Treniranje legalizma

Vlast je kao pečurka: najbolje raste u mraku i odvaja se od korena, i poznato je, da samo informacija može deo njene otuđene moći vratiti u ruke građana. Kada je šezdesetih godina pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja prvi put u svetu priznato građanima SAD, razumevajući njegovu suštinu -kontrolu vlasti – Amerikanci su ga nazvali – “sunshine government”.

Četrdeset godina kasnije Srbija je jedna od poslednjih evropskih zemalja koja je usvojila Zakon o slobodnom pristupu informacijama. Ali ni dve godine od usvajanja njeni građani, kao ni organi vlasti, čini se, nisu razumeli da ovaj zakon služi -o bostranoj potvrdi poverenja.

“Donošenje zakona bio je formalni uslov za prijem u Savet Evrope, ali je njegova primena od izuzetnog značaja za demokratizaciju društva”, kaže poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. “Interes javnosti da sazna informaciju je pretpostavka i ona se samo može pobijati. Tako je važno shvatiti da, recimo, poreski obveznik ne mora dokazivati niti navoditi zašto želi da zna kako se troše njegove pare. S druge strane, organ vlasti, ukoliko odbije da da neku informaciju, mora da dokazuje zašto je ta informacija u koliziji sa bezbednošću zemlje, narodnom odbranom ili navede neki drugi razlog zbog kojeg ona mora ostati u tajnosti. U svakom konkretnom slučaju organ mora da postupa bilo tako što će dati informaciju, bilo tako što će obrazložiti zašto je uskraćuje.”

Istraživanja pokazuju da samo trideset odsto Srba zna da uopšte postoji zakon koji im omogućuje da učestvuju u vlasti kontrolišući je, a tek deset odsto zna i kako da ga koristi.

Šabić kaže da je upravo stepen neznanja najveći problem u primeni. Ali ne samo neznanja građana, nego i onih koji se bave zakonom. Jer do danas, retki su organi koji su prema zakonu imenovali osobu koja bi se bavila samo odgovorima na pitanja građana. “Zakon je u suprotnosti sa našim mentalitetom – niti je poreski obveznik navikao da pita kuda su otišle njegove pare, niti činovnik ima naviku da na to odgovara. To potvrđuje činjenica da većina organa koji odbiju da daju informaciju na zahtev građanina, istu informaciju da odmah posle moje intervencije. A da nisu bespotrebno odugovlačili, imali bi zadovoljne građane i više njihovog poverenja”, priča Šabić.

Koliko su efikasni i koliko postupaju po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama, NIN je pokušao da proveri poslavši zahteve u 18 organa svih nivoa vlasti. U zakonskom roku odgovor je dobio na 14, dok su četiri zahteva ignorisana.

BRZINA: Ministarstvo finansija je za samo nekoliko sati odgovorilo na pitanja: ko je obezbedio sredstva za obnovu zgrade Ministarstva u ulici Kneza Miloša i koliko je sve to koštalo. Rekli su da su sredstva predviđena budžetom za 2003. godinu, da je tadašnji ministar Božidar Đelić za obnovu zgrade namenio 400 miliona dinara, da je potrošeno 344 miliona, a da je ostatak vraćen u budžet.

Brzinom u ispunjavanju zakonskih obaveza može se pohvaliti i Skupština Srbije. NIN je dobio, samo nekoliko minuta nakon što je tražio, uvid u izveštaje o imovini političkih stranaka, te završne račune podvrgnute reviziji i spisak svih stranačkih priloga preko šest hiljada dinara. Skupština je, za razliku od izveštaja iz 2004. godine, prošlogodišnji izveštaj već postavila na sajt, a taj sistem Internet prezentacije svih relevantnih podataka, poverenik Šabić smatra i najboljim jer olakšava komunikaciju građana i institucija. “Veliki napredak je što su posle informatora poverenika i Skupština Srbije i Vrhovni sud učinili javnim svoja dokumenta. E, kad to mogu da urade najviši organi zakonodavne i sudske vlasti, onda mogu svi.”

