Špijunka

Imali smo veliki, višekrilni prozor. Nikada nismo merili koliko je zaista širok, koliko je visok, ali smo znali da nije mali, bilo je dovoljno da sunce makar stidljivo sine – pa da nam oko srca bude toplo. A koliko smo kroz njega mogli da vidimo – to se ne može tek tako prepričati.

Imali smo veliki, višekrilni prozor. Toliko veliki da niko nije primetio ko je i kada na njega stavio prvu nalepnicu. Đavo bi ga znao ko je to prvi uradio. Tek, jednog dana je, u uglu, sa unutrašnje strane stakla, osvanulo samolepljivo parčence papira. Ako se dobro sećam, obična, ne naročito velika nalepnica neke radne akcije: natpis, odgovarajući simbol i godina. Jedva da smo je i primetili.

I tako smo počeli. Sprva lagano. Kao slučajno. Kao da nam je to neko drugi činio. Nalepnice su se množile, uglavnom uz sam obod, uz prozorski okvir. Nove radne akcije, amblemi fudbalskih klubova, grbovi, oznake kakve se inače lepe na automobile, pri čemu su nam bile omiljene poruke upućene drugim vozačima, ne baš pristojne sadržine... Svakako, ne bi se moglo reći da je sve to izgledalo naročito estetski, ali mi nalepnice nismo skidali, možda i zato što smo smatrali da svako može da radi šta mu se prohte. I, zaista, na unutrašnju stranu stakla je svako stavljao šta mu je po volji. Valjda smo računali da imamo veliki, višekrilni prozor, pa sve i da se ceo oblepi, opet će dovoljno ostati.

Osim toga, sve se to, ponavljam, zbivalo polako, godinama, decenijama... Pa tako i nismo primećivali kako je slobodan deo stakla sve uži. Uglavnom, kada smo toga i postali svesni, bilo je kasno. Sada smo već uveliko isticali nalepnice stranaka i kandidata, omiljenih pića, cigareta i robnih marki, novih automobilskih oznaka država (čak i onih država koje još uvek nisu postojale), sve smo to strasno ređali, pravdajući se da su to pre nas već radili... Lepili smo nalepnice, etikete, sve što smo stigli, jedne preko drugih, ali i tako da je vidik bivao sve manji. Nismo mogli da se zaustavimo...

Imali smo veliki, višekrilni prozor, ali je on sada pružao manje svetlosti od običnog okna. Pa i to je uskoro bilo mnogo. Napolje smo već zurili kroz uske pukotine, između dve nalepnice. Noktima smo, do krvi, iz inata, grebali prethodne, da bi onda stavljali one još veće. Dabome, svak svoje. Danas jedno, sutra drugo, prekosutra treće, već kako se kome prohte da se predstavi.

Ništa nas nije moglo zaustaviti. Pa čak ni to što spolja nije mogao da uđe ni tračak danji. Imali smo veliki, višekrilni prozor. Ali, od njega više nije bilo nikakve koristi. Nismo mogli ni da ga otvorimo. Krila su, takođe, bila slepljena. Odavno zapregla od slojeva lepka, pa i naše pljuvačke, jer smo radi sigurnosti na nalepnicu znali i da svesrdno opljunemo.

Mrak je bio potpun. Odnosno, preterujem, ne baš potpun. Među nas se umetala tanušna, jednostruka nit svetlosti. Kroz špijunku, kroz ono okance na čvrsto zabravljenim vratima. Tako smo gvirili. Tako su nas, sa druge strane, gledali. I tako smo, svak ubeđen u svoje viđenje, jedni druge dugo, sumnjičavo osmatrali.