Tetovirana memorija

Tradicionalna i ujedno jedna od najprestižnijih nagrada, Politikina nagrada iz Fonda

“Vladislav Ribnikar”, koja se dodeljuje za najuspeliju izložbu, ove godine pripala je Vladimiru Periću, poznatijem kao Talent Factordž. Ovo priznanje Periću je dodeljeno za izložbu “Made in DŽugoslavia” koja je krajem prošle godine priređena u Galeriji Haos. Prilikom nedavnog uručenja ovog prestižnog priznanja žiri je istakao da ovaj najnoviji Perićev projekat pripada krugu multimedijalnih radova prepoznatljivog autorskog rukopisa i da umetnik svojom svežinom, lucidnošću i duhovitošću ideja zaslužuje da bude laureat Politikine nagrade. Ova izložba, po rečima umetnika, u medijima je uglavnom pogrešno predstavljana, tako da ćemo razgovor započeti pričom o izložbi “Made in Jugoslavia”.

-Na ovoj izložbi predstavio sam se redi-mejdom, tj. predmetima koji su odbačeni a potom upotrebljeni, predmetima kojima ja u ovom slučaju dajem nov život. Pošto je kontura Jugoslavije odbačena od svih, što se vidi po geografskim kartama i atlasima koji su zastareli, ona više nema razloga da se prikazuje kao celina jer to nije. Tako sam dobio komentare da je ova izložba angažovana, a to nije tačno. Ona dodiruje istoriju, politiku, ali je ona kao takva arheologija a ne aktuelna stvar. Naprosto, ovo je osvrt u prošlost, jer da bismo nešto izvlačili iz sećanja, to mora da zasluži da dođe u status sećanja. Dobio sam zamerku i da je izložba zakasnela ali ona nije mogla da se radi 1992. ili 1993! Qudi ne shvataju suštinu izložbe a to je da je ona tetovirana memorija koja je ilustrovana tim radovima koji su retro. Praktično, morala je nastati sada ili još kasnije, kada te karte odlaze na smetlište a ne onda kada tek počinju da se raspadaju. Dobio sam komentar i da je izložba kao takva jugonostalgična. Ja sam pravio izložbu ne zato što mislim da raspad Jugoslavije nije trebalo da se desi, već mislim da nije trebalo da se na takav način desi. Nisam neko ko brani tu veliku teritoriju od rasparčavanja, već sam naprosto svedok. To nije jugonostalgija već samo nostalgija za detinjstvom, za nekim periodom koji sam poznavao, a za ovo sad nisam siguran da iko zna šta je i šta se dešava. To su samo neka od pogrešnih tumačenja izložbe, pošto ih je bilo još.

Za Politikinu nagradu ste izjavili da vam je pokvarila imidž ružnog pačeta ali da vam je popravila raspoloženje. O čemu je, u stvari, reč?

- Kad se osvrnem iza sebe, vidim da imam samo nekoliko nagrada. Jednu sa Oktobarskog salona, mislim da je to bilo 1999, onda nagrada koju ne bih ni spominjao a to je nekakav Zimski ili Prolećni salon u Herceg Novom, i ta nagrada je dodeljena u vreme kad je počelo da se kalkuliše ko je odakle. S obzirom na to da je akustika u galeriji velika, svojim ušima sam čuo kako žiri kaže da nagrada ne može da ide u Srbiju, tako da sam i novac od nagrade dobio tek posle godinu i po, i to na intervenciju iz Ministarstva za kulturu. Dobio sam i specijalno priznanje Muzeja primenjene umetnosti i evo sad Politikinu nagradu. Ja sam zapravo za svih ovih dvadeset i nešto godina bavljenja umetnošću dobio manje nagrada od jednog studenta na trećoj godini slikarstva. U tom smislu sam video da niko od kritičara ozbiljno ne računa na mene, jer nisam završio Likovnu, nego sam bio na Primenjenoj akademiji, pa sam se bavio muzikom itd. Video sam da postoji neko iritiranje sa moje strane, tako da sam digao ruke od svega i nastavio da radim to što radim. Zbog toga sam rekao da mi je ova nagrada pokvarila imidž ružnog pačeta a popravila raspoloženje.

