CIA, MI6 i prisluškivanje premijera

Grčkom premijeru Karamanlisu sigurno je nelagodno svaki put kada mu zazvoni mobilni – mora da ga podseća na činjenicu da do danas nije uspeo da sazna ko ga je prisluškivao tokom prošle i pretprošle godine. Možda je zato i odlučio da saopšti javnosti koje ga brige muče.

Svega nekoliko redova objavljenih prošle nedelje u dnevnom listu “Nea” o prisluškivanju visokih vladinih funkcionera značilo je samo početak otkrivanja ove afere. Odmah potom su na redovnom brifingu portparola vlade, u društvu sa ministrima za javni red i pravdu, predočeni detalji zvanične verzije događaja.

Prema tim navodima, sve je počelo slučajno. U martu prošle godine – Vodafonu, jednom od mobilnih operatera u zemlji, pretplatnici su se žalili da im sporo stižu SMS poruke. Pošto tehnička provera u Vodafonu nije ništa pokazala, pozvali su tehničare Eriksona, koji je inače obezbedio GSM softver za Vodafon. Tehničari Eriksona su registrovali ‘upadača’ u osetljiv softver za prisluškivanje razgovora. Reč je o programu, predviđenom zakonom, koji može da se aktivira samo izuzetno, a njegovo korišćenje jasno je regulisano (ko i pod kakvim uslovima daje dozvolu za praćenje razgovora). Taj program je obezbeđen “sigurnosnim ključevima”, šifrom koja je u ovom slučaju bila zaobiđena, a program aktiviran pomoću drugog, “programa u senci”. Ilegalnog, naravno.

Tehničari Eriksona su, kaže zvanična verzija, našli listu od stotinak prisluškivanih telefonskih brojeva, u vlasništvu 46 osoba. To su bili, kako je rečeno – premijer Grčke, ministri inostranih poslova, odbrane, javnog reda, pravde, jedan bivši ministar iz vlade PASOK-a, gradonačelnik Atine, nekoliko novinara, diplomata, generala vojske i policije, tužioci, kao i mobilni telefoni u svojini vladajuće Nove demokratije. Od aprila 2004. do marta 2005. svi oni bili su prisluškivani preko 14 paralelno povezanih, mobilnih telefona, koji rade po sistemu ‘pripejd’, a sama operacija presretanja telefonskih razgovora se odvijala u oblasti šireg centra Atine.

Čelnici Vodafona su izneli svoju hronologiju događaja – 7. marta prošle godine Erikson je zvanično obavestio Vodafon da je otkrivena akcija prisluškivanja, a 8. marta su stručnjaci Vodafona uklonili ‘program u senci’ i tako deaktivirali program za prisluškivanje, ali je pre toga napravljena magnetna kopija, proučen sistem ‘upadača’ i registrovani prisluškivani brojevi.

Sutradan, 9. marta 2005, nađeno je telo Konstantinosa Cakalidisa (38), koji je navodno izvršio samoubistvo. On je u Vodafonu bio direktor za razvoj mreže i posedovao je “lozinku” za mrežu Vodafona. Wegova porodica i prijatelji su rekli da je upravo planirao ženidbu, a pored tela nije bilo oproštajne poruke.

Narednog dana, 10. marta 2005. o svemu što se dešavalo obaveštena je vlada.

Tek sada je postalo očigledno da je premijer tada povukao dva poteza – naložio je da vrhovni sudija u tajnosti sprovede istragu ko bi mogao stajati iza akcije prisluškivanja. Istraga do sada nije dala rezultate i nameće pitanje šta se radilo čitavih 11 meseci pre nego što je i javnost o tome obaveštena. Drugo, o upadu u sistem Vodafona nije obavestio nezavisno telo koje kontroliše tu kompaniju, niti ministra transporta koji po prirodi dužnosti treba da bude upućen u zbivanja u Vodafonu.

