Smrt

Smrt je već bila reč nedelje u ovoj kolumni povodom smrti jednog drugog komuniste koji je prihvaćen kao vođa nacije kad je postao nacionalist. Bilo je to decembra 1999. godine kad je umro Miloševićev najdraži neprijatelj Franjo Tuđman, koji je istini za volju bio nacionalist dok je bio komunist.

Za Miloševića svi zapadni pisci nekrologa pišu da nije bio iskreni nacionalist, već ambiciozni političar koji je dobro osetio da jedino sa nacionalističkim parolama i potezima može osvojiti vlast i slavu.

Sticajem okolnosti našao sam se ovih dana na Zapadu gde me prosto zasipale novine pune vesti, komentara i nekrologa o Slobodanu Miloševića od Holbruka do Lesli Klarka. Sve same ličnosti koje su dobrim delom od njega stvorile ono šte je, sve pijući sa njim viski. Danas se utrkuju ko će reći o njemu nešto gore. A najviše ponavljaju formulaciju da je bio “dobar taktičar, a glupi strateg” ili da je bio “briljantni mediokritet”. Kako bilo da bilo tek njegove greške svode se na činjenicu da nije shvatio da je politika umetnost mogućeg, a ne nemogućeg zbog ličnih ambicija. Uz pragmatičnu aroganciju današnjih svetskih mediokriteta na čelu moćnijih sila, skrojili su poslednje decenije 20. veka sudbinu naše zemlje čije će se negativne posledice osećati vekovima.

Kažu da je izbegao presudu, ali ne i svoju sliku u negativu. Uz mali cinični komentar dive mu se što da je nadživeo mnoge svoje neprijatelje, pa čak i svog prvog sudiju, pored dvesta hiljada mrtvih na Balkanu, s tim da većinu stavljaju njemu na dušu.

Pitaju se šta je ideološki bio Milošević i citiraju Habermasovog učenika Zorana Đinđića, koji je dilemu šta je bio Milošević rešio tako što je jednom rekao da Milošević u suštini nije bio ništa.

Jedna darovita i slavna ličnost, međutim, smatra da je Slobodan Milošević, iako ne bez krivice, žrtva Sjedinjenih Američkih Država i njihove tvorevine Haškog tribunala. Reč je o Haroldu Pinteru, piscu apsurdnih drama i dobitniku Nobelove nagrade. U Torinu, gde mu je pre nedelju dana uručena nagrada Unije evropskih pozorišta, imao sam priliku da mu saopštim vest da je Milošević nađen mrtav u svojoj zatvorskoj ćeliji. Rekao je samo: “O, moj Bože!”.

Povodom Tuđmana objasnio sam da stara slovenska reč smrt sadrži u početnom slovu s nijansu da je reč o prirodnoj smrti. Kad je Milošević u pitanju ni to nikada neće biti uzeto zdravo za gotovo za sva vremena, uprkos nalaza lekara. Šuškaće se nije li se on ipak ubio da napakosti Karli del Ponte ili da je otrovan iz ko zna kojih razloga.