“Novosti” se ne prodaju za siću

U prošlom broju NIN-a objavili ste intervju sa košarkaškim asom Vladom Divcem i redakcijski tekst o zbivanjima u Kompaniji “Novosti”. Kako se u oba teksta netačno interpretiraju pojedine činjenice, vezane za Kompaniju i mene, molim vas, iz profesionalnih razloga, ne pozivajući se na Zakon o štampi, da i za mene odvojite parče vašeg dragocenog prostora.

Divac je tvrdio da je “još pre ovih zbivanja” napravio “par kontakata sa mnom”. Ali, da sam ga “jednostavno prevario”. Pa još dodaje: “Našli smo zajednički model kako da i ja budem prisutan, ali on je dogovor izigrao i vladi ispričao jednu a akcionarima drugu priču.”

Zaprepašćen sam njegovim stavom. Ne, ja njega nisam prevario. Ako je do prevare, onda je on prevario – mene. Prevario deo malih akcionara “Novosti”. I sada vara makar deo srpske javnosti. Ili pokušava da to učini danonoćnim intervjuima.

Divac je poželeo još pre godinu dana da, posle neuspeha u “Knjazu”, kupi “Novosti”. I to mi je rekao. Ćutao je, bez reči, sve donedavno. U poslednje vreme košarkaš i ja razgovarali smo tri puta. Posle prvog razgovora dao je nalog svom (ne)stručnom konsultantu Zvonku Nikeziću, vlasniku CES Mekona, da počne da sarađuje sa Konzorcijumom “Novosti” (koji nazivaju mojim, i koji je tada okupljao 22 odsto svih malih akcionara). Time je prekinuo poludivlju operaciju koju su njegovi savetnici sprovodili sa jednom brokerskom kućom, potpisujući, i noću i danju, dovodeći akcionare avionima i taksijima, nekakve predugovore. On sada tvrdi da sam mu obećao da Konzorcijum prevedem u njegovo preduzeće, formirano za 500 evra. Kako sam mogao da mu obećam kada nisam znao da postoji preduzeće? Što bih ga i prevodio (mada nije moj, nego 150 akcionara) kada i bez njegovog preduzeća sve može da se završi?

Drugi razgovor obavili smo pre Divčevog puta iz Amerike za Beograd i ugovorili sastanak. Nismo se videli. Divac je dobio neke poruke iz Vlade Srbije.

Koje – on zna. Ko mu ih je preneo – on zna. Znam i ja.

Mogu da prevedem neke poruke: dok se vlasnički odnosi između dve države ne raščiste – ne učestvuj ni u kakvom nadmetanju, sačekaj. Niko mu nije obećao “Novosti”. Niti može. Niti sme. Ne sprečavaju ga da, razumeo sam, kupi bilo šta u Srbiji, pa ni “Novosti” – na legalan način. Kada dođe vreme, slobodno može da konkuriše. Da, da – konkuriše! To je nešto drugo od obećanja da će mu neko prodati “Novosti”. Što, na primer, ne bi u rodnom Prijepolju kupio i obnovio tekstilni kombinat “LJubiša Miodragović”, koji propada, a imao je nekada 2000 radnika, ili u njegovom Kraljevu urušeni nekada veliki, “Magnohrom”? Tako bi usrećio stotine porodica. Izjavio je baš u NIN-u da želi da bude okružen srećnim ljudima. Ovim u “Novostima” nije loše i nisu nesrećni, ni sa mnom.

Divac zna: to kako kupuje akcije i način na koji želi da postane “gazda Novosti” je – nezakonit, ispod žita, ispod ruke. Poziva se na “krvavo zarađenih” 10 miliona evra koje je položio u banku da bi kupio Kompaniju “Novosti”. To je malo za “Novosti”. To je kao – bakšiš. To je dovoljno za 4500 akcija malih akcionara (od ukupno 6700) da bi imao većinski paket. Šta je sa drugim? A neophodno je odvojiti i za investicije, i za socijalni program.

Bez toga nema ozbiljne i pravedne kupovine. Valjda su ga u Americi naučili kako se vrednost plaća. Što je više koševa davao – više je i zarađivao. Čim ga je zabolela kičma – nema novog transfera. Ni produžetka ugovora.

