Kefalo, ponovo i uvek

- Jeste ovo era kompjutera i kompjuterskih igara, ali ne treba smetnuti sa uma da njih ne bi bilo da nije bilo onih sa kefalom. U tom svetlu pitanje šta je bilo prvo, kompjuter ili kefalo, sasvim je izlišno.

Ovim rečima profesor dr Šimon Đarmati objašnjava potrebu i razlog zbog kojih je napisao knjigu “Imate li kefalo – 2” koja je upravo izašla iz štampe. Posle sjajnog uspeha među čitaocima koje je postigla preteča “Imate li kefalo”, gotovo kultna knjiga devedesetih i početka novog milenijuma, autor je lako odlučio da priču o inteligenciji i dovitljivosti nastavi.

- Svi smo bar jednom bili u prilici da sami uspešno razrešimo neku zamršenu situaciju, neki ozbiljan problem ili lukavu zagonetku, da otkrijemo ključ rešenja – kaže ovaj beogradski univerzitetski profesor – Zadovoljni, objašnjavali smo: ma nije to ništa, imam ja kefalo. Ovom rečenicom nismo samo objasnili uspešno rešenje na kraju. Krajnjem uspehu zalog su naša prethodna znanja i veština kojom koristimo to znanje, pravilno uočavanje problema, gde je skrivena zamka, u kom grmu leži zec.

Pred čitaocima je više od pet stotina zadataka za mozganje i takmičenje i sa samim sobom i sa drugima, opremljenih prigodnim crtežima i ilustracijama za “hlađenje” kefala. Za proveru kefala, tu su i rešenja. Problemi s kojima se u knjizi “Imate li kefalo 2” susreće Momčilo-Moca Mozgić jesu oni koji su, u ovoj ili sličnoj formi, mnogima služili za zabavu u satima odmora kada druge vrste zabave nije bilo. To je, opet, i draž ovog izdanja nezavisne produkcije Anagraf i Štamparije Topalović iz Valjeva, jer su u njemu sačuvani od zaborava problemi koje nismo čuli od roditelja već od njihovih roditelja, naših deka i baka, i ono je ujedno uspomena i podsetnik na njih.

Semolj

Jovan Ćirilov

Krajem avgusta napuniće se dvadeset godina kako pišem ovu kolumnu “Reč nedelje”. Trudio sam se da naslovu NIN-ovog romana godine ili imenu autora po objavljivanju nagrade posvetim ove redove.

Ovogodišnji laureat Miro Vuksanović (62) svojim nagrađenim romanom “Semolj zemlja” pravi je izazov za rubriku posvećenu jeziku, i to iz više razloga. Dovoljno je reći da se radi o “azbučnom romanu od 909 planinskih naziva” u obliku rečnika. Evo i kolumne u tom obliku:

Semolj i reči. “Semolj je planinska zemlja. Iz nje rastu riječi.” (Citat iz nagrađenog romana.)

Semolj kao reč. “Pod tom odrednicom, u oba romana (prvi roman se zove “Semolj gora”) krije se desetak značenja reči. Ali svako od tih značenja kazuje nešto veliko, nešto gusto, nešto tamno, nešto kamenito, nešto obraslo gorom, nešto neophodno...” (Iz Vuksanovićevog intervjua u prošlom NIN-u.)

Semolj kao geografski pojam: „Semolj postoji kao stvarni pojam. Semolj je jedan prevoj, šuma koja se nalazi južno od mesta gde sam ja rođen. To je pod Sinjajevinom, a ispod Semolja izvire Morača.” (Iz autorovog intervjua u listu “Danas”.)

Reči koje se završavaju na –olj: “šafolj, pištolj, pupolj, vrpolj, pišmolj, gomolj, molj, školj, kukolj, iskolj, pokolj, zakolj, mijolj, zolj, poozdolj, ozgolj, grgolj, šogolj, glagolj...” (Iz “Obratnog rečnika srpskoga jezika” Miroslava Nikolića.) Ja znam još jednu reč sa istim završetkom, a to je svinjokolj, a Vuksanović posvećuje u romanu reči vukokolj jednu svoju jedinicu.

Pokušaj etimologije: Po svemu sudeći, toponim Semolj vodi poreklo od slovenskog korena sem- koji upućuje na crkvenoslovensku reč sem – osoba, koja je sačuvana u ruskoj, poljskoj i bugarskoj reči za porodicu – semja i semejstvo. Isti koren sačuvan je u starim imenima Semidrag, Semislav i Semivir, a od milja Semo ili Semko. Tako da bi Semolj mogao biti prevoj ili šuma u kojoj je nekad davno živeo neki Semo.

Reč kritičara: “Reč je o romanu koji ima dubinski osećaj za rudnik jezičkih mogućnosti nastanjen u životu, koji zna i intuitivno oseća prirodu veze između stvari i reči.” (Miroslav Egerić u tekstu “Roman čiji je junak jezik”, Politika, 21. januar 2006.)

Reč žirija: “Mitski svet, jedan bivši epski prostor sa arhajskom dubinom, krcat tragičnim simbolima, dakle daleku izvornost i snagu same zemlje i postojanja, roman čuva i gradi u rečima i jeziku, a uskraćuje u priči i likovima.”