Osvajanje prostora

Sedmi međunarodni festival gitare, čini se, najuspešniji je do sada. Možda možemo reći da sazreva, odnosno da je ovo kvalitetom ponuđenih programa najujednačeniji Gitarart od svog osnivanja. Postavljen oko dva izrazita koncepta, festival uz klasične resitale pretpostavlja kamerne sastave, “dopunske” žanrove i kao ravnopravno – uvođenje popularne kulture u domen visoke umetnosti, što je za rezultat imalo značajno proširenje slušalačkog auditorijuma.

Standardnom gitarskom repertoaru pridružena je muzika koja u užem značenju nije “klasična” ali koja svakako stiče status umetničke ne samo zato što je potvrđena vremenskom distancom (datira iz prve polovine prošlog veka), već stoga što je opstala i van forme “klupske svirke”– u međuvremenu je osvojila prostore nedodirljivih koncertnih dvorana. Govorimo, naravno o stvaralaštvu Đanga Rajnharta i krugu džez umetnika sa kojima je sarađivao a koje smo na Gitarartu oslušnuli putem dva različita pogleda: holandskog – Rozenberg i francuskog – Rafael Fais trija. Takođe i NJorld Music, ovde data u fado formi Antonio Šainjo trija (Portugalija).

Najprovokativniji izazov “klasičnom” stigao je, međutim, upravo od klasičnog gitariste, Huberta Kepela. Jedan od retkih koji se držao najavljenog programa, odvažio se na standardni repertoar sa interdisciplinarnom intervencijom koja se odnosila na Kepelovu adaptaciju Memorias de ’El Cimarrón’, Stordž of the runanjadž slave Hansa Vernera Hencea, i samog sklonog eksperimentisanju – od avangardizma, preko filmske muzike do rehabilitacije tradicionalnih vokalno-instrumentalnih formi, što je ovde slučaj. Kepel tako ima i uloge glumca, orkestra (violončeliste/gitariste – gudalo violončela nalazilo se i na žicama gitare); Henceova partitura funkcioniše ovde kao “potomak” fludžus-a (ukoliko pored eksplicitno prezentovane muzike i teatra, dizajn na sceni prisutnih plakata razmatramo kao piktoralnu umetnost).

Gerhard Rajhenbah, kao praktično svi učesnici festivala okrenuti standardnom repertoaru, počinje resital Bahovom muzikom, dosledno i pedantno tumačenom Partitom Es-dur, BNJV 825 i nastavlja ga slično interpretiranim Regondijevim Introdukcijom i Kapričom da bi zaokružio program beogradskom premijerom delova Balkanske sonate bugarskog kompozitora Rosena Balkanskog. Programski naslovi (Diabolico –Haos Sveta i Canto – Epilog), rezultiraju neinventivnim eklekticizmom tehnika preuzetih od autora koji su za gitaru pisali tokom 20. veka. Možda je Rajhenbahov problem bio i to što je iste večeri svirao mladi Goran Krivokapić (domaći gitarista sa najviše osvojenih međunarodnih nagrada), koji je, osim diskretnih nedoumica u Skarlatijevim sonatama svirao izvanredno. Sve pohvale upućujemo i Zoranu Krajišniku koji je u jednom dahu prezentovao zahtevan ali odlično izabran program – ovaj gitarista veoma dobro zna da prilagodi repertoar sopstvenom karakteru, afinitetima. Veoma precizan, sa zanimljivim dinamičko-artikulacionim rešenjima, Krajišnik ni za trenutak ne pušta pažnju slušaoca. Manuel Barueko je najveće ime sedmog Gitarart festivala. NJegov Bah (Sonata g-mol BNJV 1001) može se porediti sa referentnim tumačenjima na klavijaturnim instrumentima, čime prevazilazi limite gitare. U Pjacolinih Pet komada ne insistira na zavodljivosti već se više drži njihove programske komponente (i analogija sa Bahom – “bahovska” tema u Acentuado). Barueko se služi zanimljivim postupkom (kog nema na njegovim snimcima) a kojim podiže ne samo tenziju svog izvođenja već i uzbuđenje publike – dugački accelerando (ne mora da stoji u tekstu), ali koji on dodaje potkraj stava/komada koji želi da istakne (Presto kod Baha, Compadre Astora Pjacole, Albenisovi Asturias i Sevilla).

Najprijatnije iznenađenje festivala priredio je Anjelo Deziderio. On nije svirao Baha, njemu su bili potrebni virtuozni vrhunci gitarskog repertoara (Albeniz, Puhol, Rodrigo, Tedesko). U početku, činilo se da previše besni po svom instrumentu stavljajući muziku koju izvodi na granicu dobrog ukusa i čak dovodeći u pitanje polazni tekst. Međutim, upravo onda kada je (postupno) prestao da misli na zasenjivanje slušalaca (što mu nije bilo nimalo teško), sve što je stiglo sa njegove gitare zvučalo je – čarobno!

Na primeru Gitararta, opažamo da beogradske dvorane, uz dobro osmišljenu programsku/marketinšku politiku, očigledno mogu da budu prepune – kao što i publika može i te kako da bude podmlađena. Jer, Gitarart ne insistira na elitizmu, već pokazuje gostoljubivost svim kategorijama slušalaca.

Marija Ćirić