Voajerska arena

Sa slognom „najveći društveni i medijski spektakl”, sa reklamom čija je potka studentski protest 1996/97, u Srbiju je došao Big brother (Veliki brat), najuspešniji i najogoljeniji svetski rialiti šou.

Izmislio ga je 1999. Holanđanin Yon de Mol, koji kaže da nikad do kraja nije pročitao Orvelovu “1984” ali mu se ideja svevidećeg „Velikog brata”, koji 24 sata ima apsolutan nadzor i dominaciju nad podanicima toliko dopala da ju je dodelio nama, njegovim gledaocima. Licencu za Srbiju otkupila je produkcijska kuća „Emotion” a program će se emitovati na TV B92. Svakog dana, svake večeri, svake noći. Kamere snimaju non-stop, na svakom mestu i sve se izlaže gledaocima. Iako je prvobitna ideja bila da 12 ljudi bude „pod okom Velikog brata” (tj. svih nas), godinu dana ipak će 12 probranih biti pod ključem „samo” 100 dana posle kojih će preostati samo jedan kome pripada sve. Slava i sto hiljada evra, između ostalog.

Sličan šou podarila nam je TV „Košava” pre nekoliko godina ali zbog slabe medijske najave i nagrade za pobednika od svega nekoliko hiljada evra, program nije imao posebnog uspeha. Retko ko može uopšte da se seti da su učesnici bili zatvoreni u cirkusu, a da ne govorimo o tome ko je učestvovao, a ko pobedio. Ipak, od „Košave” nam je ostalo prilično tačno ime za ovakvu vrstu programa: Cirkus voajer.

Jer, kaže kulturolog dr prof. Zorica Tomić, ovakav program najnedvosmislenije pokazuje prirodu savremene medijske kulture koja je voajerska. „Tradicionalni kategorijalni aparat privatno – javno, utemeljen u antičkoj Grčkoj se ruši. Granica više ne postoji, privatnost se suspenduje a gde ne postoji privatnost, nema ni javnosti. Svi smo uključeni. Zato to i jeste medijski i društveni spektakl.”

Dr Tomić navodi da ovo simboličko pogubljenje privatnosti baš kao i kod srednjovekovnih pogubljenja na trgovima ne bi imalo smisla da je tajno. „Akteri čim znaju da su snimani non-stop, ne mogu biti spontani, tako da su sve poruke koje oni odašilju, usmerene na odluke sudija. A te sudije smo mi gledaoci. U toj sofisticiranoj gladijatorskoj borbi, mi smo ti koji podižemo palac gore ili dole. U tom našem izboru prikrivena je ozbiljna agresivna crta. Jer, svi će da budu pogubljeni osim jednoga.”

Ivana Kronja, teoretičarka medija i filma, kaže da su mediji već duboko ušli u ljudsku intimnost jer u odnosu na programsku šemu medija, ljudi pomeraju svoje obaveze, zadovoljstva, potrebe. Ali, kaže, Big brother je vrhunac te karakteristike medija jer on proizvodi situaciju da ljudi postaju voajeri tuđe intimnosti.

Po njenom mišljenju, postoje dva razloga zbog kojih i u našoj zemlji vlada veliko interesovanje za učešće u ovakvoj emisiji. Prvi je što su svi slojevi društva osiromašili, pa se nadaju da će učešćem u „Velikom bratu” nešto zaraditi, a drugi je što su ljudi masovno izgubili uporišta svog identiteta u krizi i užasu devedesetih. Stoga čeznu da ostvare makar i identitet medijski popularne osobe. Tako da im industrija laganih identiteta, koja se pojavljuje kroz žanr rialiti šoua, dođe kao neki idealan izraz. „Ja publiku uopšte ne osuđujem, ne mislim da su naši ljudi glupi, već da imaju duboko ljudske razloge što žele da učestvuju. Mogu samo da kritikujem medije što vole da ljudima beskrupulozno manipulišu, u ovom kao i u mnogim drugim slučajevima”, kaže Kronja.

