Beržerine ćerke

Ajde da vam odam još jednu porodičnu tajnu: očekujemo beržerine ćerke bliznakinje! I, kad treba da se rode? Rekli su, biće tu, sredinom februara. Iiii? I, ništa! A, evo prođe i Sretenje. I, brinemo mama beržera i ja, da se nešto, ne daj bože, nije desilo na porođaju u “Simpu”. Jer, mama beržera nije trudna, ne nosi bebe. Naručili smo i uplatili vanmaterično u “Simpu” u Bulevaru revolucije, gore, prema Cvetku, a tamo, u Vranju, rodiće nam se bliznakinje. Mada je mama beržera rodom iz Bačvanske, tu, iz komšiluka, odmah preko puta CZ. Ali, da ne bude nesporazuma, mama beržera nosi firmirano orvelovsko ime “Novi dom”. Dakle, rasni genom je isti, arijevski.

Oh, koje li sreće kada smo, pre mesec dana, ugledali beržerine ćerke bliznakinje u “Simpu”, to jest, njihove uzorke. Nećete verovati, imale su istu boju kajsije kao mama beržera. I istu nijansu plavih očiju, nešto kao plava sočiva budimpeštanske “plavuše” Biljane Ristić, udove Mitevićeve. Hoću reći, dosta verna kopija arijevske žene.

Ah, koja je to lakoća rađanja, ta “reproduktivna prostitucija”! Upreš kažiprstom u katalog, platiš unapred ćerke bliznakinje, daš adresu i telefon, transport besplatan i, čekaš.

Nego, ćerke nikako da nam stignu. Da ih nisu zamenili, da ih nisu prodali u belo roblje za Kosovo? A treba da prođu i kroz Leskovac gde se vratio kloner Stojković iz Wukasla...

Eto, u tom raspoloženju dočekujem vikend, i, uprkos sunčanom danu, blago potišten, čitam na terasi “Istoriju rasizma u Evropi” DŽordža Mosa. Knjiga je objavljena 1978. godine i doživela je brojna izdanja, a “Službeni glasnik” nalazi za shodno da je, danas, objavi na srpskom. DŽordž Mos je, inače, pobegao 1933. godine iz Nemačke u SAD i, valjda i zbog toga, tvrdi da “rasizam nije nikakva marginalna pojava već osnovni element evropskog kulturnog razvitka”!!? Da nije malo mnogo, brate DŽordže, a i vi braćo iz “Službenog glasnika”? I nije li taj “evropski rasizam” odgovor na rasizam Starog zaveta u kome bog dozvoljava “izabranom narodu” da siluje, kolje, ubija, da uništava čitava sela, gradove pa i narode inoplemenika?

Sedim na hoklici kao penziška, čvrljim se na arijskom Nepobedivom Suncu i čitam DŽordža Mosa koji me ubeđuje da je i Kant bio rasista, lebac mu se ogadio! Auuu, šta me snađe. Ajd, Vagner, ajd Niče, ajd Fihte i Šeling, pa i Hegel, ali da je i Kant bio rasista, kako to da mi se desi!? I, opsujem glasno, srpski, ali ne DŽordža Mosa nego ove moje profe iz Kapetan-Mišinog zdanja što su me pogrešno učile, što mi nisu objasnili da je Kant pripremio teren za Hitlera.

I vri mi u glavi, ali ne od februarskog sunca već od Mosovog štiva. A mladi “vitezovi” na terenu FK “Obilić” uvežbavaju napad kratkim pasovima kroz sredinu, gde je najteže proći. Ali, Srbi uvek biraju najteži put... Ali, ne samo Kant i “mladohegelijanci”, Hitleru su pomagali i balkanski narodi. Primitivni, kakvi jesu, progutali su priču kako Jevreji vole da piju krv hrišćanskoj deci, za Pashu, pogotovo. Primera radi, DŽon Mos nas obaveštava da su na granici Srbije i Austrougarske delili “papire za cigarete” na kojima je pisalo da Jevreji žderu i srpsku decu u ritualnim radnjama. Tako su udareni temelji i srpskom rasizmu. I, tu od muke zurim u CZ i naglas izgovaram Hederlinove stihove: “Blizak je, a teško dokučiv bog/ ali tamo gde je opasnost/ raste i spasonosno.”

I, zaista, stiže spas iznenada. Tiruli, tiruli. Bivši komšija Ivan zove da se ide u Slankamen po Jovino vino. Jer, nestalo je džebane još od jovandanjske slave. A kad čitaš Mosa, samo ti u Jovinom vinu ima spasa. Tutnjimo vojvođanskom, trojanskom zemljom, tutnjimo Ivanovim džipom. “Suzuki”, brale! Nego, da nije i taj Suzuki bio rasista? Jer, primio se “japanac” na ovo evropsko, rasističko tlo, i, šiša li, šiša.

