Presudno pitanje

Izveden kod nas još pre četvrt veka, skoro odmah pošto je napisan, Šeferov komad “Amadeus”, čija je i literarna i dramska vrednost nesumnjiva, koji glumcima pruža šansu da kreiraju velike, uzbudljive likove, nesumnjivo je zaslužio da bude predstavljen i novim generacijama naše pozorišne publike.

Kao što znaju stariji gledaoci, Šefer je u “Amadeusu”, ne oslanjajući se previše na istorijske činjenice, zamislio i opisao kakav je mogao biti i društveni i umetnički odnos dvojice kompozitora iz 18. stoleća, Salijerija i Mocarta, od kojih je prvi, mada bez većeg značaja, bio prihvaćen i slavljen, a drugi se, iako genijalan, s mukom održavao u umetničkoj konkurenciji na bečkom dvoru, da bi na pragu zrelog doba umro nedovoljno priznat i veoma siromašan, pa čak i sahranjen u jednoj od masovnih grobnica za gradsku sirotinju. Spolja gledano, ta drama se odigrava za otprilike tri ili četiri sata, od kasnih posleponoćnih do ranih jutarnjih časova kad Salijeri priznaje sam pred sobom, dok Mocart umire tamo negde napolju, u iskidanom, a često i halucinantnom monologu da je prouzrokovao katastrofu, pa možda i smrt svog besmrtnog savremenika.

Ali, između početka i kraja tog dramatičnog monologa, umetnut je i niz scena, koje pokazuju kako je Salijeri spletkama, pritvornim ponašanjem i direktnim uticajem na njihove zajedničke carske mecene otrovao Mocartov život, tako da se slobodno može reći da radnja u “Amadeusu” obuhvata period od skoro desetak godina.

U režiji Alise Stojanović, ta drama je preneta u formalnom pogledu, i jeste i nije scenski spektakl. U njoj je redukovano dejstvovanje pozorišne mašinerije, jedini dekor su pomične zavese otrovne bordo boje, osvetljenje je uglavnom strogo funkcionalno, a lepi kostimi nipošto nisu i raskošni. S druge strane, u predstavi ima mnogo šta da se vidi i čuje, što prija gledaočevim očima i ušima: i efektnog plesa, i velelepnih slikovitih prizora, i maestralnih odlomaka iz najpoznatijih Mocartovih opera, i glumaca koji su ljubimci publike. I baš ti sadržaji, a pogotovo popularnost glumačkih zvezda, mogu da privuku mnoštvo sveta u pozorište.

Ti glumački magneti su, naravno, Gordan Kičić, u ulozi Mocarta i Predrag Ejdus, kao Salijeri, koji, svaki na svoj način, odgovaraju na pitanje, postavljeno od Ćirilova u jednoj drugoj prilici: da li je u modernom pozorištu glumac najčešće samo “izvođač radova” naloženih od strane reditelja?

Za prvog se može reći da jeste, jer on, u pretežnom delu predstave, sa zavidnom mimičkom i telesnom izražajnošću, prikazuje Mocarta kao ekscentričnog lakrdijaša, nastranog buntovnika, dalekog rođaka Yemsa Dina ili Yimija Hendriksa, čime rediteljka nastoji da jednu staru priču približi ovom vremenu. Drugi očigledno nije. Po rediteljkinoj zamisli, usaglašenoj s piščevim intencijama, Salijerija pre svega određuje njegova umetnička surevnjivost, zrno dara koje mu omogućava da u Mocartu prepozna kompozitora neuporedivo boljeg od sebe, što mu život pretvara u dugoveku patnju, u pravu noćnu moru. Iako ne zanemaruje ni taj aspekt drame, Predrag Ejdus otkriva u komadu i više od toga: daje portret čoveka, koji je, u svetu bez božanske sankcije, u ogorčenom, apsurdnom dijalogu s ispražnjenim nebom, koji ni u sebi ni u svojoj muzici ne pronalazi čvrst, pouzdan oslonac za sopstvenu egzistenciju, ne uspeva ni da prihvati ni da odbaci ni svoj umetnički status ni svoju ljudsku sudbinu. On oblikuje jedan potpun, dovršen karakter, majstorski ocrtan i spolja i iznutra, u isto vreme i trivijalan i tragičan, u kome besne duševne oluje, koji se, i kad utišano grca, i kad mu se otima krik iz dubine srca, u čudu pita ko je i šta je.

S takvom kreacijom u predstavi Šeferovog “Amadeusa”, krunom svog dosadašnjeg stvaralaštva, u kojoj je svaki pojedinačan detalj i karakterističan, i bitan, i obeležavajući, Predrag Ejdus uvodi u naše današnje pozorište najviše glumačke standarde, uzor kojem bi i ubuduće trebalo uvek iz početka težiti.