Olimpijsko proleće

Odavno sam znao da nam farbaju i hleb. Ali, jedno je kad si to samo čuo, a drugo je kada ti tvoj pekar to i prizna! A to isto priznao pekar i Cveletu. Kom Cveletu? Mom pajtosu sa kojim se viđam četvrtkom, kod Ješe u “Ćurmukhani” na starom obrenovačkom putu, tamo gde je nekada bila granica između Srbije i Austrougarske.

Da nas uteši, gazda Ješa nam uz prebranac i duvan čvarke, spremio hleb od kukuruza, bez kvasca. Deverike nema, jer “ledi se mreža kad je baciš u Savu”. Ledi se i Srbija, takva je nekad bila Hiperboreja. I bolje da nikad nije ojužilo, onda nas južna gamad predvođena Rimljanima ne bi nikad napala i Troja na Dunavu bi ostala...

Elem, ovaj crni hleb za koji se grabimo je, u stvari, beli ofarbani hleb. O, Gospode, farbaju nas na Pinku, na RTS-u, farbaju nas u Hagu, na Kosovu...

I, sva ta velika farbanja, sve te velike izdaje, nekako smo preživeli. Ali, na malim izdajama puca Srbin. Sećam se, deda mi je pričao da im je u Kolubarskoj bici najteže palo to što su im u vojnički hleb, uz brašno stavljali i pesak! Od tog peska je, posle rata, otac Koče Popovića, komunističke perjanice, sagradio pola Dedinja, pa su zato te Popoviće u Beogradu zvali Peskari.

Ah, pekari, pekari! U Prvom svetskom ratu bili ste peskari, a, sada, uoči trećeg svetskog rata postadoste i moleri! I, to me dotuklo. Tu mi je pao moral. Kao Ahilu ispod Troje kada su se zakrvili oko ratnog plena. I postao sam, nekako, depresivan. Uvukao sam se u sebe, u beržeru, i tek trećeg dana došao sam k sebi i zvao Vlastu milicajca da proverim da li ispod belopalanačkog vrela još radi vodenica koja ne odvaja brašno od mekinja. Ali, Vlasta na terenu, napasa ovce po suvomrazici....

Nego, nevolja nikad ne dolazi sama. Zeznem se, uzmem da čitam Junga. “Upoređenje Špitelerovog Prometeja sa Geteovim”. I, ajde, priznajte: nikad niste razmišljali o tome da li je Prometej bio introvertan? Nisam ni ja do prošle nedelje.

Šta? I vi mislite da sam prolupao?! Kao, Kosovo gori, baba se češlja! Ali, šta da čitam, gospodo!? Kako Labus spasava zeta od apsa?! A svi ćute, prave se blesavi, to jest, introvertni! I Jočić, i Dinkić, i Voja i Boki. I kada bi Sandra Rašković-Ivić imala malo vremena, a nadarena na oca, kakvu bi ona studiju napisala! Studiju o kolektivnoj introvertnosti srpske vlasti. Ih, kako bih se to čitalo, brale! Nego i opozicija nam je introvertna, pa i radikali. Umesto da izvedu na ulice svoju milionsku vojsku i zapale britansku ambasadu zbog izjave Toma Sojera, naš Toma hekla kod Isidore Bjelice.

I, nemam kud, sedim introvertan u beržeri i tabam Junga. Ali, ne tabam Junga zbog Prometeja već zbog Špitelera. A to vam je onaj švajcarski nobelovac koji je 1914. godine, u Cirihu, održao predavanje povodom napada Austrougarske na Srbiju i rekao da “Srbi nisu banda” i da “nijedan narod, posle Homera, nije tako pevao kao Srbi u svojim narodnim pesmama”. Dobro, to je, pre Špitelera, rekao Gete Vuku Karayiću. Ali, čik, bato, kaži javno u Cirihu u srcu Evrope da “Srbi nisu banda” kada je Poćorek već krenuo na Cer.

I ne samo to, Špiteler je brale, dve godine učiteljevao po Srbiji i skupljao građu za svoje “Olimpijsko proleće” koje je napisao inspirisan srpskim desetercem!? Za “Olimpijsko proleće” je i dobio Nobela, 1919. godine, odmah posle rata koji su Srbi dobili, a posle u miru sve izgubili...