Međutim, vaša svestranost, odnosno bavljenje muzikom, fotografijom, videom, grafičkim dizajnom, tipografijom, instalacijama i objektima, između ostalog, prilikom uručenja Politikine nagrade, navedena je kao nešto dobro. Može li da se postigne kvalitet u svakoj od disciplina, ako se istovremeno bavite svakom od njih?

- Dugo sam radio na više paralelnih koloseka. Tako sam još na početku išao u srednju elektrotehničku školu i bio studijski tehničar, što je bio prateći zanat muzici. Paralelno sa tim sam crtao i spremao se na upis na FPU, gde sam radio grafiku i fotografiju, a u isto vreme sam počeo i da izlažem likovne radove i učlanio se u ULUS. Međutim, sticajem okolnosti uvideo sam da ne mogu na toliko koloseka da funkcionišem, ostavio sam aktivni rad u muzici i posvetio se samo likovnim umetnostima. Ali, opet postoje prelomne tačke i nešto počinje da biva aktuelnije i onda to forsiram. Tu prvenstveno mislim na tipografiju, jer sam u jednom trenutku osetio potrebu da radim svojim slovima. Ispostavilo se da su moji apetiti u svetu tipografije veliki, ali i da su Dejvid Karson i Mirko Ilić, dva velika dizajnera, izrazili želju da se ja sa svojim slovima pojavim u velikim svetskim publikacijama. I tako sam se pojavio u enciklopediji Stivena Helera i Mirka Ilića “Ikone grafičkog dizajna”, knjizi Dejvida Karsona, na naslovnoj strani Globusa itd. Tako sam naterao sebe da se fokusiram na slova jer se tu pronašao ventil za mnogo jaču karijeru od ove likovne. Onda se pojavila i struja za fotografiju, koju sam radio osvetljavanjem modela laserom, tako da je u jednom periodu fotografija bila više zastupljena. I evo sad se opet nalazim pred prelomnom tačkom a to je rad na projektu koji sam već najavljivao, Muzeju detinjstva.

U narednom periodu, pored Muzeja detinjstva, najavili ste da će da prestane da postoji Talent Factordž. Da li se te dve stvari podudaraju?

- Da, to se podudara. Od 1986. do 1996. je postojao Talent, odnosno pojavljivao sam se pod tim pseudonimom, a od 1996. do 2006. planirano je da postoji Talent Factordž, koji trenutno činim samo ja. Grupa se raspala ali ime mora da istraje deset godina, zbog kasnije obrade materijala za monografiju koja je zamišljena kao trilogija.

A što se tiče Muzeja detinjstva, ne bih mnogo otkrivao, ali priča se vezuje za moju generaciju koja je nestala jer su ljudi poginuli, iselili se, raselili se i zapravo je nemoguće napraviti smotru mojih prijatelja iz detinjstva. Zato sam počeo da akumuliram igračke iz šezdesetih koje smo svi mi tada imali, pa pošto više ne mogu da skupim te ljude, hoću da skupim igračke te generacije. Te igračke su sada, posle četrdeset godina, unikati. Fabrički, one su nekada izgledale sve isto, ali je različita sudbina njihovih vlasnika postala njihova sudbina. One su grickane, šarane, izlizane, da bi jednog dana završile u podrumu, ili na buvljaku. Zapravo, ono što će na prvi pogled da bude smešno ili neverovatno, na drugi pogled će da bude tragedija jedne generacije. Te igračke su na tom mestu zato što tu nisu njihovi vlasnici. To je ideja za prvi ciklus radova a za kasnije ćemo videti, imam neke veće apetite i videću koliko će se uključiti drugi ljudi.