U Banovcima svratimo u kasapnicu “Đekić”. Kao da predosećamo da kod Jove neće biti ribe. I, zaista, Jovu ukočio vrat: nije bacao mreže u Dunav. Ali, zato ima švargle, i to kakve! Samo meso i aleva paprika! I, udri po švarglama, udri po Jovinom vinu, isteruj rasizam iz sebe!

Izađemo na Dunav, zagledam se u ušće. I, šta primetim? I Dunav, teška srca, potmulo rasistički, prima Tisu u sebe. Jer, Dunav je, pobogu, rodom sa Hajdegerovog Švarcvalda, a Tisa je, ipak, samo sa Karpata, postojbine primitivnih Slovena... Sa balonima Jovinog vina vraćamo se u Bgd. Divan arijevski zalazak sunca, divan sumrak bogova.

A kada je svanula nedelja, još uz kafu, Olja izdaje naredbu: “Zovi ih sutra za beržerine ćerke.” Da li su klonirane, da li su drugom isporučene? I, od muke, tabam i dalje DŽordža Mosa žuljajući dupe na šamlici. Kad, pazi, brale, na šta naletim? Jednu od kultnih antisemitskih knjiga “Pol i karakter” napisao Oto Vajninger, Jevrejin koji se, ubrzo – ubio!? A za razliku od arijevskog čoveka, po Vajningeru, „Jevrejinu je nedostajala bilo kakva vera”. Pa dalje: On (Jevrejin) nije imao dušu, niti predstavu o višem poretku, pa samim tim, i o državi”! Štaviše, ni Jevreji ni žene ne mogu da postanu ličnost pošto im nedostaje racionalno osećanje, „pa su zato kao dehumanizovani stereotipi”. Jevreji su, za Vajningera, “bili nenarod”.

U ponedeljak ne pozovem “Simpo” da pitam za sudbinu beržerinih bliznakinja, ali zato odnesem moje fotografije Olji Ivanjicki jer hoće da pravi moj portret. I ušuškana u šarenu jastučad, gleda me kraljica Medijale, skenira me u njenom stanu-ateljeu i kaže: “Tako zamišljam Solomona i Mojsija, a ličiš mi i na Leonarda. To su te arijevske crte lica...”

U taj čas, na “Skaj njusu” javljaju da je britanski istoričar Dejvid Irving osuđen u Austriji na tri godine zatvora zbog knjige u kojoj tvrdi da holokausta nije bilo!? Tek tad primetim da u jednoj od beržera Olje Ivanjicki sedi i Karl Gustav Jung, i, pućkajući lulu, promrsi kroz brkove: “Ni Solomon, ni Mojsije nisu bili Jevreji. Uostalom, to je još mladi Frojd napisao.”

Kloparam klompama po kaldrmi Topličinog venca i odlučim da se sjurim u “Simpo”. I, dođem tamo, besan kao Ahil, pitam za beržerine ćerke. Kad će stići, pobogu? Uplatili smo 13. januara, a sada je 20. februar! Ustreptala prodavačica cvrkuće: “Stigle su! Zovite sutra magacin!” Zovem sutra magacin, i, potvrđuju da su stigle još 14. februara!? Pa, šta čekate, što ih ne donosite? “Čekamo da REAGUJETE!!!??” Pa, evo, REAGUJEM! “E, ako reagujete onda ću da vam dam kolegu.” Kolega hladno, gotovo rasistički, kaže: “Doteraćemo ih sutra, u sredu, između 9 i 13 časova!” Ali, imam sahranu u 11 časova! “E, pa organizujte se, nekako”, kaže rasista. Tu mi pukne film, jer i ja sam nekakav arijevac. Znate šta! Organizujte se vi da beržerine ćerke stignu u devet ujutro, inače, ako dođem u “Simpo” biće holokaust!!

U sredu u 9,10 stižu beržerine ćerke, upakovane u “Simpove” pelene. Oh, koje radosti! Kako se samo mama beržera obradovala kao da ih je devet meseci u utrobi nosila, kao da nismo našli neku surogat-majku iz Vranja... I sva ushićena, mama beržera mi kaže: “Hvala ti što si moje ćerke primio u svoj dom.”

Sedim na terasi, tabam DŽordža Mosa. Neki rasisti tvrde da “Jevreji nikad nisu ni živeli u Palestini”, već da je tamo živeo neki arijevski narod. Olja čita novine i dovikuje mi: “Evo, i Iranci tvrde da nije pobijeno šest miliona Jevreja u Aušvicu. Ali, molim te, nemoj ti o tome da pišeš.” I, neću. Imam preča posla, provaljujem da je i Kant bio rasista.

A moja Crna iz Vrčina skače mi u krilo i prede: “Nisi ti naivan. Beržerine ćerke su kao stvorene za uživanje.”