Strani izvori, prednost

Ključno pitanje u kome se Slobodan Reljić i ja razlikujemo jeste meni (tačno) pripisano uverenje da se “civilno društvo može razvijati na stranim donacijama”. Reljić tvrdi da ne može. Ja mislim da Srbija nema vremena i da se ne može čekati da se stvore, pre svega, ekonomski uslovi za finansiranje iz lokalnih izvora kao i da nije presudno odakle finansiranje dolazi već kako se ta sredstva koriste. Ono na šta ni ja, ni građanske inicijative, nikad nismo pristali, jeste da nam izvori finansiranja određuju i model demokratije za koji se zalažemo. Mi smo u NVO svetu prepoznatljivi i poštovani upravo zbog upornog zalaganja za poštovanje lokalnog konteksta, istorije i demokratskog potencijala srpskog društva. Uostalom, mi najčešće govorimo o demokratijama a ne o demokratiji u jednini. Takođe neprestano govorimo o neophodnosti institucionalizacije odnosa između države i NVO sektora i u tom smislu upućujemo na primere iz susednih zemalja koje su i u toj oblasti daleko odmakle od Srbije. Mi jedva čekamo jaku državu Srbiju i jaku srpsku privredu, pa da se budžeti domaćih NVO 100 posto pune iz domaćih izvora.

Ne može se demokratija graditi na stranim donacijama, kaže Reljić. Ali može nezavisno sudstvo, može policija, zdravstvo, obrazovanje, javna uprava, poreski sistem itd. Ovo su, naime, sve oblasti i institucije za čiji razvoj DRŽAVA prima strane donacije i to nekoliko stotina puta veće od donacija koje je dobio nevladin sektor u Srbiji. SCG će iz fondova EU dobiti sredstva (donacije) za proces priključenja Uniji (ako naša vlada ne uspe da ih prekine). Treba li ih odbiti? Ili treba odbiti samo “prekomorske donacije”, kako pretpostavljam Reljić naziva donacije iz SAD (nema valjda nešto protiv Italije?).

Dakle, ako je prihvatljivo da se institucije države koje čine osnov stabilne demokratije izgrađuju stranim donacijama, zašto to ne važi i za civilno društvo? Po mom mišljenju, ta neravnopravnost je posledica slepe vere u centralizovanu, po definiciji poštenu (sic!) državu i nasleđene sumnjičavosti prema privatnim, individualnim inicijativama koje se još uvek doživljavaju kao ugrožavanje države, to jest „sistema”. Otud u odbranu sopstvenih stavova gospodin Reljić u našu raspravu posle predsednika Putina uvodi i Vaclava Klausa kao dokazanog demokratu (o čemu bi mnogi Česi imali štošta da kažu). Kako je krenulo, gospodin Reljić će u potrazi za argumentacijom koja opravdava ograničenje slobode udruživanja, ličnih inicijativa i zatvaranje pred ostatkom sveta stići i do Belorusije i predsednika Lukašenka koji u zatvor trpa svakoga ko slobodno misli, a o čijem režimu predsednik Putin nije rekao ni reč kritike.

Suštinska razlika između Reljića i mene nije u tome odakle se finansira proces demokratizacije, već u tome da različito vidimo kakva je demokratija potrebna i moguća u Srbiji. U tom smislu ja sam „đinđićevac”, dakle verujem u modernu Srbiju koja je ravnopravni i aktivni deo i Evrope i transatlantskih i globalnih ekonomskih i političkih procesa. Gospodinu Reljiću su očigledno bliži stavovi ministra policije Jočića nedavno sažeti u konfuzijansku misao: “Neće Srbija birati stranu, i neće Srbija birati partiju, Srbija će samu sebe voditi i o sebi se sama starati, tako što će birati ko će njom upravljati.”

Ko razume, objasniće.

Miljenko Dereta