Jung piše: “Špitelerov Prometej bio je introvertan, a Geteov Prometej je ekstrovertan... Dok Špitelerov Prometej pati u stanju “sličnosti sa bogom”, dotle njegova duša priprema delo, određeno da ublažava bolove čovečanstva. Time bi njegova duša htela k ljudima... Prometej čezne za preporođajem i stoga sva njegova životna snaga teče natrag u središte sopstvenosti, tj. u dubinu nesvesnoga iz koje se život ponovo rađa.” Ali, gle, paradoksa! Sve što se više povlači u sebe, Prometej, baš kao i svaki mesija i bog – spasitelj, postaje sve privlačniji za ljude, za narode. I, tako, nehotice postaje vođa! Oh, Gospode, neće, valjda, i to da me strefi: da budem introvertni mesija prikovan za beržeru.

Kad, tiruli, tiruli. Zove Olja iz “Galenike”.

“Da li si upalio kandilo?” I tu mi padne plafon na glavu! Dođe mi da skočim sa šestog sprata, direktno, na FK “Obilić”! Jer, sedmi je februar! Deseta godina otkako mi je mati umrla. A i mati! Uvek mi se javi uoči slave, uoči godišnjice smrti da me podseti, da me opomene. A možda je, jadna, ovih noći i pokušavala da mi se javi, a ja, ko volina, navro na introvertnog Prometeja!

Palim kandilo, zajmim vatru od Prometeja. Jung pućka na lulu i loži me: “Tvoja sličnost sa bogom je upadljiva. Ali, vatra nije tvoj resor, jer ti si bog reči.”

Pucketa, razgoreva se kandilo ispod ikone Jovana Krstitelja, a mati se smeši sa fotografije. Smešila se i kada je umirala od “južnoafričkog gripa”, gore, na Bežanijskoj kosi. Na sat pre nego što će umreti rekla mi je: “Pročitala sam sve što ćeš napisati! I još nenapisano, gore je odavna zapisano!” Onda su me izveli iz njene sobe...

Oh, kako sam ronzao od bolnice na Bežanijskoj kosi do Tošinog bunara 159. Brada mi se ledila od suza jer bio je isti ovakav sedmi februar: kad dunavski led škrguće na obale, a obale škrgutom odgovaraju... Ah, sećam se, kako smo nekad Rimljane po zaleđenom Dunavu mlatili, i njihovim mesom dunavske somove hranili.

Gori palica u kandilu, gori introvertni Prometej u Gročanskoj, a napolju, nina-nana, nina-nana. Vraćaju Bagzija u CZ. Da li je propevao na sudu? Jer, i Bagzi mi je nešto introvertan, a i ovi iz Vizbadena. Neće da dođu u Bgd. Jer, plaše se da će Cema da ih ispituje o Ttorinskom pokrovu i kumranskim spisima sa Mrtvog mora.

Kad, tiruli, tiruli. Vlasta milicajac javlja da vodenica ispod vrela više ne melje crno brašno. Znači i Bela Palanka naučila da farba leb u crno. Cela Srbija je, bre, u crno ofarbana.

Nedelja. Sumrak. Šetam sa Oljom ispod Kalemegdana. I šta ću da vidim? Dunav okovan ledom, skroz introvertan. A severac svira sa Đerdapa, i, lepo se čuje kako jauče Prometej, kao da je okovan, tu, negde, kod Bele stene ispod Karaburme.

Nego, kod Nebojšine kule, prilazi mi gospodin u fraku i sa polucilindrom na glavi. “Dobro veče! Ja sam Karl Špiteler. Kao što znate, napisao sam “Olimpijsko proleće” inspirisan srpskim desetercem. I, verujte, i ja sam bio ubeđen da je Troja bila na Dunavu, a i ceo Olimp sa nesrećnim Prometejem! Ali, kako to da napišem 1914. godine kada su, baš kao i danas, svi bili protiv Srba.”

Onda mi Špiteler okrene leđa i žurno ode ka Pančevačkom mostu da smiri introvertnog Prometeja, da ne jauče toliko, da se ne uspaniče Voja i Boki, da se ne uspaniči Srbija i krene u pogrešnom, introvertnom pravcu.

Vratimo se u Gročansku. Posle ledenog Dunava prija i parno grejanje. I kažem Olji: molim te, umesi hleb. I, ode Olja u špajz, nađe neko integralno brašno. Nađe i kvasac, i zamesi testo. Stavi ga u rernu, i ne prođe dugo, a zamiriše hleb. Crn, a neobojen. I, odjednom, zamiriše detinjstvo posle kojeg se ništa lepo i ozbiljno nije ni desilo.

A moja Crna iz Vrčina skače mi u krilo i prede: “Nekad sam i ja bila bela dok me nisu ofarbali u crno. Jer, kako bih bela mogla da se bavim crnom magijom?”