Potpuno sam šokiran saznanjem da ga neko uči i savetuje, a on izgleda prihvata, da za te pare koje on pominje može da kupi “Novosti” koje godišnje proizvedu 110-120 miliona primeraka novina. Napravimo samo jedno poređenje: pre četiri godine NJAZ je otkupio 50 odsto “Politike” za 12 i po miliona evra, kada je ta kuća obelodanila gubitak od 110 miliona maraka. Posle toliko godina, tolikih privatizacija, prevara, korupcija, tri demokratske vlade, da “Novosti” idu ispod ruke, kao na doboš. Ne. To ne verujem da će proći. Ni Divcu!

Uostalom, tu je i konkurencija: nemački NJAZ (već više godina), austrijska “Stirija”, engleski “Nortklif”... To su velike, ozbiljne medijske kuće. Svima se nude četiri tačke: otkup akcija, investicioni program, socijalni program i uređivačka politika. Možda će se javiti još neko.

Neki sada misle da Vlada Srbije želi da podržavi “Novosti”. Ne verujem.

Bila bi to ogromna greška i zabluda. U vladi, mnogi misle, a i ne samo tamo, da kuću “Novosti” valja sačuvati kao – nacionalnu kuću. To nije isto što i državna kuća. Nije ni partijska. Nije ni velikosrpska. I ne sme da bude. Ali, jeste kuća od nacionalnog interesa. Nacionalni imidž. Nacionalni brend. I ona bi, da se stvore uslovi, potpuno samostalno mogla ne da opstane, nego da se i dalje razvija, postane još moćnija.

I da pojasnim još nešto: ako bi država preuzela “Novosti”, nikada ne bih pristao da budem direktor ili glavni urednik (ako bi, ne daj bože, ponudili). Pa šta sam radio ovih poslednjih 20 godina? Četiri nezavisne novine, uređivao i pokretao, i potpisao se na 850 miliona primeraka! Neću da ubijam svoju decu!

I još jedno pojašnjenje: kroz tekst vašeg novinara, a delimično i kroz neke Divčeve rečenice, tvrdi se i provejava kako Kompanija “Novosti” ne stoji finansijski dobro, da čak posluje sa gubicima.

Prvo, da stoji loše, ne bi se o nju otimali. Niko, pa ni Divac. Ali, imamo “špijune” koji sve znaju pa i takve podatke podmeću. Žao mi je što je i ozbiljni NIN, bez provere, uleteo u tu mrežu mrzovoljnika. U prošlom broju vaših novina objavljen je podatak da je Kompanija u 2004. godini imala gubitak ni manje ni više nego 11 miliona evra! Šokantna budalaština!

U “poražavajućoj” 2004. godini – dobit je bila 110 miliona dinara. Prošle je nešto manja – 63 miliona dobiti. Da nismo platili državi PDV punih 110 miliona – za toliko bismo bili zdraviji.

Već petu godinu, od kako sam na čelu Kompanije, završavamo pozitivnim rezultatom.

Od pre pet godina prvi put se isplaćuju dividende. Počeli smo sa 600 dinara po akciji, lane je, u toj “gubitničkoj” godini, isplaćeno po 4 000 dinara. Za prošlu godinu predložiću Skupštini akcionara – 5 000 dinara po akciji. Onom ko ima 20-30, lako je proračunati koliko će dobiti. Uz to, ako je zaposleni akcionar – dobiće i najmanje 50 odsto od godišnje prosečne plate. Ima li medijske kuće u Srbiji koja to deli? Ili, uopšte, koliko je kuća koje to dele.

Nije se u ovih pet godina dogodilo da se zarade ne isplate 1. i 15. u mesecu.

Prosečna zarada na nivou Kompanije veća je od 37 000 dinara! Da nas puste da radimo normalno, planirano, da je tržište sređeno i zakoni čisti – brzo bismo se primakli hiljadarci u evrima.

Imam jedan predlog za istraživačku ekipu NIN-a: napraviti seriju čiji su mediji u Srbiji, ko su im osnivači i gazde, kako se finansiraju i izdržavaju, kako opstaju, kolike su plate, ko ima kolektivne ugovore, kako su plaćeni honorarci...

U Kompaniji “Novosti” – sve se zna.

Ne zna se još ovo čime se, uz neprofesionalnu halabuku, pravi spekulativna medijska kampanja: ko će kupiti akcije, pošto, i ko će biti “gazda” “Novosti”.

Manojlo Vukotić