Otići ću ogorčen

Nedavno je čelni čovek “Progresa”, i pomalo zaboravljeni premijer (u dva mandata 1994- 2000) Mirko Marjanović (68), povodom 60-godišnjice sportskog društva “Partizan”, kao počasni predsednik kluba, nagrađen najvišim priznanjem, “Zlatnom prizmom”, i monografijom kluba. Pedantni, staloženi Krajišnik, sa vidnom senkom umora na licu (posledica dijabetesa), nerado prihvata razgovor, uz konstataciju da su mu preko glave ironične i cinične novinarske poruke na njegov račun.

– Prilično sam ozlojeđen jer je “Progres” skoro dokrajčen. Svi izvozni poslovi su nam poništeni, oduzeti su nam gasni aranžmani. Nema više razmene robe za robu, tzv. barter poslova; sve se plaća kešom, i Labus je to proglasio modernom ekonomijom. Ono što smo mi radili, valjda su recidivi početka privredne delatnosti iz 16. veka. Shvatio sam da je bolje s njim ne polemisati, jer on ništa ne razume. Proglasio je srpski dug za ruski gas dugom Mirka Marjanovića i “Progres gas trejdinga”. Kako će to biti moj dug kad je NIS dao gas potrošačima, i nije ga naplatio? Imamo zapisnike po kojima je dužnik NIS, ali je u javnosti prikazano da je to “Progres”. Vrhovni sud je potvrdio da sam u pravu. Do sada sam se tako borio: za klevetu, tužim! A, šta ću drugo? Ako ćutim, kažu: Vidiš, ćuti, da je u pravu branio bi se! One ulizice, prevrtači, kažu: Čim prozboriš protiv Mirka, on te tuži! Naravno, kad vređaš moje dostojanstvo! Napao si me, i svašta govoriš. Tužim Dinkića, posle četiri godine on se poziva na imunitet!

UGALJ I MLEKO: Marjanovići su u Kninu bili odvajkada; živeći teško kao i svi Krajišnici, uz stalnu borbu da se preživi na oskudnoj zemlji. Ničega nije bilo u izobilju, osim dece. Bilo nas je sedmoro, dve sestre i petorica braće. Veoma dobro sam igrao fudbal, čak sam 1955. dobio ponudu da se priključim “Hajdukovom” pogonu. Teška upala pluća sprečila me je da se sportu ozbiljno posvetim. Za razliku od mojih drugova, koji su navijali za “Zvezdu”, ili, “Hajduk”, ja sam “partizanovac” od prvih dana.

“Partizan” je imao fantastičnu navalu: Mihajlović, Milutinović, Valok, Bobek i Zebec. Bila je to izvanredna mašina, “Zvezdi” su davali i po sedam golova. “Partizan” je svrstavan među najbolje klubove u svetu. Većini Krajišnika, koji su navijali za “Partizan”, teško su padali porazi “Zvezde” u Splitu. Jedino je “Partizan” redovno mogao da tuče “Hajduk” u Splitu; u povratku, voz je u Kninu bio dočekivan cvećem – Živeo Bobek! Pored moje velike ljubavi za fudbal, i sport, uopšte, postojala je još jedna velika ljubav – opera. Čak sam i odlutao u taj svet. Ipak, vratio sam se ekonomiji. Moja profesorica, Ruskinja, insistirala je da se profesionalno posvetim pevanju. Ali, to je težak hleb. Bolje je taj talenat prevesti u hobi. Pevao sam i u horu “Branko Krsmanović”, kad sam se već bio posvetio ekonomiji. A nije bilo lako studirati 50-ih godina. Da bih platio sobicu na Čukarici, morao sam da istovarujem ugalj na Železničkoj stanici, i raznosim mleko u rana jutra.

TITOVO DOBA: Po povratku iz vojske zaposlio sam se u Fabrici vijaka u Kninu. Mogao sam da biram, između mesta direktora građevinskog preduzeća “Dinara”, i direktora Ekonomske škole. Odlučio sam da počnem od mesta poentera u Fabrici vijaka. Nisam to učinio zato što sam bio suviše ponosan, nego su mi ljudi kojima sam verovao, sugerisali: Znanje se stiče u praksi, idi u fabriku i kreni od početka! Moj posao je bio da merim učinak rada radnika za strojem. Bio sam pravedan, radnici su me brzo zavoleli. Praktično, profesionalno sam sazrevao na krilima tog poverenja; naučio sam šta je pogonsko knjigovodstvo, a šta su ekonomske jedinice i finansijsko knjigovodstvo. Obračunski list mora biti veoma tačan, u suprotnom, fabrika može da strada jer daje krive podatke. Savladao sam to, i bio veoma ponosan jer sam ispekao zanat. Prošao sam put od opšteg referenta do šefa finansijskog rukovodstva. Tek onda sam prešao u komercijalu, i bio komercijalni direktor fabrike. Da biste se formirali kao poslovan čovek, potrebno je bar 10 godina rada u komercijali. Na tom radnom mestu upoznao sam svet.

