Slobodan-Boda Marković

“I tako ne mogu nikako da umrem ma šta uradio ma koliko se ogradio ma koliko me razdelili i prevaren bio.”

Tako je to Boda napisao u “Čemer žutoj priči”. Kada se čovek ogromne energije ugradi i kada od bavljenja umetnošću napravi život, napravi društvenu akciju, povuče mnoge za sobom u avanturu koja se nikada ne bavi krajem, ishodom, već samom promenom koja će prenuti iz sumorne ustajalosti, onda je jasno da je pred vama ličnost nesvakidašnja.

Možda je period egzistencijalizma, crnih yempera sa rol kragnom, svežim utiscima ponetim iz tek završenog Drugog svetskog rata, poezijom i krilaticom “Daj nam danas” – da li je ona slučajni naziv romana Radomira Konstantinovića – period izgradnje domovine i građenja socijalizma i “bolje budućnosti”, učinio sve da se mladić opredeli da mu poezija bude i životno opredeljenje, način mišljenja, životni stav. Prozukli glas Žilijet Greko – francuski jezik je bio neutralan između zavađenih engleskog i ruskog (nemački je, naravno, prezren) – činio je čuda. Dakle, kada tako počnete život, ništa neobično da ga i tako završite. Bajron je napisao: “Život je jedna igra – zato je odigraj do kraja.” Čovek o kojem pišem, koga sam poznavao, družio se s njim četrdesetak godina, bio je upravo to – Čajld Herold koji je poslušao savet.

Izabrao je da mu pozorište bude oslonac, a radio-drama i uopšte zvuk koji dolazi odnekuda i čini čuda, samo su ga približili neposrednosti. A upravo ona je činila osnovu njegovog karaktera. Umeo je da uznemiri, da podigne temperaturu, da uvredi. Umeo je da se izvini i da sve pokrije zaraznim smehom deteta koje nikada nije mislilo ništa loše. U pozorištu je tragao za izrazom koji će biti jediničan. Naravno da je to moralo da se ceni i otuda “Sterijina nagrada” za režiju. Spoj poezije i scenskog izraza – “Ruža vetrova”, predstava na stihove Dušana Matića, specijalna nagrada za “Prozivku za večnost”, čine ono što se pamti u pozorištu. Da, umalo da zaboravim i režiju “Ričarda Drugog” u beogradskom Narodnom pozorištu. Bila bi velika greška. Te pozorišne podvige pratile su režije i akcije u Dramskom programu Radio Beograda. Zajedno deo su ličnosti čoveka koji je, rekoh na početku, bio spreman i za društvenu akciju. Možda je na to uticao mladalački period egzistencijalizma i učenja Sartra – recimo da jeste, tek čitav niz pokušaja da se život oplemeni, učini dragocenijim pratio je njegovu kreativnost. Predsednik Srpsko-jermenskog društva, Srpsko-gruzijskog društva, ideja da se u proteklom građanskom ratu pomogne unesrećenima, samo su neki detalji iz života koji je nemoguće zapisati prosto i tačno. Dobijao je međunarodna priznanja, visoka domaća, no sve je to tek nešto: Zlatni beočug, Oktobarska nagrada Beograda, “Gran pri Italija” – dva puta, ali i bezbroj pisama i zahvalnica koji su možda i najvredniji u jednom ovakvom životu. Nažalost, nije dobio sve bitke. Sanjao je Srbe na Kosovu, sanjao ih u seobi sa Čarnojevićem. Sanjao ih je kada su ih usekovali 1804, u Balkanskim ratovima, u Jasenovcu. Nije uspeo da dosanja njihovu sreću sada, danas, u Lici, Kordunu, Baniji. Za ono što je preduzimao i uradio, hteo, ipak je običan, ljudski vek, kratak.

Slava mu!

Bratislav LJubišić