A šta biste u svom dosadašnjem stvaralaštvu izdvojili kao krucijalne momente?

- Ima nekoliko stvari. Prvo, ciklus koji je bio posvećen pticama a koji sam započeo 1986. i u narednih petnaest godina sam ga eksploatisao. Taj ciklus je bio veoma zanimljiv za ono vreme i u najširem smislu je bio vezan za ptice, počevši od biomaterijala, preko opšte simbolike ptica. Drugi patent su trodimenzionalni tapeti gde sam hteo da se igram sa dimenzijama, tako da sam krenuo da vraćam treću dimenziju ponovo u prostor. Treća stvar je tipografija, kao autentičan i moj najjači proizvod po kojem me mnogi znaju. I četvrto je LRD, odnosno nasumično crtanje laserom u totalnom mraku, što je ušlo i u neke kolekcije i muzeje. To je moj još jedan izvozni artikal. I mislim da će Muzej detinjstva takođe biti značajan.

Uvek kad se priča o umetnosti, postavlja se i pitanje novca, odnosno koliko država ulaže u umetnost?

- Umetnicima je svuda teško. Umetnost nigde nije stavljena na mesto na kome treba da bude ali postoji nešto što je tradicija i postoje zemlje koje drže do sebe. Mi ne znamo ni šta smo, ne znamo ni himnu, ni grb, mi još nismo zemlja u pravom smislu te reči. U takvom okruženju ne možemo da gradimo hijerarhiju Zapada koji je to dobro učvrstio. Kod njih se zna ko su umetnici koji će ostati u istoriji umetnosti, i oni se finansiraju, i država i institucije staju iza njih. Uostalom, i kolekcionari su više voljni da kupuju dela umetnika koji iza sebe imaju takav dokaz o svojoj vrednosti. Engleska je svesna da je Engleska jer ima svoje firme, sportiste, umetnike i zastava se vijori zbog tih ljudi. Ovde ne postoji svest da je to jedna zajednička stvar. Ovde se sve radi iz ličnih interesa i kad se napune džepovi, onda se beži sa funkcije.

Međutim, da bi postojala svest o značaju umetnosti, ona treba da bude na najbolji način predstavljena i u medijima. Kakva je situacija na tom polju?

- Kultura je ovde zapuštena, jer ako pokuša da se napravi statistička studija kako izgledaju jedne dnevne novine, videće se da politika zauzima ubedljivo najviše prostora, potom ekonomija, a kultura ima tri posto prostora, malo je obimnija od vremenske prognoze. I unutar takve disproporcije postoji opet disproporcija, tako da prvo ide muzika, pozorište, film, književnost, pa primenjena i na kraju likovna umetnost. Primenjena umetnost živi kroz komunikaciju sa potrošačima i to funkcioniše, pozorište je jako finansirano i puno se daje na zgrade. Imamo paradoks da je bezvredna fasada JDP-a zaštićena staklom, što košta ne znam koliko, a sa druge strane ćošak od Zoološkog vrta gde tramvaj zaokreće prema Beku, napravljen je od stotine i stotina mozaika studenata Fakulteta likovnih umetnosti, koji su u međuvremenu postali poznati umetnici, a to je ruinirano i to nikad niko nije oprao ili zaštitio. Nisam protiv toga da pozorište dobija, nego sam za to da se i u likovnu umetnost ulaže. Svaki prilog o likovnoj umetnosti je takav da se stiče utisak kao da se onima koji to rade, žuri da to smandrljaju, da pokažu jednu stvar u jednoj sekundi, dok, recimo, jedan muzički spot traje tri, četiri minuta i u kontinuitetu se odgleda. Cela kultura je zapuštena, tako da nema razloga biti ljubomoran na nekoga ko ima više prostora ali fakat je da je likovna umetnost poslednje siroče.

Olivera Vukotić