Interesovanje za učešće u „kavezu Velikog brata” u Srbiji jeste veliko, međutim i u uređenijim i bogatim zemljama audicije vrve od zainteresovanih koji su spremni na sve (u Australiji, na primer, od učesnice je traženo da imitira psa, konja, automobil, i da navede s kojim bi od prijavljenih kandidata prvo otišla u krevet) da bi postali učesnici “Big brother”-a. Ivana Kronja, međutim, kaže da je u temeljno kapitalističkim zemljama jasna podela između elitne i popularne kulture. “U toj podeli zna se da će u ovakvim emisijama učestvovati ili obični građani ili estradne ličnosti, a ne ljudi iz vladajućeg sloja.”

Tijana Mandić, klinički psiholog, kaže da razlozi za prijavljivanje idu od čisto finansijskih do psiholoških i da stavljene u naš kontekst neke stvari samo postaju strašnije, odnosno manje strašne.

Kao što će sigurno mnoge stvari koje će učesnici raditi da bi se dodvorili publici sablazniti javnost, tako je veliki deo javnosti šokiran što će se ovaj najogoljeniji rialiti šou program emitovati na Televiziji B92, jer se, najblaže rečeno, ne uklapa u imiy koji ima ova TV kuća.

Goran Stamenković, direktor “Emotion”-a, vlasnika licence, kaže da je B92 idealan za ovakvu vrstu programa jer je najsličniji engleskom Kanalu 4 koji je poznat kao avangardan, urban TV kanal za mlade, sa primesama javnog servisa a poznat je i kao stanica koja ruši tabue. A ovaj šou baš na Kanalu 4 ima odličan rejting. Direktor i glavni i odgovorni urednik B92 Veran Matić ide čak i dalje i kaže da je na kastinzima kojima je prisustvovao, video da je velika većina prijavljenih upravo ciljna grupa „devedesetdvojke”.

Igor Brakus, voditelj Radija B92 i jedan od ljudi koji su stvarali imiy B92, kaže da je Big brother dno dna, jedna od najgorih stvari koje mogu biti isporučene publici. Ipak, kaže, pristao je da u okviru svog termina od tri do pet na Radiju B92 nekoliko puta nedeljno najavljuje ovaj rialiti šou zajedno sa zvezdom „Emotiona” Anom Mihajlovski. „To donosi finansijsku dobit kući i zbog toga sam pristao na to. Ipak, neko tesnije angažovanje ne dolazi u obzir”, kaže Brakus.

Aleksandar Tijanić, generalni direktor RTS-a, kaže da je „Big brother” na B92 za njega što i Nacionalni dnevnik na „Pinku” i da je to pokazatelj da ova dva medija ne znaju šta će od sebe posle pada Miloševića. „Mislim da je Veran Matić u nekoj vrsti tiražno–rejtinške groznice odlučio da ubije B92. On je kupovinom ‘Big brother’-a uradio nešto što je u klasičnoj literaturi nazvano: prodati dušu đavolu. A niko od ovih kritičara nema odvažnosti da kaže da je to što je B92 kupio ‘Big brother’ jednako kao da je Koštunica u svoju stranku primio Čedu Jovanovića.”

Tijanić kaže da je njemu nuđen ovaj program ali da ga je bez razmišljanja odbio jer ta vrsta programa zahteva da kanal potpuno menja svoju fizionomiju, a smatra i da je takva vrsta programa televizijska praistorija. „Uočljivo je padanje popularnosti Grand parade i španskih serija na ‘Pinku’ baš kao i komičnog istraživačkog novinarstva na B92. Mislim da to govori o odrastanju srpske televizijske publike i postepenoj promeni ukusa. Razumem sad ove pokušaje da se spasu kupovinom najgorih rialiti šou programa ali bez obzira na to što ne sumnjam da će oni imati visoke rejtinge, u tome neće uspeti.”

S druge strane, Veran Matić kaže da se B92 vodio računicom da ako svi emituju takve programe, da onda bar „devedesetdvojka” emituje najbolje u toj oblasti i najavljuje da će baš time B92 stvoriti uslove da ojača svoj informativni program. Matić tvrdi i da je uspeo da dobije „Velikog brata” iako je ovaj format za RTS ugovarao Aleksandar Tijanić. Goran Stamenković potvrđuje da je srpski “Big brother” krenuo da se radi na Tijanićevu inicijativu i za RTS, da je došlo do pred potpisivanje ugovora ali je zbog nerešene finansijske situacije budućeg javnog servisa „Emotion” odlučio da licencu ponudi TV B92.

