Kozje uši

U trenutku kada ovo pišem (utorak, oko podne) počela su dva značajna samita: dijalog Beograda i Prištine u Beču i sednica Narodne skupštine na kojoj će se lomiti koplja o poverenju vladi. Kako se, iz patriotskih razloga, uzdržavam da o prvoj stvari donosim preuranjene zaključke, a budući da sam o drugoj stvari već rekao sve što sam imao, moram da smislim nešto treće.

Opredeliću se za prisluškivanje. Tako se zvao i jedan Kopolin film (Prisluškivanje) koji je svojevremeno pobedio u Kanu. Prisluškivanje je, dakle, univerzalna i stara tema. LJubitelji pozorišta znaju da su Klaudije i Polonije, sakriveni iza zavese, prisluškivali Hamletove razgovore sa majkom i Ofelijom. Čak i njegove unutrašnje monologe. To može samo u pozorištu. Ali, u vreme II svetskog rata šef FBI Huver je prisluškivao pola Amerike, a ta je praksa nastavljena i kada je senator Makarti proganjao navodne crvene veštice. Nikson je morao da podnese ostavku na predsednički položaj jer je prisluškivao svoje političke konkurente. I tako dalje.

Kako s tim stoji kod nas? Predsednica Vrhovnog suda Sonja Brkić, žena zavidnog pravničkog iskustva (ali ne u poslovima ove vrste), izjavila je za Blic nedelje da BIA, naslednica DB-a, prisluškuje mnoge političke ličnosti, kako one koji su u partijama na vlasti, tako i one iz opozicije. Na primer, Vuka Draškovića. Sa novinarem se čak precizno dogovorila o terminima. Onda je, sutradan, sve to demantovala. Izjava je lažna, pomenuti list je to zloupotrebio u cilju podizanja tiraža. Umesto da izlazi u samo jednom primerku.

No, za divno čudo, ministar policije Mihajlović je nije podržao. Liberalni Dule iz Valjeva je pred televizijskim kamerama rekao kako veruje u postojanje prisluškivačke prakse. I dodao da svako ko poseduje odgovarajuću tehnologiju može time da se bavi. Neke države prisluškuju celu planetu pomoću satelita iz kosmosa. Nisam znao da se CIA interesuje šta blebećem po kafani dok Montgomeri sedi za susednim stolom!

Ali, u čemu je smisao takve rabote? Koliko znam, magnetni (tonski) zapis nigde se ne prihvata kao sudski dokaz. Jer, to može i da se montira, da se falsifikuje. To je, prema tome, bezvredno. Ili, ipak, nije? Prisluškujući nečije, to jest svačije, telefonske razgovore policija može doznati kakav podatak koristan po neku konkretnu istragu. Ni policija ne zna baš sve, mora da načulji uši. I mora da ima sudsko odobrenje za prisluškivanje kako bi sve bilo po zakonu. Verujem da je takvo odobrenje ovde lako dobiti. Kao što sam siguran da policija često zaboravi da ga zatraži.

Možda bi i to bilo podnošljivo da se svrha prisluškivanja ograničava na istražne radnje. Više sam sklon mišljenju da je prisluškivanje operativna delatnost u cilju stvaranja ili popunjavanja tajnih policijskih dosijea. Jer se pokazalo da je ljudski faktor (tzv. potkazivač, cinkaroš...) u tom poslu nepouzdan, zna da slaže, da izmisli, obično nešto u vezi sa bračnim prevarama. To je moglo da prođe u diktaturi. Danas se traži savršenstvo.

Čemu može da posluži tajni policijski dosije na čijim je koricama ime čoveka koji nikada nije prešao ulicu na crveno svetlo i čija je kriminalna karijera završena krađom jabuka u detinjstvu? Odgovor je prost: on, zlu ne trebalo, postoji radi eventualnog pritiska na subjekta dosijea. Odnosno - otvoreno govoreći - u cilju gole ucene. Često se ukaže takva potreba. Kada neko počne da zakera, ili da vrda sa politički utvrđene prave linije, samo mu se, onako drugarski, saopšti: u redu, uradi kako hoćeš, ali znaj da u tvom policijskom dosijeu, koga sam se dokopao putem veze koja želi da ostane anonimna, stoji to i to, uglavnom sve što će ti trajno uništiti ugled u javnosti. A i žena će te napustiti. Tako mnoge, bučno najavljene političke bure brzo završavaju u čaši vode. Iza zatvorenih vrata. Onaj koji je obećavao da će mnogima slomiti kičmu, obično kaže da je zadovoljan dobijenim odgovorom na svoja pitanja. Kakvim odgovorom? Na koja pitanja? To ostaje tajna. Ili je tek to prava slika održanja vlasti.

Kako se odbraniti od pošasti prisluškivanja? Najbolje je odjaviti telefon. Pretežak zahtev. Svi žele da imaju telefon. Kada je svojevremeno Mihiz, tada već prononsirani disident i unutrašnji neprijatelj, zatražio redovnim putem telefonsku liniju, molba mu je ekspresno odobrena. Kasnije se kod nekog policajca od formata raspitao kako je to moguće, a ovaj mu je uzvratio da je OZNA već bila u panici što Mihiz ne traži telefon. Kako da ga prisluškuju ako nema telefon? Otuda telefon treba koristiti u skladu sa njegovom medijskom prirodom. Telefon je sprava za kratke poruke. Zato ima sve manju važnost u diplomatiji, špijunaži, zaverama i sličnim poslovima. Ako, pak, ne možeš da se uzdržiš, prvo obavesti sagovornika da se telefon prisluškuje, a onda govori u šiframa. Ili govori samo ono što inače pričaš po lokalnim bircuzima ili samo ono što si već napisao.

Ne mislim jedino na pisanje po novinama. Jer, zahvaljujući univerzalnoj praksi prisluškivanja, dolazi do povratka Gutenbergove galaksije, obnavlja se logika pismenosti koja je za policiju teško rešiv problem. Ali, i pisma se otvaraju. Ne koristi usluge pošte. Pisma šalji proverenom kurirskom službom. Ako te i tada provale u vezi neke švaleracije, seti se ipak teorije o slušnoj kulturi našeg modernog doba. Ono što imaš da kažeš, a što bi moglo da negativno utiče na tvoj javni status, čak i ako je to nešto protiv vlade, izgovori šapatom direktno u uho. To je najsigurnije. Tako rade svetske diplomate.

Ipak, ni ovaj metod nije do kraja pouzdan. Često se ispostavi da si šapnuo policajcu ili dobrovoljnom saradniku tajne službe. Nema spasa. Ostaje ti jedino da, kao u onoj staroj priči, iskopaš rupu u zemlji i kažeš: U cara Trojana kozje uši! Aha, tu smo! Na koga si to mislio?

Da li BIA prisluškuje građane i ostale političare? Ma, ni slučajno!