Mač sa dve oštrice

Velike sile, posebno članice Saveta bezbednosti UN, imaju zajednički interes da se iranski nuklearni program – za koji SAD tvrde da nije miroljubiv, nego da je namenjen proizvodnji nuklearnih bombi – drži pod međunarodnom kontrolom, ali nemaju podudarne nacionalne interese u pristupu krizi oko Irana. To Amerikancima otežava ostvarenje zamisli da Savet bezbednosti UN sankcijama prinudi Iran da odustane od nuklearnog programa.

SAD su uspele da ubede EU – u čije su ime Nemačka, Francuska i Britanija, u okviru Međunarodne komisije za atomsku energiju (IAEA), neuspešno pregovarale sa Iranom – da “predmet” treba da ode pred Savet bezbednosti UN, ne bi li se odatle, u ime cele međunarodne zajednice, ozbiljno zapretilo Teheranu.

To bi Amerikancima, ako se kasnije odluče za vojnu opciju, dalo nešto legitimnije pokriće za eventualni oružani napad na Iran, nego u slučaju napada na Irak, za šta nisu imali ni razumevanje u UN ni mandat Saveta bezbednosti. Sad im je stalo da, pored zapadnoevropskih sila u Savetu bezbednosti, pridobiju još Rusiju i, ako je ikako moguće, Kinu.

Oni su, zasad, odustali od prvobitnog oštrog zahteva o sankcijama. Savet bezbednosti bi samo usvojio jednu rezoluciju, kojom se Iran ozbiljno opominje, a onda bi se, kako se predočava u Vašingtonu, pregovori nastavili u Beču, u okviru IAEA, ali sa osnaženom pozicijom “evropske trojke”. Cilj je zapravo da se postepeno, ali istrajno, pojačava pritisak na Iran da odustane od svog prkosnog stava, da se prikloni međunarodnim obavezama i da otkloni sumnje da želi atomsko oružje.

Dok se baca pogled prema Kremlju, ton je, u američkoj javnosti, postao blaži. Američki cilj nije, prema pisanju “NJujork tajmsa”, “ni kažnjavanje iranskog naroda sankcijama, ni svrgavanje islamske republike, nego okončanje programa proizvodnje obogaćenog uranijuma, pre nego što se dođe do tačke sa koje će Iran moći da proizvodi nuklearno oružje”. List ističe da je sada ključna uloga Rusije i laska Putinu: ukazala mu se prilika da se iskaže kao “svetski lider”, budući da predsedava grupom moćnih industrijskih sila G8.

Rusija je predložila da Iran proizvodi obogaćeni uranijum, ali u ruskim postrojenjima, na ruskoj teritoriji, i pod punim međunarodnim nadzorom. (Iran to prihvata, ali želi da zadrži pravo da obogaćeni uranijum proizvodi i u svojim postrojenjima.) Sergej Lavrov insistira na nastavku pregovora, a sankcije smatra “preuranjenim”. On kaže: “Sećamo se istorije sankcija protiv Iraka i kako se sve to okončalo. Još prevazilazimo posledice.”

“Kineska strana veruje da je najbolje da se iransko nuklearno pitanje rešava miroljubivim diplomatskim putevima” – ističe predstavnik Ministarstva spoljnih poslova u Pekingu. „Mi ćemo učiniti sve da se to pitanje pravedno reši.”

Za razliku od mnogih zemalja, u kojima se postavlja pitanje zašto su Iranu, koji leži na nafti i zemnom gasu, za proizvodnju električne energije nužne baš nuklearke, kineski analitičari vide u iranskom stavu odraz povređenog nacionalnog ponosa i želje za statusom sile i Aziji. “Sankcije neće pokolebati odlučnost Irana da traži nuklearnu tehnologiju, jer sadašnji iranski lideri veruju da su nacionalna bezbednost, status sile, državni suverenitet i nacionalni ponos povezani sa nuklearnom tehnologijom” – pisao je ovih dana u “Ženmin žibaou” Hua Liming, bivši kineski ambasador u Teheranu. „Napuštanje svega toga ozbiljno bi oslabilo autoritarnost i osnovu islamskih vlasti, što bi za njih bila veća cena od sankcija.”

Sankcije su, međutim, mač sa dve oštrice i nanele bi veliku štetu svim zemljama koje posluju sa Iranom. (Amerikanci nemaju ekonomske veze sa tom zemljom, pa zato o sankcijama najviše i govore.) Ako bi Iran bio primoran da smanji izvoz nafte bili bi pogođeni Japan, Kina, Indija, Južna Koreja i niz manjih zemalja iz Azije, a iz Evrope najviše Francuska, Nemačka i Italija. Ali, bio bi to udar i na svetsko tržište nafte, jer je Iran drugi po značaju izvoznik iz OPEK-a. Cena nafte bi brzo premašila sto dolara po barelu.

Kako sankcije pogađaju saradnju u oba pravca, Rusija bi morala da odustane od izgradnji pet-šest nuklearki u Iranu, od kojih samo jedna staje 840 miliona dolara, i da toj zemlji obustavi prodaju oružja, u vrednosti od jedne milijarde dolara. Kina i Indija bi bile prinuđene da odustanu od velikih investicija u naftonosna polja u Iranu. Izvoz iz EU, u kojem prednjače Nemačka, Francuska i Italija i koji je 2004. godine dosegao 12 milijardi evra, potpuno bi zamro.

Zato je pristanak EU na američki predlog – da se o Iranu raspravlja u Savetu bezbednosti – zapravo diplomatska “šmira”, odnosno potez koji mnogo ne obavezuje. Zna se da Rusija i Kina, dve sile sa pravom veta u Savetu bezbednosti, traže da se rešenje za iranski nuklearni program iznađe u diplomatskim pregovorima i da su odlučno protiv sankcija.