Ivana Kronja kaže da, iako nama izgleda kontradiktorno što se ovakav program emituje na „devedesetdvojci”, ne treba zaboraviti da je Televizija B92 prva krenula i sa emitovanjem serije „Seks i grad”, dakle sa jednim potpuno novim tipom serije koja je bila tipičan izraz zapadne kulture, a koja je naravno bila mnogo kvalitetnija od nadolazećeg serijala, pa tako i sada „prednjači” u ovakvoj inovaciji. Na pitanje da li je neobično da se na ovoj stanici emituje populistički „Big brohter”, nakon njihove kritike turbo folk kulture u serijalu „Sav taj folk”, Kronja odgovara da je to i ne čudi “budući da je i emisija ‘Sav taj folk’ bila urađena dosta površno i plakatski”.

Publicista Marinko M. Vučinić kaže da je ovaj, kako ga on naziva, „Yeri Springer u nastavcima” na B92, posledica toga da tržište rešava sve ali da se nada da, ako su već pristali na tu „najgoru moguću komercijalizaciju”, više od njih nećemo slušati antipopulističke propovedi i kaže da će biti veoma zanimljivo kako će oni to da objasne čvrstom jezgru svog gledališta. „Mislim da je ovo kraj civilizacije za B92, koji je i simbolički označen ovom gadnom zloupotrebom studentskog protesta. Jer, revolucija je završena i potrošena, a sada je na redu besomučna borba za sticanje dobara.”

„Novac je jedina realnost i jedino merilo ove epohe, tako da ne znam šta je ovde čudno”, kaže Zorica Tomić. Prema njenom mišljenju, ideološki i idejni koncept medija je prošlost, sada je jedina ideologija novac. „I ovaj šou to potpuno ogoljava. Sve je potpuno jasno. Sve zbog novca. Zbog njega učesnici svoju privatnost, svoju slobodu, nude na uvid svima, zbog njega producenti nastoje da otmu vreme, pažnju i živote gledalaca.”

Ovaj rialiti šou, naglašava dr Tomić, zapravo je dokaz da mediji ne referišu o svetu već ga kreiraju i pokazuje da svet zapravo ne postoji izvan medija. „Otuda ta želja za poznatošću, koja služi za dve stvari: prvo da se posredno naplati ta poznatost kroz lakše nalaženje posla, partnera ili nečeg trećeg i drugo, da se na taj način dobije uverenje da nešto značite.”

Zaštita od ovakvih programa, bar na komercijalnim mrežama, dakle, biće teško izvodljiva i zbog toga je značajno da naši građani konačno dobiju sopstveni javni servis. Ali, za taj budući javni servis, koji plaćamo kao da je sadašnji, ovakvi programi ne smeju da budu samo kiselo grožđe.