Niz pitanja koja postavljaju mediji ostaje za sada bez odgovora – zašto je softver o prisluškivanju prvo obrisan, a tek potom obaveštena vlada? Kako je moguće da niko u Eriksonu nije primetio šta se dešava sa programom Vodafona u Atini, kada su spojeni on-lajn vezom i praktično je nemoguće da se bilo kakav upad u sistem Vodafona ne registruje u Stokholmu? Koliko puta je u prošlosti program za prisluškivanje bio aktiviran? I da li postoji neka veza između samoubistva stručnjaka Vodafona za sigurnosni sistem sa ovom aferom?

Provladin dnevnik “Katimerini” objavio je ekskluzivno tekst pod naslovom “Rat između Ministarstva odbrane sa grčkom tajnom službom”. Pozivajući se na poverljive izvore u Ministarstvu odbrane, list navodi da je neposredno pre Olimpijskih igara, u vreme Simitisove vlade, u okviru grčke tajne službe (EIP) i pod njenom komandom formirana grupa zadužena za prisluškivanje. Operacija je nazvana “Olaf”. Političku odgovornost imao je ministar za javni red. EIP je od Ministarstva odbrane tražio za svoj tim jednog oficira, koji je ’92-93. bio treniran u Engleskoj. Ta grupa je bila aktivna do Olimpijskih igara, a onda je trebalo da bude raspuštena. Operacija je, međutim, nastavljena, tvrdi isti izvor. Nastavili su da prisluškuju anarhiste i lica za koje se sumnja da imaju kontakte s teroristima, a da li su pratili još nekoga za sada ostaje u domenu spekulacija.

Posle Olimpijskih igara, Ministarstvo odbrane je pozvalo svog oficira da se vrati na dužnost. Ali, ministar za javni red i šefovi u tajnoj službi su rekli da je on neophodan za njihovu akciju. On se vratio u Ministarstvo odbrane tek krajem novembra 2005. godine.

Nedeljnik “Tema” navodi još više detalja u traženju odgovora na pitanje ko je prisluškivao državne funkcionere. Izvori ovog lista tvrde da je ministar za javni red Vulgarakis pozvao u junu 2004. generalne menayere kompanija Vodafon, Kosmote i TIM i pitao ih za saradnju u operaciji prisluškivanja. Rekao im je da su Amerikanci, koji ne mare za činjenicu da u Grčkoj nema zakona koji reguliše takav način praćenja, izvršili na njega pritisak. Navodi se da su u CIA i MI6 odlučili da zaobiđu legalnu proceduru u prisluškivanju telefona, da bi izbegli pravne probleme. Takav sistem prisluškivanja, uz zanemarivanje pravne osnove, primenjen je uz puno znanje i vlade i kompanija, koje su pokazale punu saradnju. Akcija je vođena iz bloka zgrada u Lampsaki ulici, preko puta američke ambasade, u kraju gde su Amerikanci kupili veći broj stanova za svoje službenike. Izvor u Ministarstvu javnog reda izjavio je “Temi” da je ovaj, ilegalni sistem prisluškivanja razgovora, nastavljen i posle Olimpijskih igara, da su praćeni razgovori i ministara i generala vojske i policije, što pokazuje nedostatak poverenja Amerike u ovu grčku vladu.

Drugi analitičari smatraju da je grčka vlada znala za tu akciju, ne znajući da su i sami praćeni i nadajući se da će sve to ostati u tajnosti. Pa se premijer, bojeći se da bi ta afera mogla ugroziti vladu, odlučio na tajnu istragu i skrivanje skandala punih 11 meseci.

U Vodafonu kažu da su napravili magnetne kopije i da su našli mesta sa kojih se prisluškivalo sa greškom od 35 metara. Ko može da garantuje, pita “Tema”, da je bilo prisluškivano 46 državnih funkcionera, a ne više? Da nije, možda, vlada odlučila da prikaže kako su njeni ministri prisluškivani da bi sebe pokazala kao žrtvu? U tom slučaju, teško da se može govoriti samo o špijunskoj aferi, već i o političkom skandalu nepredvidivih posledica.

U međuvremenu, premijer je i dalje ostao pretplatnik Vodafona. Možda baš zato niko iz vlade nije do sada pokrenuo pitanje odgovornosti i uloge Vodafona u ovom skandalu i eventualnih sankcija prema kompaniji.

Mirjana Nikić-Hatzara