KOHABITACIJA: I najviši organi izvršne vlasti: predsednik Republike i vlada veoma brzo, dan po prijemu zahteva, odgovorili su na NIN-ova pitanja. Borisa Tadića pitali smo zašto, kad je bio na mestu predsednika Upravnog odbora JP PTT Srbija i ministra telekomunikacija, nije reagovao na odliv novca iz “Mobtela” u povezane firme Bogoljuba Karića, kao i na osnovu kojih zakonskih ovlašćenja je osnovao Narodnu kancelariju. Predsednik nas je obavestio da su za vreme njegovog mandata na mestu predsednika UO Pošte uvedene privremene mere u Mobtel i dostavio nam je dokument od 28. 2. 2002. kojim je baš on to i predložio. Takođe, obavestio nas je da kao ministar telekomunikacija nije imao nikakva ovlašćenja kad je kompanija “Mobtel” u pitanju.

“Mobtel” je bio jedna od tema i dopisa Vladi Srbije, i to na osnovu kojeg zakona su oduzeli licencu ovoj telefonskoj kompaniji. Odgovor je glasio da su postupili po članu 43, stav 2. Zakona o vladi, a u vezi sa članom 106, stav 1 Zakona o telekomunikacijama.

Predsednik Srbije nam je odgovorio da je Narodna kancelarija osnovana na osnovu člana 83. tačka 11. Ustava Srbije, u kome se kaže da predsednik obrazuje stručne i druge službe iz oblasti svoje nadležnosti. Za razliku od vlade, predsednik Srbije je uz odgovore dostavio i sve zakonske i ustavne odredbe na koje se pozvao.

Vlada je odgovorila i da niko od ministara ne obavlja funkciju člana upravnog odbora bilo kojeg javnog preduzeća za čije je imenovanje vlada nadležna, osim ministra policije Dragana Jočića, koji je po prirodi funkcije član UO SJP SDPR “Jugoimport”.

BAHATOST: NIN je, 6. februara, od Ministarstva za kapitalne investicije tražio informacije u vezi sa novom četvorosednom žičarom koju je ministar Ilić svečano pustio u rad na Kopaoniku. I podatke o izvođaču radova, o samom konkursu uz konkursnu dokumentaciju. Takođe, tražili smo informacije o firmi (konzorcijum) koja će graditi most kod Beške, odnosno sanirati postojeći.

Iako smo se po isteku zakonskog roka za odgovor od 15 dana ponovo javili da podsetimo Ministarstvo na zakonsku obavezu, nikakav odgovor nismo dobili! Ignorisanjem zahteva, podsetimo, čini se prekršaj za koji je propisana kazna.

E, sad ne bi bilo strašno to što su kazne male (od pet do pedeset hiljada dinara), da je i tako male bar neko do sada platio. Naime, ukoliko njegovom zahtevu nije udovoljeno, građanin može da se žali povereniku za informacije od javnog značaja, pa da poverenik naloži instituciji da građaninu da informaciju ili bar objasni zbog čega je ne može dati. Ako, međutim, ni to ne pomaže, poverenik se obraća vladi, odnosno Ministarstvu za kulturu i medije koje je određeno da vrši nadzor nad primenom zakona.

