Dinkić na barikadama

Kada su Zorana Đinđića pitali šta misli o lustraciji i žali li zbog nečega što je propušteno “6. oktobra”, odgovorio je da žali što nije istrajao na tome da se prekine odnos sa svim sudijama i odmah raspiše nov konkurs za zapošljavanje onih koji se nisu kompromitovali. Dakle, to je ono što traži Mlađan Dinkić. U čemu je razlika? Razlika je, naravno, u tome što je 6. oktobar prošao. Revolucija je legitiman fenomen, ali jednokratan. “Revolucija koja traje” koju su zagovarali Dinkićevi metodološki prethodnici, boljševici, ne postoji. To je teror.

Daleko od toga, razume se da Mlađan Dinkić nema razloga da bude nezadovoljan sudijama, taman koliko i velika većina građana Srbije koja se, u anketama, izjašnjava da nema poverenja u pravosuđe i smatra ga jednom od najkorumpiranijih delatnosti. Srpsko pravosuđe, međutim, nije izmislilo korupciju i protiv nje ima više načina borbe, a naša je nevolja što Dinkić zna samo jedan, onaj koji je primenio one oktobarske večeri kada je ušao u Narodnu banku. Nikada nećemo saznati da li je to istina, ali kako se u ovu skicu za portret divno uklapa pripovest o čuvenim “dugim cevima” pomoću kojih će budući guverner i današnji ministar finansija u danu prevrata zauzeti strateške tačke u vrhovnoj monetarnoj ustanovi.

Problem je, međutim, i u tome što Dinkiću i ne smetaju sve sudije, nego samo one u Trgovinskom sudu u Beogradu i sva je prilika da je, toga što se tiče, potpuno u pravu. Zoran Stojković, ministar pravde, sada ide okolo i hvata se za glavu zbog kolege iz Ministarstva finansija, Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda, ocenjuje Dinkićevu inicijativu suprotnom Ustavu, predsednici sudova se oglašavaju protestom zbog pritiska na sudstvo i sve je to logično, prirodno, pa štaviše, i očekivano. Ali je sigurno da Dinkiću neće uspeti da objasne u čemu je problem, jer je on navikao tako da se ponaša i, sa svoje strane, to ponašanje takođe smatra potpuno normalnim.

Ako zbog Trgovinskog suda treba smeniti sve sudije, to je isto kao zalaganje da se Srbija razdvoji od Crne Gore zbog teškoća u “harmonizaciji” ekonomije, u čemu se, doduše, od Mlađana Dinkića više zalagao formalni šef njihove partije Miroljub Labus. Kao da mi uopšte imamo neku ekonomiju.

E, kada se u ime dobrih odnosa u koaliciji podnose takve stvari, onda se neminovno to loše završi. Čak i odnos prema nezavisnosti Kosova – za koju se Dinkićeva stranka ne mnogo glasno ali otvoreno zalaže jer nam je to valjda samo balast o vratu – Vlada Srbije i sam premijer su spremni da okarakterišu kao “normalne političke razlike”.

Gde je granica posle koje razlike postaju nenormalne?

E, pa eto, tu je granica, kada nekontrolisani Dinkić upadne u pravosuđe. Treba pola države da se udruži da bi se Dinkiću objasnilo ono što možda deca danas uče na časovima građanskog vaspitanja – ministar finansija ne može i ne sme da smenjuje sudije jer je to protivno principu podele vlasti.

Na svu sreću, pravosuđe u Srbiji je zabran DSS-a i njihovog ministra Zorana Stojkovića, pa su se osetili ubodeni u živac. Inače, Dinkiću bi i ovo prošlo.

Najgora, međutim, Dinkićeva osobina je lakoća sa kojom napada ljude koji se nađu na putu ka onome što vidi kao svoj cilj. On, kome uvek stoji knedla u grlu i glas mu drhti dok preko televizije govori o svom poštenju i trosedu koji nije promenio deset godina nego ga je, na nezadovoljstvo svoje žene, samo presvukao, ne može da razume da upravo isto tako izgleda i govori i Mile Dragić dok se pita šta je taj čovek, Dinkić – “je li on Bog kada može tako da blati ljude”. Problem sa njim nije što se uživeo u ulogu superheroja borbe protiv korupcije nego što veruje da je on pošten, a da svi drugi nisu.

Od Dinkićeve energije i sklonosti da bezobzirno stremi cilju ima, u ova tranziciona vremena, i koristi, kao što je bilo sa likvidacijom banaka ili uvođenjem PDV-a. Kada su, međutim, konflikti u pitanju, vreme je da se kaže kako se njegove optužbe za malverzaciju nekako uvek potrefe pa budu usmerene protiv njegovih trenutnih protivnika. Jeste da je Nemanju Kolesara i Janjuševića uhvatio sa prstima u pekmezu, ali da li je stvar tu bila oko tih nekoliko stotina hiljada evra za koje je Kolesar kupio stan i za koje se dosad niko nije javio da su mu ukradena, ili je reč bila o tome da je Dinkić od te afere imao sasvim opipljivu političku korist. Afera sa Dragićem i šlemovima je izbacila iz sedla ministra vojske Prvoslava Davinića baš u vreme kada se taj član G 17 plus otpadnuo od Dinkića i kada Dinkiću nije uspelo da, mimo sistematizacije, uglavi svoga kontrolora, nekakvog izvršnog direktora u ministarstvu? Takođe tipično, kao kolateralna žrtva, pali su Dragić i njegova industrija vojne opreme, za koje do dana današnjeg nije ni otprilike utvrđeno šta su skrivili i da li su imali ugovor sa vojskom na 300 miliona dolara, kao što je rekao Dinkić, ili na 70 miliona, kao što je rekao takođe Dinkić.

Najzad, kao što reče Nenad Čanak, kojeg veze sa Bogoljubom Karićem doduše ne čine baš nepristrasnim komentatorom tih prilika, ali koji je ipak dobro opazio da se Dinkić nemilosrdno bori protiv svih bogataša i tajkuna, osim onog Jednog Glavnog.

Toliko o iskrenosti pobuda, ali Mlađanu Dinkiću ipak treba verovati da zaista ne može da razume zbog čega to što radi nije apsolutno blagotvorno po Srbiju. Ako ne zna zašto kao ministar za finansije ne može da, onako đuture, smenjuje sudije, onda sigurno ne mogu da mu se objasne ni teže stvari.