara sa prodavcem i da ovaj i dalje ima vremena za svoju mušteriju, slažu se svi koji su bar jednom iskusili čar nabavke na nekoj od zelenih pijaca. Jer, tržnice su i ogledalo mentaliteta onih koji na njima prodaju, kupuju i završavaju neke svoje druge poslove. U Beogradu i ostalim gradovima Srbije su, međutim, i kultna mesta. Posebno vikendom kad, sa zembiljom kao zaštitnim znakom među tezgama krcatim zelenišom, rame uz rame krstare tipične i nabeđene domaćice, estradne zvezde, službenici, glumci, sadašnji i bivši političari, sportisti pa i novinari,.. Na Kaleniću i Bajloniju je trendi kupovati. Drug, koji od malih nogu subotnje prepodne započne puneći ceger na Kalenića pijaci a potom se od tog napora osvežava u obližnjim kafićima tvrdi da je među tezgama, takođe sa espapom koji čini mladi luk, zelena paprika i sveže kore za gibanicu sretao novopečene bogataše sa telohraniteljima i tip–top namontirane sponzoruše, koje glume mlade domaćice.

I oni su, naravno, plod tranzicije koja je sa zakašnjenjem stigla u Srbiju. To što smatraju da je kul videti ih na nekoj od centralnih gradskih pijaca a ne u “Merkatoru” ili “Metrou” druga je priča. Jer, oni dolaze na pijacu da bi bili viđeni, a ne zarad same kupovine.

Sa novim zakonom o trgovini na pijacama će biti dozvoljeni i drugi sadržaji. Preuređene pijace će u obodnom delu imati specijalizovane prodavnice, cvećare, poštu, banku, kafiće i restorane. Tezge će biti natkriljene, modernije, a svaka pijaca će imati garažu (uglavnom podzemnu), tako da se ni prodavci ni kupci ne muče sa parkingom i ne strepe od pauka. Čini se da će sa ovako obogaćenim sadržajem pijace zapravo biti srpska varijanta hipermarketa na tezgama. U odnosu na vakuminiziranu i hranu spakovanu u konzerve, plastične džačiće i na tacnama od stiropora, što se nudi u hipermarketima svakako je manje primamljivo od mogućnosti “direktne trgovine”. Bar za one koji znaju šta hoće da kupe. Prisustvovala sam, naime, sceni kada je stariji gospodin u jednom ino hipermarketu, u zemlji čiji jezik ne govori, uzalud u delu prodavnice namenjenom prodaji ribe tražio bakalar. Nije našao ništa “ni nalik” i kad je već gotovo odustao, u rafovima, među kartonskim kutijama je prepoznao sliku tražene ribe.

Na zelenim pijacama u Beogradu još se može pokazati prstom na živu ribu (doduše rečnu) koju želite za ručak. Na izvolte je izložena i morska, iako je “spakovana” u led. Prema afinitetima onih koji vole pijace takav izbor će biti i posle rekonstrukcije Zelenog venca, Đerma, Palilulske, Kalenića i Bajlonija. Ostaje da se vidi hoće li nove generacije nastaviti tradiciju ili će se okrenuti poluzgotovljenoj hrani u hipermarketima.