Boje

Nekada, sedamdesetih godina veka za nama, naročito popularna voditeljka sportskog programa, tačnije rečeno komentatorka umetničkog klizanja, Milka Babović, beše čuvena po rečenicama čiji je početak glasio: “Za vas, koji nemate televizore u boji...” Potom je sledio podroban opis kostima, do najneznatnije nijanse, zaključno sa dočaravanjem obilja odblesaka našivenih šljokica. Naime, toalete klizača, a još više klizačica, bile su važan deo ukupnog nastupa. U nas je bilo veoma malo televizora u boji, te smo mogli samo da naslutimo koji se sve to tamo valeri prelivaju pod reflektorima, u svetlosti bliceva i caklinama ledene ploče. Bilo je malo televizora u boji, ali smo zato imali tu komentatorku koja se svojski trudila da nam opiše začudni kolorit nekog gotovo nestvarnog sveta, titravog u svojoj raskoši.

Istina, mnogi će presuditi, radila je to na granici patetike. Možda, sasvim damski, pridajući previše pažnje otmenim modnim detaljima. Međutim, i to se ne može poreći, u svemu je bilo neke detinje bezazlenosti, iskrenog zanosa, zdušne želje da se taj daleki svet što bolje posreduje do naših domova, prevashodno do naših ushićenih baka i majki. Ogromna razlika između direktnog prenosa sveta u boji i onog ovdašnjeg, pretežno crno-belog, kao da je bila potrvena ili makar ublažena trudom jedne komentatorke, onim njenim rečenicama započinjanim: “Za vas, koji nemate televizore u boji...”

Bilo je to nekada. Sedamdesetih. U međuvremenu, mada umetničko klizanje više ne izaziva toliku pažnju publike, televizore u boji imamo svi. Nema potrebe da nam neko dočarava kolorit, da nam opisuje ili tumači, i sami navodno znamo šta je koje boje. Sve je toliko iznijansirano, sve je toliko šareno, pri čemu najmanje mislim na garderobu... Sve je toliko različito, pa kao da smo dospeli do druge krajnosti – u tom šepurećem sjaju ne razlikujemo običnu crnu i belu. I kao da nam nedostaje rečenica: “Za vas, koji nemate crno-bele televizore...” I kao da nam nedostaje nastavak te rečenice: “Taj i taj postupak, taj i taj događaj jeste crn, bez iole belog...” Ovako, kao da smo zbunjeni. Ili je bolje zaključiti, kao da smo opsenjeni. Negde u dubini duše naslućujemo šta je šta, ali uvek iznova bivamo prevareni kameleonskom prevrtljivošću, tim šljaštećim, navodnim izobiljem koje ne samo da prikriva osnovne boje, već i osnovne kategorije: dobro ili loše, istinu ili laž, ljubav ili mržnju... I, da bi se sasvim razumelo, ovde se ne zagovara novo pojednostavljivanje, ono nikome nije donelo dobro. Ovde se samo duže govori o onome što bi se žargonom kratko saopštilo: “Dosta je bilo zamazivanja očiju...”

Sasvim sigurno zbunjeni, često s osećanjem da smo prevareni, sedimo ispred svojih televizora što besomučno emituju slike u boji... Ali, retko ko kaže: “Za vas koji nemate crno-bele televizore...” I još ređe ima nekoga ko bi dodao: “To je tako kako jeste. U osnovi. Bez obzira na žarku želju da vam se prikaže drugačije...”