Mama, izvini! Srbija je, kažu, već preživela svoj “Big Brother”, jer su nas svi gledali, a mi nismo mogli nigde U Hrvatskoj je nedavno okončana druga sezona prikazivanja ovog licencnog kviza. Pobednik i osvajač novčane nagrade je Hamdija Seferović, pripadnik romske nacionalnosti iz Zagreba, oženjen i otac dvoje dece. U finalu je pobedio devojku srpske nacionalnosti (zlobnici su prokomentarisali da su Hrvati od dva zla izabrali manje). Wegov motiv bio je isključivo novac. “Prijavio sam se ne bi li osvojio novac kojim ću sagraditi kuću za svoju porodicu”, izjavio je jednom prilikom Hamdija. Nekadašnji član Izvršnog odbora i jedan od osnivača “Otpora” Stanko Lazendić iskazao je neskrivenu želju da učestvuje u ovom projektu. “Od kada sam prvi put video kako izgleda 'Big Brother' na hrvatskom RTL-u, bio sam siguran da ću se prijaviti kada bude došao u našu zemlju.” Stanko je čovek avanturističkog duha. Privuklo ga je uzbuđenje života sa drugim ljudima u kući “Velikog brata”. “Mislim da imam šlifa za to. Volim da okupljam ljude oko sebe. Posebno volim da motivišem ljude da glasaju za mene!” A sto hiljada evra? “Ma kakvi, lakše je zaraditi pare igrajući LOTO”, rekao je otporaš. Radoslav Todofijević iz Gornjeg Milanovca, rođen je 1945. godine. Ni njemu novac nije bio u prvom planu. “Nisam ja u sve ovo ušao zbog tih sto hiljada evra. Ne može, znate, svako da provede tri meseca u toj kući, za to treba biti snažan, a ja sam star čovek. Nego, ja držim seks-šop u Milanovcu i trebale su mi radnice. Računao sam da na tog “Velikog brata” dolaze slobodnije devojke bez predrasuda. To mi je na neki način bila reklama, a eto prošao sam prvi krug”, rekao je za NIN gospodin Todofijević. Za razliku od Stanka i gospodina Todofijevića, mnogima su, ipak, “evrići” osnovni motiv za prijavljivanje. Na niškoj audiciji jedan momak iznosi sto hiljada razloga za učestvovanje, svaki evro pojedinačno! Novosađanin Miljan Čubranović takođe daje jednostavan odgovor zašto se prijavio za audiciju – KEŠ! Međutim, Miljan kaže da je naišao i na dobru zabavu. “Lova mi je bila osnovni motiv, ali je i zezanje bilo super. Dolazili su svakojaki žfrikoviž, a ja sam se našao u dobroj ekipi. Postavljali su nam razna pitanja, od omiljene hrane do najdraže poze u seksu. Napravili smo dobru atmosferu.” Prvi krug audicije se sastojao od jednominutnog obraćanja u kameru, prilikom kojeg kandidat može da govori što god zaželi, sa ciljem da ubedi žiri da je baš on sposoban da zabavi zagrejanu masu kraj televizijskog ekrana. Posle predstavljanja pred kamerom, usledilo bi razgovor oči u oči sa organizatorima. Stanko Lazendić je učestvovao na novosadskoj audiciji i nije zadovoljan organizacijom. Bilo je previše prijavljenih kandidata i mnogo zbrke. “Očekivao sam da će audicija biti ozbiljnija. Posebno sam više očekivao od razgovora žoči u očiž. Nemoguće je na osnovu dva-tri pitanja oceniti da li je neko sposoban da učestvuje u emisiji.” Sa druge strane, Nebojša Radišić, novinar “Blica”, želeo je lično da iskusi doživljaj sa audicije i smatra da je sve bilo na nivou. “Zaista nije bilo problema sa organizacijom. Svi su bili pozitivni”, rekao je za NIN. Naravno, uvek ima onih koji ne prođu u drugi krug, i zato se može očekivati da oni traže “dlaku u jajetu”. A na audicijama – svega! Od osamnaestogodišnjaka do baba i deda. Dolazili su kostimirani i raznim glupiranjem pokušavali da skrenu pažnju na sebe. Svakako, najupečatljivije bilo je izvođenje striptiza na “minus” temperaturi. Devojka je uz “izvini, mama”, ponosno pokazivala grudnjak okupljenima. Samo je intervencija voditeljke sprečila da se i njega oslobodi. Pojedinci “Velikog brata” vide kao svetlo na kraju tunela, poslednju šansu da naprave bilo kakav uspeh u životu. Dvadesetosmogodišnji Miroslav je navijač “Partizana” od koga su svi digli ruke. Živi sa roditeljima, babom, dedom sestrom i njenim detetom. Mali je “zvezdaš” i izlepio mu je kuću “Zvezdinim” posterima. On tamo više ne može da živi. Miroslav želi glasove gledalaca kako bi otišao od kuće, da se više nikad ne vrati. U Nišu se prijavio i starac, bez znanja njegove porodice. Reći će im, kako kaže, kada ga prime. Jedan mladić se predstavio kao magistar književnosti, zaposlen kao “gorila” u diskoteci. On nudi dva lika po ceni jednog – jednog intelektualca i jednog “lokalnog bilmeza”. “Ovi ovde su sve klovnovi. Jedni bi da igraju, drugi bi da pevaju, gledaju karte, izvlače zeca iz šešira... Nije to što Srbija hoće!!!”, zaurlao je u kameru prilikom predstavljanja jedan Kragujevčanin. On, pak, zna šta je Srbima u krvi, “ortodoksna zabava – smesti bližnjem svom”. V. Miladinović