Smrt u Temzi

Da li ste preživeli januarske slave? Auh, brale, gadno je bilo! Kod mene, recimo, tri dana trajalo za Svetog Jovana; krkaj, pij, spajaj ručak sa večerom. Iz utrobe bije kao iz smederevske železare, a spolja biju usijana radijatorska rebra! Lepo da proključaš, ali domaćin si slave, i ne možeš radnju da zaključaš.

Nego, videste li, Srbi moji, šta napraviše Londonci sa kitom u Temzi? Prvog dana, kada je kit ušao u londonsku reku, BBC je ponavljao, na svakih pola sata, kako “stranac u Temzi pripada veoma radoznaloj vrsti kitova” koji se, eto, uputio da proveri da li još stoji Fosterov viseći pešački most. Jer, Fosterova je bruka bila velika kada se most umalo urušio, a ovamo “čudo od arhitekture”. Morsku bolest, bre, da dobiješ dok pređeš preko ove londonske ćuprije, a posle će, opet, biti kriva Al kaida.

Naravno, BBS ne podseća na tu Fosterovu bruku, poenta je na kitu.

Kad, oćeš, din-don, zvoni interfon! Dolazi prva grupa slavara. I, žajd, gasi televiziju, dočekuj goste, služi žito i rakiju.

Odvija se porodični slavski ručak, sporo, južnjački. Zubato sunce oštri zube na Avali a onda se strmekne ka Novom Beogradu, ka Rimu. Sa suncem odu i gosti. Tako će se jednom završiti i svet.

I trk, bacaj se na daljinac. Kitina velika, a Temza mala. I, sateruju ga brodićima, a sve u silnoj brizi da se kitina ne nasuče na obali, na betonsku ogradu. Glođem ovčiju plećku, pijem rujno vino, ono slankamensko, i gledam kako Englezi ne mogu da izađu na kraj sa kitom, a ovamo bi da vladaju celim svetom, da budu vladari planete. Toni Bler već merka mesto genseka u UN. Malo mu je što je imao infarkt zbog Iraka...

Nego, i “kit može da dobije stres i infarkt”, upozorava nas BBC, priprema nas na loš kraj. Zna to BBC, zna Englez da te pripremi za loše vesti, za bombardovanje, za smrt. I dođe taj čas. Tovare kita dizalicama na šlep kao običan tovar mesa. A ovamo zabranjuju našim guskovima iz Mokrina da se tuku! A da li je za sto godina Gusanijade neki gusan stradao smrtno? Glođem plećku, srčem vino, i, strepim: da li je srčka, već, strefila kita?

Kad, pojavljuje se i drugi kit, moj bajo! A možda je i kitica. I ona je od “radoznale vrste”. I ona pošla uz Temzu da vidi gde joj je parnjak, a i da vidi da li još stoji Fosterov most. I, stoji, jebote, još se nije srušio. Potšprajcao ga je Foster naknadno.

Kad, din-don, din-don. Dolazi druga tura gostiju, oni večernji. I, ‘ajd, gasi BBC, dočekuj goste. A, eto ti ga i burazer iz Vrčina. Bio na ručku, a došao i na večeru. I, još s vrata pita: “Je l’ pratiš ovo sa kitom?” Pratim. “A jesi li primetio da više ne govore da je od radoznale vrste kitova već da je bolestan i dezorijentisan, da je sa poremećenim centrom za ravnotežu uleteo u Temzu?” I tu shvatim da smo i mi Srbi bili dezorijentisani i da su zato morali da nas onomad bombarduju. A i Iračane su zato bombardovali, a evo i Iranci kubure sa orijentacijom.

A šta je sa kiticom? “E, nju više ne pominju”, kaže buraz. Znači, umrla i kitica od stresa, ali dve kitovske smrti u jednom danu bile bi mnogo za Londonce, za njino globalno selo, za njine nežne duše.

I cupkam, ćaskam sa gostima, čak se i tiho zapeva. “Zajdi, zajdi jasno sonce...” Pevam, a sve mislim na kita i kiticu. Šta li SNN javlja o njima? Kristijan Amanpur, da li stoji na Fosterovom mostu? Ili je, već, u Teheranu? I da li će, uopšte, sahraniti kita ili će završiti kao meso u zoološkom vrtu? Kao i mi Srbi što smo postali hrana za zoovrt Evrope, a i onima preko bare.

Tu slavsko društvo, začas, skrene na Mocarta. I njega su sahranili kao psa, kao kita, a sada, posle dvesta i kusur godina, dižu ga u nebesa! Ne zna mu se grob, a ovamo, kao, našli njegovu lobanju!? O, bogovi, neće, valjda, i sa mnom tako biti? Mislim, kada za dvesta godina otkriju ko sam bio, šta sam sve za Srbe, a i za ostale, radio...

