Sašaptavanje sa tajnom

Gotovo da nema pesme iz knjige “Gnezdo nad ponorom” u kojoj Dragan Jovanović Danilov ne kaže: “ja”. Od njega sve počinje. Neko se “ja”, stvarno ili moguće, opipljivo ili projektivno, bivše ili sadašnje, obazre oko sebe, i počne da se preslikava u svet, da se stalno transformiše, da se poistovećuje sa licima, drugim bićima, prizorima, stvarima, a naročito sa jezikom. U pesmi “Previše otmen gavran” to “ja” kaže: “ja zapravo tragam za tačkom/ iz koje će moje ništavilo izgledati/ pregledno i celovito”. Danilovljeva pesma, dakle, teži da obuhvati svet, da se pokaže kao njegov dinamičan, gust, pastuozan, prenakrcan jezički otisak, a takva težnja zna da tu i tamo proizvede utisak viška retoričnosti, neobarokne preforsiranosti izraza. Na primer, stihovi: “Ostaje tek ono što ne odlazi, a od nas može otići/ samo ono što ostaje sa nama, zauvek”, s kraja pesme “Danilov, zečevi, veverice” nabildovan su paradoks i teško da mogu biti pravdane širim kontekstom.

No, opet, uprkos pesnikovoj, posle dvanaest pesničkih knjiga već poslovičnoj raspričanosti, koja otkriva njegovo poetičko uverenje da poezija nije toliko rigorozna selekcija jezika koliko neprestana revitalizacija reči, ubrizgavanje emotivnih transfuzija u njihov već posustali smisao, treba reći da u savremenom srpskom pesništvu, jedva preglednom, nema previše tako zanetih, tako grozničavo opsednutih osluškivača onih podzemnih jezičkih i nadjezičkih strujanja koja svet drže na kakvom-takvom okupu. Naprotiv, ima ih svega nekoliko, a jedan od njih je Dragan Jovanović Danilov, pesnik koji u svojim pesmama naporedo slika i pripoveda, seća se i imaginira, svedoči i parafrazira.

Tu malo kritičkog impresionizma nije na odmet. Danilovljeva pesma-slika najčešće deluje kao gust namaz, koloristički prezasićeno ulje, u nekad intenzivnoj, nekad potonuloj svetlosti, a retko kad kao skica ili crtež. U knjizi “Gnezdo nad ponorom”, disciplinovanijoj od većine njegovih prethodnih knjiga (izuzimajući neumesno, pa i neukusno nagomilavanje pratećih tekstova/instant pogovora, čime dodatno naglašava ionako najviše spornu samodopadljivost), Dragan Jovanović Danilov zadržava staru, za njega već tipičnu i znanu startnu poziciju. Povod za pesmu najčešće je stvaran, konkretan, uzet iz svakodnevnog života, iz vešto kadriranog prizora, sa ulice, podruma, tavana ili predgrađa. Danilov je sa razlogom, i sa dobrim pokrićem u nizu izvanrednih pesama, na glasu kao pesnik-prenosilac čulnih, plotskih, neizostavno melanholičnih raspoloženja, onaj ko u prizoru svakodnevice uočava prisustvo višnjih sadržaja, kako je već u pravoj poeziji neminovno, a uvek na onoj strani koja, nasuprot trošnosti i prolaznosti, afirmiše život u njegovom sadašnjem trenutku. Za njegovu buduću “ličnu antologiju”, kako je govorio veliki melanholik Miloš Crnjanski, Danilov je u knjizi “Gnezdo nad ponorom” prigotovio niz, bolje bi bilo reći, ciklus novih, antologijskih pesama. Izdvojio bih “Sveto mesto”, “Pesmu za mog oca i pastrmku”, “Okrugli, mali grad”, “Bolničarke”, “Operske dive”, “Mlade, gnevne pesnike” i, naravno, naslovnu pesmu knjige koja je dobra, premda naglašeno patetična retorička figura za svekoliku poeziju, danas koliko juče koliko uvek.

Pošavši od gotovo taktilnog doživljaja, stalno u vezi sa neposrednom egzistencijom, sa ličnim dokumentarnim detaljima, sa biografijom pesnika iz malog grada, Danilov se u knjizi “Gnezdo nad ponorom” ne zadovoljava već ovladanim mehanizmima transponovanja iskustva, nego otvara najmanje dva, za njega nova, u prethodnim knjigama tek diskretno naglašena plana. Prvi od njih moguće je videti kao sada već potpuno poetički osvešćenu, sistematičnu težnju za povratkom ka nekoj prvotnoj nemuštosti, jer slaveći svet, Danilov zapravo slavi čudo samog postojanja, vrvež života, obilje njegovih oblika, od kojih svaki od njih u božanskom skladu ima svoje mesto i svoj smisao. Svrake, veverice, vrane, pastrmke, orlovi, mačke, pacovi, golubovi, zečevi, pčele i, naravno, najučestaliji, smrtoliki gavran, nadglednik svega, deo su tog simboličkog, zoofilnog inventara kojim pesnik neprestano naglašava svoju uronjenost u sve što postoji, videći sebe kao nekog čija su čula napravljena da to registruju. Drugi je plan već pomenut u sintagmi “božanski sklad”, jer pesma svoj viši razlog pronalazi u pokušaju da bude sašaptavanje sa tajnom.

Dragan Jovanović Danilov nam se, posle svega rečenog, u “Gnezdu nad ponorom” predstavlja kao pesnik potpune, prepoznatljive fizionomije, pesnik ovladanog sveta, pesnik neporecivo snažne imaginacije, i pre svega, kao pesnik sugestivne slikovnosti. A to što sporadično zakorači u celomudrenost, zaboravljajući da u poeziji naivnost i čistota nipošto nisu kategorije koje treba potceniti (jer, ko ih danas osim pesnika ima?), možda je samo trajni ostatak starmalosti u onom dečaku koji je, tvrdoglavo odbijajući da se uključi u svet odraslih, pisao pesme. I prešavši četrdesetu neumitno se obratio onom koji zna sve odgovore, ali ćuti.

Mihajlo Pantić