Druga istraživanja Ignorancije Vrhovnog suda Poslednja istraživanja Jukoma, u kojima su zahtevi kategorizovani po složenosti i po tome ko ih šalje – građani, novinari, NVO i drugi – pokazala su da je Ustavni sud na ubedljivom prvom mestu po ignorisanju pitanja koja dobija, jer ni na jedno nije odgovorio. Vlada se koristila metodom falsifikovanja datuma dospeća zahteva, kao i datuma slanja odgovora tako da dobije na vremenu, ali je dugo po isteku roka ipak odgovorila na sva pitanja. Predsednik Srbije bio je najažurniji, a za Narodnu skupštinu primećeno je da reaguje samo na zahteve novinara. Na ostale tek pod pritiskom javnosti. Po spretnosti da izbegne konkretan odgovor pokazao se i gradonačelnik Beograda. Među ministarstvima dobri primeri postupanja u skladu sa Zakonom bili su ministarstva zdravlja, finansija, nauke i zaštite životne sredine, trgovine, turizma i usluga, a loši primeri ministarstva odbrane, unutrašnjih poslova, privrede i pravde. U protekloj godini je na osnovu više od pet stotina poslatih zahteva istraživanje inicijative mladih pokazalo da 76 odsto testiranih državnih organa ne poštuje Zakon o slobodnom pristupu informacijama. Samo 50 državnih organa od testiranih 212 odgovorilo je na sve zahteve. Prema ovom istraživanju, dakle, 76 odsto državnih organa ne poštuje zakon. Ni na jedan poslati zahtev nije odgovorio 61 državni organ. Kvalitativna analiza odgovora pokazala je veliku neodgovornost prema poštovanju propisanih rokova i nestručnost službenika koji rade na primeni zakona. Ni u jednom slučaju kada je organ bio sprečen da odgovori, Inicijativa mladih nije dobila obaveštenje o tome. Zakon je dosledno primenilo samo 20 odsto opština u Srbiji, a organi državne zajednice su se u ovom istraživanju pokazali boljim od organa na svim drugim nivoima vlasti – više od polovine organa državne zajednice uredno je odgovorilo na zahteve iako se zakon na njih eksplicitno ne odnosi.

Ali, Ministarstvo za kulturu to ne radi. Tako je bitka za informaciju unapred izgubljena. “Oni nemaju ni mogućnosti da to rade, ne postoji valjda nijedan čovek u Ministarstvu zadužen za to. I postupci se ne pokreću. Pa, od 250 slučajeva evidentnog kršenja zakona o slobodnom pristupu informacijama još nijedan nije procesuiran. To nije ništa drugo do otvoreno pozivanje na kršenje zakona”, kaže Rodoljub Šabić.

Po njegovom mišljenju, nadzor nad primenom zakona trebalo bi poveriti nekom drugom ministarstvu koje ima upravnu inspekciju kao što je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu.

NIN je zbog ćutanja Ministarstva za kapitalne investicije podneo žalbu povereniku. A ako reakcija bude ista i posle poverenikovog rešenja, koje su po zakonu obavezni da poštuju, slučaj će kao i drugi završiti u nekoj od fioka Ministarstva kulture. Jer, one ministre koji odluče da ne poštuju zakon ništa, u krajnjoj liniji, ne sprečava u tome. Uostalom, poverenik Šabić je zatražio na kraju prošle godine izveštaje o primeni zakona od svih 17 ministarstava, pa i Ilićevog, koje jedino nije našlo za shodno da ga napiše. I ništa.

Pored Ministarstva za kapitalne investicije na zahtev NIN-a nije odgovorila ni Bezbednosno-informativna agencija. Na pitanja: koliko je građana u skladu sa zakonskim odredbama bilo pod nadzorom u 2005. godini i koliko je vremenski najduže neki građanin bio pod nadzorom tajne policije, nije bilo odgovora.

Poverenik Šabić kaže da je zahtev, gotovo identičan našem, pre nekoliko meseci bio upućen u BIA, te da je i odgovor bio isti – ćutanje. Poverenik je u tom slučaju naložio BIA da odgovor dostavi, a BIA se, paradoksalno zakonskim odredbama, žalila Vrhovnom sudu na poverenika! Čeka se odluka suda.

TAJNE: Do 6. februara poverenik je doneo 140 rešenja, od kojih je u 127 slučajeva organu vlasti naloženo da dostavi traženu informaciju, a u samo 13 slučajeva žalba je bila neosnovana, i to najčešće zbog povrede nečije privatnosti.

