Mislila sam da sanjam

U poslednji čas odlučeno je da Fest 2006. prikaže 6. marta, dakle dan po zvaničnom završetku festivala, film “Grbavica” mlade sarajevske rediteljke Jasmile Žbanić, koji je ovde, na neviđeno, izazvao mnogo žustrih komentara i već je doživljen kao antisrpski. O tome, kao i o dešavanjima u Berlinu gde je film pobedio, Jasmila Žbanić govori specijalno za NIN...

Sad, posle svega, da li ste ozbiljno verovali u berlinsku nagradu?

- Za mene je nagrada bilo to što je film napravljen, što se prikazao na Berlinalu, te što je publika jako emotivno reagovala na film. Ako sam ikada pomislila da želim neku nagradu, onda je to bilo samo za glumice u filmu: prije svega Mirjanu Karanović a zatim i Lunu Mijović. Mislim da je “Zlatni medvjed” dodijeljen, po mom osjećanju, prije svega zbog fantastične glumačke ekipe.

Molim vas da nam kažete i šta se sve, u stvari, dešavalo u Berlinu, a povodom nagrade, od trenutka premijere filma početkom festivala pa sve do slavnogi srećnog kraja...

- Ja sam se pitala da li će ljudi moći emotivno doživjeti priču koja je totalno sarajevska. Nakon premijere u Berlinu našla sam se u čudu da je ta mala priča izazvala takve emocije. To je lijepo osjećanje. Poslije premijere, sve do završne ceremonije slijedili su intervjui i sastanci: radila sam kao rudar. Zatim, dan pred dodjelu nagrada, rečeno nam je da treba da ostanemo. To je moglo da znači da smo nešto dobili, ali do zadnjeg trenutka nismo znali šta. Kada sam čula “Grbavica” izgovorenu od Šarlote Rempling, moj mozak je provocirao lučenje nekog hormona koji me je potpuno smirio. Jedino što sam imala u glavi bilo je: ma daj, ovo sanjam i uskoro se sigurno budim u Sarajevu.

U Srbiji je vest o nagradi naišla na pomešana osećanja, pa i svakakve komentare: mada film nisu videli, javljali su se neki, mnogi, sa dovođenjem, pre svega, u sumnju broj od dvadeset hiljada silovanih muslimanki u bosanskom ratu. Otkud vama taj podatak s kojim ste prilično glasno mahali u Berlinu, zbog kojeg ste, na kraju krajeva, i snimili “Grbavicu”?

- Dvadeset hiljada žena prema podacima UN komisije iz 1993. godine je preživjelo silovanja o kojima su bile spremne svjedočiti. Veliki broj žena, zbog okolnosti u porodici i društvu, o tome nikada nisu progovorile. Broj žena koje su bile silovane pa zatim ubijene, nisu ubrojane! Ja moram da upozorim na netačnost u vašem navodu: nikada nisam spomenula nacionalnost žena. Provjerite snimku! Ali je jako čudno da iz Beograda dolaze reakcije na broj a ne na činjenicu da je srpsko-crnogorska vojska provodila sistematsko silovanje!

U Berlinu ste se, takođe, a primajući “Zlatnog medveda”, osvrnuli žestoko, doduše u samo nekoliko rečenica, na političke prilike u Srbiji i neophodnost hvatanja Ratka Mladića: zašto ste imali potrebu da baš u tom lepom i svečanom času upotrebite politiku?

- Živjela sam u opkoljenom Sarajevu tri i po godine. Za mene je činjenica da se ratni zločinci uhvate i osude za ono što su uradili važna koliko i oksigen. Mnogo važnija od bilo kakvih nagrada i svečanosti.

Vaš film je pozvan na Fest i u Beogradu se njegova premijera očekuje 6. marta: s kakvim emocijama, dakle, dolazite ovde, na srpski festival?

- Ja sam mislila da dolazim na filmski festival!

U Sarajevu vam je, posle nagrade, priređen veličanstven doček, odjednom ste tamo glavna faca, zar ne? Šta to nosi i donosi?

- Sarajevo se zna radovati. Nakon silne tragedije koju je prošlo, divno je vidjeti nasmijana, sretna i ponosna lica.

Pre “Grbavice” snimili ste više kratkih filmova, jedan u okviru omnibusa “Izgubljeno-nađeno” zajedno s našim, recimo, Stefanom Arsenijevićem: da li je, da pojednostavim, probijanje bilo teško ili, drugim rečima, kako se sve stvarao vaš prvi igrani film. Celu tu priču, molim vas...

- Prije “Grbavice” radila sam desetak kratkih i dokumentarnih filmova. Sve sam producirala samostalno sa producentom Damirom Ibrahimovićem i mojim prijateljima. Borba je bila teška jer u trenutku nastanka scenarija “Grbavice” Bosna nije imala ni filmski fond. Još uvijek nemamo filmsku kameru, laboratoriju, filmski studio je srušen, a zemlja je ekonomski u teškom stanju. Ali, zato imamo jaku želju da snimamo filmove...