Ako me ne zaboraviš, sine

Ni manjeg naroda, ni tragičnije povesti, ni žalosnijih ljudskih sudbina. Marksističkoj ideologiji moramo zahvaliti što je masi davala isključivu prednost nad pojedincem i tako lišila istoriografiju problematike koja je oplemenjivala srpsku i svetsku književnost.

Očevi i sinovi večna su tema književnih dela, sasvim retka u istoriografiji. Sudbine vladara iz dinastije Obrenović zbilja su tragične, očevi, knez Miloš i kralj Milan, veliki su tvoritelji – prvi je Srbiji doneo autonomiju, drugi nezavisnost, dok su sinovi, knez Mihailo i kralj Aleksandar, izgubili živote na prestolu. Budući da je reč o vladarima, to njihove tragedije sežu do nivoa državnih udara i dinastijskih promena i tiču se cele nacije i svakog pojedinca. Sudbonosne su to drame dinastije, naroda i države, i zato istoriografska priča o njima ima drugačiji tok i ishodište od radnje u Komaninovom romanu. Inače, kada su u pitanju očevi i sinovi nikada se ne zna ko su tragičnije ličnosti – one što idu Bogu na istinu ili one što ostaju da boluju na zemaljskom šaru, ili, svi, zajedno.

Osvrt na Komaninov roman predstavlja viđenje istorika a ne književnog kritičara, pa se on neće upuštati u književno vrednovanje dela, iako ga je davno ganula “Prestupna godina” i Pelinovo, mesto simboličkog značenja. Jedna nit – tužbalica – svezala je autora romana, pisca predgovora i povesnika, kao i sve koji su čitali ovo delo. Tanasije, ded Jovana Delića, “izvijao je tužbalicu do kraja života” za ubijenim bratom (1942). I sam sam rastao slušajući tužbalice obeju svojih baka, jedne za stradalim bratom i druge za mučenim sinom. Koliko ima u našem rodu sličnih tužbalica za nesrećnim i napaćenim ljudskim dušama građanskog rata? Čak i da su brojke najvažnije, a nisu, koliko su tek raznolikosti tragedija poučne i blažene za razumevanje srpske tradicionalno tragične sudbine, čak i u ovo nesrećno vreme naše još uvek dramatične povesti.

Tužbalica pelinovačke majke, zagledane u manastir Ostrog, uklesana je već u srpsku književnost: “...U tišini, baba počinje nešto da mrmori. Čuju se samo zrikavci, i njen glas, koji, postepeno, raste, i pretvara se u tužbalicu; najpre nerazumljivi glasovi, i melodija, pa riječi tužbalice, i tada razabirem ime njenog sina, mog oca... I u meni, kroz grudi, sve do jabučice, raste očevo ime, i bol, koji samo što nije prešao u plač... Kad je baba osjetila da će suze da mi linu, naglo prekine tužbalicu, zaćuti, prigrli me, i ja čujem njen glas (i sada): ‘Bog te sačuvao i Sveti Vasilije Ostroški, slava mu i milos’”...

Autobiografska priča ima jedan kratak (jezgrovita su sva kazivanja u ovom romanu), dramatičan, i iznad svega šokantan, prelomni momenat, takav da se ni stepenom bola ne može meriti. Romanopisac saznaje, slučajno, na studijama, od svog druga, koji nesvesno, s divljenjem, priča o podvigu i snazi strica M.: “Ubiti brata zbog Partije! Ej! Tvoj stric je ljudina!” Iako zakasnelo, ovo saznanje ostavilo je dubok trag na pisca, čime se bavio tokom celog romana, iznoseći mnoge dileme, pobude, nade i strahove, i sećanja, nesvesno upamćena i naknadno umetana u pelinovačka dešavanja u užoj i široj porodici, u selu i okolici. Udes pisca rađa se iz udesa oca i postaje nesnosan teret s množenjem njegovih godina. Gubitak slobode, koju je do tada imao (tako je verovao), samo je deo njegovog moralnog pada.