“Zakon o zaštiti privatnosti donet je 1998, ali je bajat i tu nastaju problemi. I najpre dilema da li na isti način po pitanju privatnosti treba da tretiramo nosioce javne vlasti i obične građane” kaže Šabić. “Informacije o imovini, o naglom uvećanju imovine morale bi biti dostupne – zato nam treba zakon koji afirmiše te principe.”

Više od zaštite privatnosti, pa i od navike ovdašnjeg stanovništva da što manje zapitkuje, međutim, primenu ovog zakona koči nasleđeni komunistički običaj prečestog proglašavanja državne, službene, vojne tajne za svaku sitnicu. Osim što je tajna preširoko definisana u svim odredbama koje je se tiču, i procedurom i razlozima proglašavanja tajne, srpski zakoni se tek uzgred bave. Američki, najstariji na svetu, zakon o slobodnom pristupu informacijama, iako sadrži šokirajuću stavku – tajna su i podaci o naftnim poljima – bar jasno definiše pet razloga zbog kojih se podatak sklanja sa spiska dostupnih.

Stručnjaci veruju da je institut tajne ukoliko se otkrivanjem podatka ugrožava, na primer, nacionalna bezbednost, neophodan, ali tek tamo gde postoji civilna kontrola vojske, policije, državne bezbednosti. Ukoliko te kontrole nema, tajnom može postati sve zbog čega dostupnost informacija ima smisla.

Tako je većina evropskih zemalja, pa i susedna Hrvatska, formirala telo za razmatranje osnovanosti tajni u čijem radu učestvuju čak i predstavnici medija. Od sedam članova takvog veća po Zakonu o zaštiti tajni (donetom još 1996) hrvatski Sabor izglasava i tri novinara koji raspravljaju o proglašavanju tajne. Ali, osim na papiru, ni Hrvatska se nije proslavila raskrinkavanjem tajni, jer pomenuto veće do danas nije formirano.

“Tajna nije nešto na šta je neko lupio pečat. MUP, BIA, sudovi imaju problem tretiranja tajne, jer bi tajnom trebalo nešto da se proglašava zbog svoje suštine, a ne zato što je neko tako odlučio. Na primer, BIA je odbila da odgovori na zahtev člana porodice da dobije informaciju iz dosijea čoveka koji je ubijen 1941. Ja tu ne vidim razloge tajnosti.”

Samo 12 žalbi povereniku su podneli predstavnici medija, sve su bile osnovane i nakon intervencije poverenika informacije su im dostavljene. “Kurir” ili “Pres” koji se danima bave imovinom pojedinih političara nisu izgleda zvanično potražili te informacije ili se bar nisu žalili što ih nisu ni dobili, baš kao ni TV B92 koja se u emisiji “Insajder” redovno žali na ćutanje pojedinih državnih organa, ali žalbu povereniku nikada nisu podneli.

“Ćutanje novinara je poražavajuće i tužno. Organi vlasti s tim računaju. A ta logika je potpuno jasna i sve dok se taj odnos ne promeni, komunikacija između medija i institucija biće loša”, kaže Šabić.

CRNE BROJKE: MUP je detaljno i blagovremeno dostavio NIN-u statistiku u vezi sa zloupotrebama položaja, korupcijom, krivičnim prestupima među policajcima. Tako smo saznali da su u 2005. godini policajci, jedan protiv drugog, podneli 276 krivičnih prijava koje su se odnosile na 323 policijska službenika, 84 radnika su udaljena iz MUP-a, 36 su lišeni slobode, a 20 je završilo u pritvoru. Među policajcima je otkriveno 595 krivičnih dela, a pokrenut je disciplinski postupak protiv 3 193 policijska službenika.

Poreska uprava je, takođe blagovremeno, odgovorila da je najveći porez na imovinu koji je fizičko lice platilo u 2005. godini 5,5 miliona dinara, a da najveći porez na dohodak na godišnjem nivou iznosio 17 miliona i da su od početka godine do polovine februara zbog neizdavanja fiskalnih računa privremeno zatvorena 403 ugostiteljska objekta, 252 pekare, 307 kineskih lokala, 395 trgovina na malo, i još 132 raznaobjekta.