“Tvik” je bila najveća fabrika te vrste u Istočnoj Evropi, imali smo ogroman izvoz. SFRJ je tada doživela veliki procvat, živelo se bolje nego u mnogim zapadnim zemljama. Oni, koji sada tvrde da se tako živelo zbog Titovih kredita, a ne od sopstvenog rada – lažu! Naše majstore u fabrici vukli su za rukave da pređu u Austriju i Nemačku, davali im ogromne plate. Godinu posle zaposlenja uzeo sam kredit i napravio kuću, kupio automobil, i živeo na prilično visokom nivou. Titu možemo zamerati jednopartijski sistem, i funkciju doživotnog predsednika, ali on je bio najzaslužniji za dobar život u tadašnjoj Jugoslaviji. Mi, Srbi u Hrvatskoj, u svojoj istoriji nismo živeli bolje nego tada. Naglo je krenuo razvoj, i apsolutno smo imali ista prava kao Hrvati. Da nije bilo tog privrednog poleta, svi tamo mogli smo biti samo čobani. Bio je veliki elan kod mladih, išlo se na radne akcije, svaki dan je donosio nešto bolje. A, sada, koja je to perspektiva pred njima?

KOMERCIJALNA SLUŽBA: U Rusiju sam otišao 1973. kao afirmisani privrednik, u predstavništvo “Progresa” u Moskvi. Imali su visok društveni standard, ali prilično nizak lični standard. Nisu imali robu široke potrošnje. Sve drugo je bilo dostupno i besplatno: stanovi, odmarališta, zdravstvo. Imali su dosta dobro postavljen platni sistem. Recimo, ako odeš da radiš u Sibir, odmah dobiješ veliki stan, i pet puta veću platu. Čuvene su bile njihove proslave državnih praznika, imao sam utisak da je taj narod zadovoljan. Staljin se nije mnogo spominjao, narod, uglavnom, nije bio mnogo upoznat s njegovim čistkama. Po sadašnjim anketama, i dalje je najpopularniji kod Rusa. Ipak, on je od zemlje mužika napravio modernu zemlju. Nama su Rusi uvek bili naklonjeni, i kod nas postoji taj iskonski mit o Majci Rusiji. Ona je ogromno tržište, imali smo izvoz i razmenu od sedam milijardi dolara. Danas je to palo na nekoliko stotina miliona dolara. Upoznao sam celo njihovo rukovodstvo, koje je zaista bilo prijateljski nastrojeno prema Jugoslaviji. Od njih smo dobijali energente, a davali im raznu robu; od prerađenih sirovina, do luksuznih odela. Naše građevinske firme bile su među najboljima u svetu – sve je to nestalo, uništeno je. Nemamo više ni svoju banku.

Brežnjev je bio veoma impresivan, snažna ličnost, oštar. U vreme pojave maspoka, Titu je od strane sovjetskog rukovodstva bilo “preporučeno” da sredi stanje u Hrvatskoj. Odmah je sazvao sednicu u Karađorđevu, i odleteli su Savka i Tripalo. Brežnjev je bio naklonjen Jugoslaviji; postao sam veliki prijatelj sa njegovim sinom, Jurijem. Bio je veoma bistar, a voleo je život i dobra pića. Stigli smo, čak, i do “Krejzi horsa” u Parizu. Sada rukovodi jednim krilom Nove komunističke partije, čija rascepkanost je pomogla Jeljcinu da postane predsednik.

Pogrešno je mišljenje da smo živeli samo od Rusije; sa zapadnim zemljama imali smo razmenu od 2,5 milijarde dolara, dok smo sa Rusima imali milijardu. Imali smo odlične trgovinske odnose sa Nemačkom, Italijom i SAD. Naročito su Nemci korektni, s njima samo treba ispunjavati rokove, najodgovorniji su. S Rusima je teško doći do ugovora, kasnije sve ispunjavaju.

