Ramsfeld i Sizif

Donald Ramsfeld, američki ministar odbrane, izjavio je da Amerika “gubi propagandni rat protiv Al kaide i drugih neprijatelja”. Ispada da je najmoćnija sila sveta postala, po ubedljivosti svoje državne propagande i snazi svojih medija, inferiorna u poređenju sa govorima Osame bin Ladena, koje povremeno emituje televizija “Al-DŽazira”.

Ali, Ramsfeld je uporan: neprijatelji Amerike su se “vešto prilagodili ratu protiv terorizma”, a američki mediji nisu. Dok islamski ekstremisti koriste medije “u službi raspirivanja mržnje i izvrtanja činjenica” i “truju muslimansku javnost” negativnim slikama Amerike, Amerika tek treba da pridobije tu publiku. Zato vlada i oružane snage SAD “moraju brže da reaguju na događaje u svetu i nauče da koriste prednosti Interneta, satelitske televizije i drugih vidova komunikacija”.

Ramsfeld je sve ovo izneo pred Savetom za odnose sa inostranstvom Kongresa, založivši se za propagandnu kampanju u dva pravca. Prvo, nužno je projektovanje pozitivnije slike Amerike u svet, posebno u arapske i muslimanske zemlje. Drugo, američko angažovanje u ratovima u Avganistanu i Iraku neophodno je u pozitivnijem svetlu predstavljati domaćoj javnosti.

Šef Pentagona je za uzor odabrao medije koji su, po njemu, uspešno doprineli američkoj pobedi u hladnom ratu: Radio Slobodnu Evropu i informativnu agenciju USIA. On je pri tom zašao u oblast koja nije u njegovoj nadležnosti i u prvi plan je stavio korišćenje medija kao propagandnih instrumenata rata na uštrb osnove uloge medija u otkrivanju istine i objektivne stvarnosti u slobodnom i demokratskom društvu.

Izgleda, ipak, da hladnoratovske uzore nije birao slučajno. Nema angažovanja javnosti u ratu, ako naciji ne preti opasnost od velikog neprijatelja. Bušova administracija je, posle terorističkih napada na NJujork i Vašington 2001, u “globalnom teroru” videla novu pretnju Americi i Zapadu umesto nekadašnjeg hladnog rata. Ali, pošto je u muslimanskom svetu “rat protiv terora” poistovećen sa krstaškim ratom protiv islama, promenjeno je ime. Ramsfeld je najavio “dugi rat”, koji će trajati decenijama i koji će morati da ima odgovarajuću propagandnu mašineriju.

Karen Hjuz, državni podsekretar za odnose s javnošću, čiji je posao ulepšavanje američkog imidža u svetu, ispričala je nedavno – u odgovoru na pitanje nemačkog časopisa “Špigl” da li svoj posao poredi sa Sizifovim – da joj je potpredsednik Dik Čejni svojevremeno na dosta čudan način čestitao imenovanje. Čejni joj je, kaže ona, rekao: “Karin, moje saučešće, preuzela si najteži posao u vladi.” Sad je, očigledno, deo tog Sizifovog posla preuzeo na sebe Donald Ramsfeld, jer je procenio da bez pobede u medijskom ratu neće pobediti na bojnom polju.

Islamski teroristi u svojoj propagandi koriste metode koji komunisti u hladnom ratu nisu koristili. Istina, u hladnom ratu je, kao i u ovom, bila jaka ideologija mržnje, ali joj je Zapad ubedljivo, kao svoje najjače argumente, suprotstavljao ideale slobode i demokratije. Međutim, sada je teško ubediti Iračane, recimo, da imaju slobodu i demokratiju, ako oni američko vojno prisustvo doživljavaju kao okupaciju i ako mnogi od njih veruju da objektivno žive teže nego pod Sadamom Huseinom.

Američka ratna propaganda dosad nije pronašla način kojim bi se suprotstavila dezinformacijama za koje tvrdi da ih smišljaju i šire sledbenici Al kaide, a koje se u muslimanskim zemljama prihvataju kao istina.

Pošto su SAD u tom svetu mnogo izgubile od svog nekadašnjeg ugleda, oni koji ne veruju američkim medijima veruju u glasine da su Amerikanci znali, recimo, da će Indoneziju pogoditi cunami, ali da su o tome namerno ćutali, ne bi li se kasnije pojavili kao spasioci i tako sebi olakšali povratak na indonežanska naftonosna polja. Još je teže pobiti dezinformaciju da američki vojnici u Iraku prodaju za debele pare klinikama za transplantaciju ljudske organe ubijenih iračkih patriota.

Bušova je sugestija da se SAD suprotstavljaju islamskim ekstremistima poboljšanjem odnosa sa umerenim muslimanima, čija religija nije rat, nego mir. Američki fondovi se pod raznim imenima koriste za izgradnju i obnovu džamija i škola u siromašnim muslimanskim zemljama, školovanje studenata i otvaranje kulturnih centara i lokalnih radio-stanica, ali i za podmićivanje novinara i plasiranje pozitivnih tekstova o Americi u arapskoj štampi. A kad se takva bruka otkrije, kao što se to desilo u Iraku, onda se i u Kongresu otkrije da je na ratnu propagandu za dve i po godine utrošeno više od milijardu dolara, a da je efekat dosta jadan. Da stvar bude još gora, deo tih sredstava je korišćen da se američka javnost netačno informiše o situaciji na ratištima.