Saznanje da je sin stariji od mrtvog oca, odnosno da je mrtav otac odavno mlađi od sina, neobičan je doživljaj i zanimljiva književna tema, dopunjavana još i mnogim naknadnim saznanjima iz očevog živopisa, što je dalo romanu jaku notu osećajnosti, koja se uspinje do obeliska antičkih tragedija. “Nijesam smio da pomenem oca, nijesam smio da se sjećam, sa strahom sam odlazio na mjesto gdje je otac ubijen. Krišom sam dolazio i na očev grob, osvrćući se da me ko ne primijeti. Krivicu (bez krivice) vrijeme je navuklo na moju glavu. Najviše sam želio da odem do bijele jame gdje je stric M. posljednji put pogledao mog oca i svog brata. Toliko je straha i stida, tada, bilo u meni, da sam pomišljao kako sam i ja kriv za smrt oca, a ne samo stric. Od nametnutog straha i stida, izbjegavao sam, cijeloga života, da se raspitujem o ocu... – (Stid kad sazri – pun je užasa.) – I to je prošlo. Sagorio sam. Na dnu jame, i u priči, ostaje samo pepeo.”

To je lična piščeva drama, koja boli i posle sagorevanja, peče sve one koji su osetili užase građanskog rata, sa obe strane. Romanopisac, međutim, podiže dramaturgiju sa ličnog na porodični i nacionalni nivo. “Strah je dolazio iz očiju majke, babe, tetke i sestara. U očima žena među kojima sam rastao, čitao sam, i osjećao, svaku promjenu”.

Uobičajena scena kod Srba posle svih ratova – jedna muška glava među mnogim ženskim, zaštitničkim. Majka je štitila sina od tragične spoznaje sve do bolnog trenutka iz studentskih dana, preuzevši na sebe teret tragedije i teret porodice. Wenu tugu, bol, strah i pomirljivost, a sve radi spasavanja dece, pisac je iskazao ovim rečima: “‘Bog ga ubio i mrtvog što nas ostavi.’ To je majka klela svoju sudbinu, a ne moga oca.” A sudbine srpskih majki, posmatrano generacijski, u poslednja dva veka, da ne idem dalje, često se iskazuju rečju, kojoj je naš poznati pisac posvetio jedan od svojih boljih romana – udovice. Sudbina srpskih udovica, to je sudbina srpskog naroda u moderno doba! Zato deluju opominjuće reči udovice K.: “Kaži mom sinu: Koja crna istina i koje priče. Gdje i kod koga da traži istinu, jadan ne bio. Gdje si čuo i vidio da je neko našao istinu. Istina donosi nesreću.” I tek tada postaje razumljiva zaštita žena jedine muške duše u kući.

Vratimo se romanopiscu i njegovoj sudbini, njegovoj iskrenosti i snazi njegovih nevinih reči, preživelom bolu, preuzetoj krivici, raspolućenoj duši i ništi koja ostaje iza svega.

Žalio je strica a ne oca, ponižavao je sebe da ga drugi ne ponižavaju, pa tako nikada nije bio ono što je trebalo da bude, i usled zaborava stekao uverenje da je i sam oceubica (“otac u sinu rastao je kao tajanstveni i nevidljivi duh koji ga progoni”).

A zar je drugačije moglo da bude kada su deca rasla, stasavala i sazrevala “među pobednicima i krvnicima”. Očigledna je namera piščeva da ovaj jezgroviti i neobičan po formi roman posveti “ljubavi koja vezuje žive i mrtve” i dâ podstrek obeshrabrenim i klonulim. Možda nesvesno, i sam je postao žrtva oproštajne dileme: “Kad sam saznao da je stric uzeo život mog oca, zanijemio sam, nijesam osjetio srybu, nijesam se usprotivio. Sad mi je žao što se tada nijesam pobunio.”

Osvrt na Komaninov roman završavam ovom dilemom, inače tako čestom u srpskoj povesti. Da se mlađani Komanin pobunio, oca ne bi oživeo, porodicu ne bi usrećio, naciju ne bi spasao, verujem da ni ovaj roman ne bi napisao. Svaka pobuna nosi sobom žrtvu drugog, a on je žrtvu prihvatio i stojički izneo, neuobičajeno za naš svet, pelinovački, srpski... Umesto da se bavi “dogmom krivnje”, pisac se u romanu bavio “dogmom savjesti” (Jovan Rašković). Da li je to put srpskog otrežnjenja od zla koje smo sami sebi (naravno, i drugi nama) nanosili tokom građanskog rata? Ovaj roman je prilog takvom shvatanju i molim Boga da se u našoj književnosti ne pojavi delo slično ovom, s druge strane građanske barikade, što je kod Srba moguće.

Radoš LJušić