PREHRANITI NAROD: Uspeli smo da presečemo hiperinflaciju, tek onda su doveli Avrama. Nije je on rešio, nego tim od 70 ekonomista, među kojima su bili: Oskar Kovač, Pero Bjelica, Nebojša Savić, Cvjetičanin, Nikola Stanić, Maksimović, Kosta Mihajlović, Ekonomski institut. Mi smo to izveli, sa mnom na čelu. Najpre smo sakupili sve devizne rezerve koje je zemlja imala, zarad stabilizacije. Potom smo doneli mere koje su trebale da omoguće reforme u svakoj grani privrede. Iako su bile sankcije, uspeli smo da dobijemo kredite od Rusa, Kineza i Grka. Imali smo kontakte i sa zapadnim zemljama, sirovine smo dobijali, recimo, od Nemačke, imali smo veliki uvoz od njih. Snalazili smo se. Treba reći da su nam susedne zemlje mnogo pomogle u vreme sankcija. Grčka nas je podržavala, Bugarska, takođe. Na moje veliko iznenađenje. Sve su činili da dobijemo energente i robu koja je nedostajala. Mađari su, u svakoj zgodnoj prilici, puštali naše vozove s robom. Italijani su sami dolazili, kupovali su rogatu stoku.

Bio sam premijer u jednom od najtežih perioda u kome se Srbija našla u svojoj istoriji. Moj zadatak bio je da se prehrani stanovništvo. Zato smo favorizovali poljoprivredu: pšenica, suncokret, repa, kukuruz. Zatim, energenti: od Rumuna smo ilegalno dobijali naftu, ispod granice, Bugari su nam po noći puštali cisterne, i Makedonci su nam pomagali, mnogo toga išlo je preko njihovih papira. A sećate se da je Zapad i te kako sankcionisao saradnju s nama. Samo što se mi tada nismo mogli hvaliti svojom sposobnošću. Tako da je to vreme za pamćenje; lično se veoma ponosim što smo uspeli da spasemo narod od gladi. Ja sam radio privredu, Milošević se nije mešao.

A šta smo to učinili da bi nam zaveli sankcije? Sad se vidi: hoće da nam uzmu Kosovo, žele i Vojvodinu, samo da Srbija bude što manja. Videćete, pritisak će biti žestok! Kad je Milošević objasnio šta je u Rambujeu Zapad tražio od nas, da pustimo NATO na svoju teritoriju i da ih izdržavamo, da ne potpadaju pod naše sudstvo, svi koji smo bili prisutni složili smo se da takav zahtev treba odbiti. I Vuk, i Koštunica, sve stranke koje su bile na savetovanju. Sad se svi prave ludi. Zar smo toliko zlo napravili da bi nas bombardovali? A oni su imali unapred spremljen plan za bombardovanje! Jeste, doveo sam tada Černomirdina, velika je to priča. Kreator sam “Progres gas trejdinga” i “Jugorus gasa”, firmi oko kojih se sada polomiše, da ih uzmu. NIS je odbio da napravi zajedničku firmu s Rusima, oni su se obratili meni. Direktor “Gasproma” bio je Černomirdin; upoznali smo se 1975, kad sam išao na Ural, da nabavljam naftu. Interesantno, njegov brat je poginuo na Rajhstagu; bio je među nekoliko ruskih vojnika koji su tamo poboli zastavu. Černomirdin je bio član Izvršnog biroa CK, da bi sada postao američki čovek. Amerikanci su zabranili da dobijamo gas, odem kod njega i tražim, on mora da dobije odobrenje od UN, da je to humanitarna pomoć. I SRJ uspe da dobije naftu i gas, kao humanitarnu pomoć. Preko Grčke smo dobili izvesnu količinu iračke nafte, koju je Sadam dao u okviru programa “Hrana za naftu”. Rusi su bili prodavci. Zamolio sam ga da Rumunima daje veću količinu nafte, da bismo od njih, zauzvrat, dobili preko potrebnu električnu energiju. A da sve platimo našom robom: pšenicom i krompirom. Tako smo rešavali aktuelne probleme. Rusi su nam dali i veću količinu vojne tehnike, u tome nisam učestvovao, držao sam se privrednih kretanja – rešavao probleme, da se narod prehrani. Posle Labus postavlja pitanje: kako je moguće da Marjanović vrši takve transakcije reeksporta, bez ikakvih papira? Kažem mu da ne zna šta je to reeksport. To je trgovina: roba za robu! Kad uđe u zemlju, imaš fakturu, zar to nije dovoljno?! Tad sam shvatio da on ne zna mnogo o ekonomiji.

DIVLJI KAPITALIZAM: Daleko više znali smo o privrednim kretanjima, nego ovi sada. Oni samo teoretišu, a problemi se ne rešavaju beskrajnim pričama. Zaista, ne mogu ni za koga da kažem da vredi. Ovi, koji su radili sa mnom, listom su otišli kod “eksperata”, da dobiju visoke plate, i budu tretirani kao profesori univerziteta. A taj mali Dinkić ne zna ništa. Veliko zlo je napravio sa Nacionalnom štedionicom, i tim kreditima. Veštački drži kurs, realna vrednost evra dvostruko je veća. G17 ima dva odsto poslanika, a drži sve u svojim rukama. Ne može biti ministar odbrane, da nije iz G17, ministar finansija, takođe, guverner Narodne banke, prvi potpredsednik vlade… Zato što tako kažu Amerikanci!

