Cvrčak i svrake

U magacinu izdavača „Cvrčak” iz Niša otkrivena je veća količina bespravno štampanih knjiga. Spisak uključuje knjigu „Zahir” Paula Koelja, „Leksikon stranih reči i izraza” Milana Vujaklije, ali i omote diploma Pravnog fakulteta. Wegovo Veličanstvo Apsurd je „udesilo” da, među piratskim izdanjima vrednim skoro pola miliona evra, svoje mesto nađe i četrdesetak primeraka uybenika „Krivično pravo – posebni deo”. Ukoliko vlasnik „Cvrčka” i nije ranije imao vremena da se pozabavi sadržajem „svojih” knjiga, činjenica da mu preti ozbiljna kazna nalaže popunjavanje „rupa” u opštem obrazovanju.

I, šta ostaje autoru ovog teksta, književniku kobajagi, sem da pozdravi „nedelju borbe protiv piraterije”? Da se, poznajući pucoglavine Jagoša Đuretića, direktora izdavačkog preduzeća „Filip Višnjić”, koji muku muči, poštujući zakonske propise i sve pisane i nepisane norme izdavaštva, sa svakom platom i PDV-om, usudi da postavi neka nimalo prijatna pitanja. Bez iluzije da će „javno mnjenje”, po Oskaru Vajldu: „pokušaj da se neukost zajednice organizuje i podigne na nivo fizičke sile”, učiniti bilo šta pametno. U zemlji u kojoj kritike pišu kritičari sa platnog spiska izdavača i gde se, na pres-konferencijama, uz primerak „epohalnog” dela tutne i 50 evrića „za taksi”, u državi gde rang-liste „najčitanijih” zavise od „poruybine”, i u društvu gde kulturne politike nema, „piraterija” postaje mnogo opštiji i ozbiljniji problem.

Koliko puta ste videli oznaku „drugo izdanje” na nekom od bestselera velikih privatnih izdavača? Ne sećate se? Da li znate da je zvanično navedeni tiraž nekih dobro prodavanih knjiga, 500 ili 1000 primeraka, prodat samo tokom poslednjeg Sajma knjiga u Beogradu? I, ko je tu pirat, a ko svraka kradljivica? Ne vidim nikakvu suštinsku razliku između izdavača koji vaćari autora ili prevodioca na broju prodatih primeraka i štampara koji prodaje piratska izdanja. Paradoks je da većinu uspešnih kuća vode ljudi koji nisu potpisali ništa sem virmana i koji nikad neće znati svu muku književnog zanata. To su pirati, gospodo, a „Cvrčak” je samo kap u septičkoj jami srpskog pablišinga.

Međutim, postoji nešto što se može nazvati, samo i jedino, „pljuvanjem” po književnosti, i nikako drugačije. U svoj svojoj drčnosti, takozvani izdavači neće prezati ni od „prepeva” sa hrvatskog. Mehanizam? Vrlo jednostavan. Najpre se pazare autorska prava sa književnog buvljaka, putem Interneta, i hrvatsko izdanje iste knjige u knjižari, zatim se rukopis adaptira na ekavicu uz još poneku izmenu, i eto bestselera sa potpisom „prevodioca” koji zna engleski onoliko koliko ja znam da sviram harfu. Isto to odvija se et vice versa, naravno. Možda „trgovci papirom zamazanog štamparskom bojom” i ne znaju šta su kompenzacije i barter-aranžmani, možda im škripe i padeži i matematika, ali su zato odlični u računici. Pravim i ozbiljnim prevodiocima, koji okapavaju noćima zbog jedne reči ili rečenice koja može da naruži lepotu teksta, ostavljene su mrvice sa prebogate izdavačke trpeze.

Sve bi ovo bilo čak i razumljivo, jer je „ljudski”, da nema vređanja čitaočeve inteligencije. U tekstu bez pristojne lekture i korekture, uspeo sam da pročitam da je nekome „ispala vilica”. Ne radi se ni o iznenađenju, ni o bućkanju veštačkih kljova u tanjiru sa supom. U pitanju je hrvatska viljuška koja se omakla cenjenom „prevodiocu“… nas, žednih preko vode. Ili, situacija gde, u kratkom prikazu na poleđini korica knjige „Paukova mreža”, piše da je glavni junak zaposlen u „Spoljnoj Kancelariji”. Kućica za portira, dunđerski kontejner za knjavanje ili „kiosk za burek”, po guverneru Narodne banke? Ništa od očekivane napetosti, gospodo, u pitanju je prozaični britanski „Foreign Office”, sa kojim nedotupavni „prevodilac” nije uspeo da se izbori. A posle, „Cvrčak” pirateriše, je l’ da?

U ionako šizofren prostor srpskog izdavaštva nahrupila su i kiosk-izdanja. Imam nešto protiv? Naprotiv, dokle god zadovoljavaju minimume propisanih standarda koji podrazumevaju lekturu, korekturu, redakturu i sve ostale aktivnosti koje „lovci u mutnom” definišu kao gubljenje vremena i para. I? Dok je meni trebalo pola godine da ubedim svog izdavača da roman „Krvoslednici” treba da bude objavljen bez lekture i korekture, želeći da i to bude „doprinos” prljavštini koja guši sve oko nas, drugi seire kad nema „dodatnih” troškova. Dakle, nema i, već kuku i lele. Ukoliko najstarija novinska kuća na Balkanu, poznatija kao „kada kažem novine”, dozvoli sebi da Kolhidu nazove Kolčis, kao posledica ignorantskog transponovanja sa engleskog jezika, i ukoliko se Matija Bećković pojavi ispod slova „M” zbog kašnjenja, što za Upravni odbor, što za slovo „B”, tada srpska verzija „Encyclopediae Britanicae” postaje i poučno i humorističko štivo.

Mislite da je stanje u domaćoj literaturi nešto bolje? Grdno se varate, dame i gospodo. Na listama „najčitanijih” knjiga doskora je vođena rovovska borba između ženskog romana o tananim osećajima autorkine vagine i skribomanskog bućkuriša spisateljice koja je uspešno konvertovala svoju poetiku iz nacionalističkog bulšita u kvaziteološku papazjaniju. To što su jedna i druga polupismene ni po jada; strašno je to što će među „piratskim” izdanjima „Cvrčka” biti pronađene i knjige drugopomenute „izvođačice literarnih radova”. A u tom slučaju, poznati leskovački grafit „Dajem časovi iz srpski sa garanciju” i moj predlog doktoru Stojkoviću da zajedno napišemo priručnik „Srpski bez muku, sa kratku gramatiku i poseban osvrt na padeži” prestaju da budu andergraund i počinju da streme ka mejnstrimu. Kulturoo, eve mee...

Posle poplave stranih pisaca osrednjeg kvaliteta za koje nije čuo niko sem glasnih i glasovitih srpskih kritičara, posle navale polupismenih domaćih autora koji lektore ’ladno mogu da potpišu i kao koautore, Srbija postaje država u kojoj se proda više književnih kritičara, sa popustom, nego knjiga po punoj ceni.

A „piraterija zdravog razuma” u tom slučaju, postaje ozbiljan problem svih nas.

Saša Stojanović