Na pitanje koje se odnosilo na poreske obaveze Bogoljuba Karića, kao i pitanje u vezi sa obavezama javnih preduzeća pozivajući se na Zakon o poreskom postupku i načelo čuvanja službene tajne, uprava nije odgovorila.

NASELJA: NIN je, primenjivost zakona pokušao da proveri i kod lokalnih samouprava. Od tri nasumično izabrane opštine u Srbiji (Temerin, Kragujevac i Surdulica) zahtevani su samo izveštaji o budžetu grada, odnosno opština za 2005. godinu. Grad Kragujevac blagovremeno je i sasvim detaljno dostavio izveštaj, dok Temerin i Surdulica uopšte nisu reagovali.

Za razliku od opština u unutrašnjosti, od Skupštine grada Beograda smo tražili i dobili informacije da su tokom 2005. godine u Beogradu popločani trotoari devet ulica, da je na to potrošeno 68,73 miliona dinara i da je sve radove izvodilo javno komunalno preduzeće “Beograd put” a da su korišćene i usluge firmi MN “Loznica” i “Invest gradnja” Beograd. “Beograd putu”, po zakonu o javnim nabavkama direktno su povereni radovi a prilikom angažovanja podizvođača i dobavljača ova firma je sprovela tendersku proceduru.

Od grada čiji je prvi čovek Nenad Bogdanović nedavno dobio Orden svetog Save, dobili smo i informacije koliko je Beograd u poslednje tri godine uložio novca u izgradnju Hrama Svetog Save: ukupno nešto više od 200 miliona dinara, od čega čak 125 miliona u 2003. godini i nepuna tri miliona u 2005.

Pomoćnik gradonačelnika Radmila Hrustanović odgovorila je i da se u naselju “Dr Ivan Ribar” neće graditi bungalovi za stanovnike bilo kog nehigijenskog naselja već na drugih 15 lokacija u gradu, a da će se ispod Gazele graditi poslovni centar.

LITERATURA: Organi državne zajednice ne podležu Zakonu o slobodnom pristupu informacijama. Ipak, poverenik Šabić kaže da je pisao ministru odbrane i generalnom sekretaru Saveta ministara navodeći da njihov legitimitet traži da postupaju po ovom zakonu iako mu formalno nisu podređeni.

I bar prema našem iskustvu, postupaju. Ministarstvo odbrane nam je tako dostavilo tražene biografije pomoćnika i savetnika ministra.

Svakako, najzanimljiviji odgovor stigao nam je iz Ministarstva inostranih poslova i to iz pera ministra Vuka Draškovića. NIN je od Ministarstva inostranih poslova tražio odgovore na pitanja koje telo i po kom postupku bira zaposlene u diplomatskim predstavništvima SCG, koji su kriterijumi po kojima se biraju ambasadori i njihovi pomoćnici i šta ih kvalifikuje za ta mesta, a zatražili smo i spisak svih ambasadora i njihovih pomoćnika sa kraćim biografijama.

Stilom nekada najčitanijeg srpskog pisca, sadašnji šef diplomatije odgovorio je na 18 kucanih strana. Na konkretna pitanja Drašković je ispisao sagu o vremenu u kojem živimo, o Miloševiću i Šešelju, o Jovanu Mariću i LJiljani Smajlović, o ubistvu Đinđića i odgovornima za to, o tome šta bi bilo da je bilo pravde, šta prezire a za šta se zalaže.

Ali, čitaoci NIN-a neće videti ovaj Draškovićev zapis, ne zbog odbijanja NIN-a da ga integralno objavi (što je ministar prvobitno tražio) – već zato što je sam ministar odlučio da ga povuče. Uveče je poslao tekst u redakciju da bi sledećeg jutra poslao kurira da bi ga dopunio. Dopunu nikada nismo dobili, kao ni pravo da objavimo prvobitnu verziju.

Ovakvu mogućnost zakon ne predviđa. Valjda zato što pretpostavlja odgovornu vlast.