U vreme naše vlade, za Miškovića niko nije znao. Bio je direktor “Župe”, verovatno je nešto akumulirao vani, da bi kasnije samo brao efekte. Karići su naglo izbili, uzeli su kredite za “zeleni plan”, poljoprivredu na Kosovu. Koliko znam, nisu ih vratili. Nikad ih nisam smatrao ozbiljnim biznismenima, svi njihovi poslovi su na nivou šverca. Mi nismo podržavali “divlji kapitalizam”, to je obična pljačka. Zašto se ide tim načinom, ne znam! Previše sam ozlojeđen da bih sad učestvovao u javnoj polemici. Neću! Neka sami vide šta će. Ako narodu to ne smeta, meni još manje.

U “Progres” sam se vratio oktobra 2000. Došlo je do formiranja kriznih štabova, što je bila katastrofalna greška: smenjivani su ljudi sa velikim znanjem i iskustvom, a dovedeni su početnici. Tako je uništena naša privreda. “Progres” se nije dao: većina radnika stala je uz mene, takođe i MUP, odbranili smo se. Vratio sam se onom što sam uvek i radio. Ponudili su mi, da u SPS-u zamenjujem Miloševića dok je u Hagu. Kad sam video o čemu se tu radi, da to više nije ona Socijalistička partija, povukao sam se! Principi partije su izdani, pristupili su desnici. Mada, neke od tih dos-ovih partija smatraju sebe levičarskim. Po čemu? Po čuvanju zemlje? Jačanju njene odbrambene moći? Stabilizaciji privrednih tokova? Daljem razvoju zemlje? Oni ne pokazuju takve ambicije. Doduše, ni radnici se mnogo ne čuju. Preduzeća se prodaju za male pare, oni počnu proteste, ali ne mogu ništa da promene.

Jeste, bilo je zahteva za privatizaciju i u vreme mojih mandata, ali naš princip privatizacije bio je da se 60 odsto besplatnih akcija preduzeća daju radnicima. Kasnije je to anulirano, donet je zakon o obaveznoj privatizaciji. Sva preduzeća moraju biti privatizovana! Nigde na Zapadu toga nema! Preko 50 odsto privrednog potencijala nalazi se u državnom vlasništvu. I železnice, i velike saobraćajnice, avio-kompanije… Tačerka je to htela da promeni, i pala je. Svuda je, otprilike 50 odsto kapitala u državnim rukama. E, ovde su veći katolici od pape. Valjda, prvo treba da budeš katolik, pa tek onda da si veći od pape!

Mirko Marjanović (1937-2006) Bivši premijer Srbije i funkcioner Socijalističke partije Srbije Mirko Marjanović (69) preminuo je sinoć na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Marjanović je rođen 27. jula 1937. godine u Kninu (Hrvatska). U tom gradu završio je gimnaziju nakon čega je počeo da studira Muzičku akademiju u Zagrebu koju je napustio posle godinu dana. Diplomirao je 1960. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu na odseku za mikroekonomiju. Za predsednika Vlade Srbije izabran je 18. marta 1994. Na premijerski položaj ponovo je izabran 24. marta 1998. kada su u vladu prvi put ušli predstavnici Srpske radikalne stranke, čiji je lider Vojislav Šešelj postao jedan od potpredsednika. Sve vreme dok je bio premijer bio je i na čelu kompanije “Progres” AD i ostao je predsednik te kompanije u kojoj je 23. januara 2002. izabran za predsednika Upravnog odbora. Podneo je ostavku na funkciju predsednika Vlade Srbije 21. oktobra 2000. pošto su SPS-DOS-SPO postigli dogovor o formiranju prelazne republičke vlade do prevremenih republičkih izbora krajem te godine. Marjanović je bio član Socijalističke partije Srbije od osnivanja. U toj partiji bio je član Izvršnog odbora i od Četvrtog kongresa, koji je održan u februaru 2000. potpredsednik SPS-a. Predsednik SPS-a Slobodan Milošević 23. decembra 2001. iz zatvorske ćelije u Hagu ovlastio je Marjanovića da ga u njegovom odsustvu zamenjuje na funkciji predsednika partije. U avgustu 2002. Milošević je razrešio Marjanovića te funkcije i za svog zamenika imenovao Bogoljuba Bjelicu. Marjanović je odlikovan Ordenom rada sa zlatnim vencem i Ordenom zasluga za narod.