Nego društvo, bogami, i ožednelo. Izađem, šatro, na terasu po kiselu vodu, a u stvari hoću da uzmem malo avalskog vazduha, da nasamo mislim na Mocarta. Jer, svirao sam kao dete “Malu noćnu muziku”, bio sam faca u nižoj muzičkoj. Sve dok me jednom profa nespremnog za čas izgrdio i tako me, zanavek, izgubio. I violinu više nikad u ruke nisam uzeo, niti Mocarta zasvirao.

Noć je vedra, sjajna. Cakle zvezde, cakle prozori na CZ. Da li je i Cema svirao Mocarta? A čujem, i Arijelu Šaronu puštali Mocarta dok je bio u dubokoj komi. E, sad da li je preteko, ne javljaju ni BBC, ni CNN.

Vratim se sa terase sa balončetom kisele vode, a gosti već izgostirali Mocarta i prešli na Isusa.

Kao, neki Luiđi Kascioli, propali student teologije i penzionisani agronom, napisao knjigu “Mit o Isusu” i tvrdi da “ne postoji nijedan dokaz da je Isus živeo i umro u prvom veku u Palestini”. Nego, sveštenik Enriko Rigi je tužio Kasciolija i spor je završio na sudu u gradiću Vitergo kod Rima. Ali, pazi sad, šta se dešava!? Sudija se, brale, isprsio. Naredio popu Rigi da “do kraja meseca pruži neoborive dokaze da je Isus postojao”!? I tu ti se pop Enriko našao u nebranom grožđu kao ovi sa kitom u Temzi, kao ovi sa lobanjom Mocartovom koju su, šatro, našli.

I, zaista, zaista vam kažem, Srbi moji, neće još mnogo proći, a Vatikan će priznati da Isus nije postojao, da je to, u stvari, priča o Juliju Cezaru i ta knjiga je, već, napisana, doneo sam je, onomad, iz Hajdelberga! Te vam kažem, braćo moja; ajde da požurimo i da umesto Julija Cezara našeg Aleksandra poturimo! Jer, ako nam umesto Isusa Julija Cezara uvale, onda zbogom srpski rode, onda dobro došao svakakvi izrode!

I još nisam završio ovo sa Isusom, a slavski gosti teraju me da se pozabavim BEGEJOM!? Kao BEGEJ i EGEJ? Ima li tu nešto? I, šta ću, uključim ovaj moj laptop u lobanji. Mozgić počne da mi cakće; Begej, Beška, Begaljica, Bežanija, pa sve tako, dole, do Beganova. Svi ti toponimi govore da je tu bilo neko golemo BEGAWE, neke velike ishitrene seobe. I to u pravcu sever – jug. Od Begeja pa moravsko-vardarskom dolinom. Tu je, kažem vam, pred dunavskim faraonom Isterom begao narod sa Mojsijem. Elem, svrni-obrni, sve je ovde bilo i (B)EGEJ, tojest, EGIPAT. Ovde, u Banatu, Sremu, Bačkoj, a i u dolini Morave i Vardara. A piramideee!? Gde su piramide dunavskom Egiptu? I, opet, ređam im Avalu, Bukulju, Kosmaj, i sve tako do Galičice.

Onda gosti zadovoljni Oljinom trpezom i mojim dunavskim Egiptom počnu da se razilaze. Pratim ih samo do lifta, a onda, trk, šamaraj daljinac, da vidim kako globalizam izlazi na kraj sa banalnim lokalnim problemima, to jest sa kitom u Temzi.

Kresnem na SNN, kad, tamo na šlepu, na suvom, leži mrtav kit. O kitici ni reči, kao da nije postojala ni u Temzi, ni na planeti. A, onda, dole, o nebesa, u dnu ekrana protrče slova iz kojih shvatim da je umro Rugova. I tu još jednom shvatiš da je sudbina kita u Temzi njima važnija od sudbine Kosova, Balkana. Klonem u beržeri, a moja Crna iz Vrčina sikće mi na uvo: “Skotovi, skotovi su to! I SNN i BBS!”

Nedelja, podne. Šetam sa Oljom pored Dunava, a Savom ka ušću plove dva stabla kao dva mrtva kita. A onda mi se neko nakašljava s leđa, sustiže me. Okrenem se, kad, K. G. Jung! Pućka lulu, smeška se kao đavolče, a onda će: “Mani se ovih sa kitom u Temzi. Bolje ti je da razmišljaš o tome da li je i Mocart, uopšte, postojao. Ne zna mu se grob, a i gde može sedmogodišnje dete onako da komponuje!?”

A onda ona dva kita iz Save uđoše u Dunav i odoše ka Pančevu, ka Crnom moru.