Šminkanje istorije

Povodom petnaestogodišnjeg jubileja 9. marta, inicijator tih prvih antikomunističkih demonstracija u Srbiji, heroj ulica i trgova Vuk Drašković je negde rekao da, što vreme više prolazi, značaj pomenutog događaja postaje sve veći. To je lepo rečeno s njegove strane. Ali je to, glede opšte srpske sudbine, u kontekstu naše (još) nevesele pozicije, kontraproduktivna izjava, da ne kažem kako je opasna. O tome ćemo, međutim, kasnije.

Na početku je, dakle, bio 9. mart. Vreme je tog dana bilo vetrovito, martovsko. Pomenuti događaj bio je planiran kao miran protest, ali se, voljom autora teorije o snagama haosa i bezumlja, izrodio u pravi ulični rat između napujdane policije i razjarenih demonstranata, koji je doveo do smrti dve osobe, dok se broj lakše i teže povređenih nije mogao tačno utvrditi. Prizori koji su tog dana snimljeni na ulicama Beograda sasvim su nalikovali scenama bitaka iz holivudskih istorijskih spektakala.

Po mom mišljenju, bez obzira na nedužne žrtve i dimenzije neželjenog razaranja, demonstranti su izborili pobedu ili im je ona bila nadohvat ruke. Zato je naređeno da na ulice izađu tenkovi i druga teška oruđa. Pa je, je li, demokratura potrajala još devet i po godina. No, svejedno, režim je 9. marta bio poražen. Makar u tom smislu – a nikako nije reč jedino o takvom smislu – da je tragični metež 9. marta bio inicijalna kapisla svih kasnijih protesta građanskog nezadovoljstva, od tromesečnog zimskog protesta (1996-7), do revolucionarnog 5. oktobra 2000. godine.

Tog je dana – naime, 5. oktobra – stvorena kritična masa na smrt spremne pobunjene Srbije, uz nagomilano iskustvo iz prethodnih (naizgled neuspelih) protesta, tako da je režim bio bez ikakvih šansi da još jednom preživi pokušaj izborne krađe. Naročito u svetlu činjenice da su vojska i policija digle ruke od ćorava posla. Jedan ciklus je prirodno završen. Iz poraza u poraz do konačne pobede – kako je govorio onaj Marks. Otuda je 5. oktobar, bez obzira na sve napore da utuvimo kako od toga nije bilo ništa, predstavljao revoluciju. Samo što je ta revolucija, na jedan specifičan način, bila (uspešna) repriza 9. marta. Ova dva (istorijska) datuma stoje međusobno u istom odnosu kao etape velike Francuske revolucije; jedan je nalik 1789. godini (9. mart), drugi je sličniji 1792. godini (5. oktobar). Na ovom mestu treba staviti tačku. Ili, kako neki misle, tri tačke...

Tako su, svaki na svoj način, 9. mart i 5. oktobar odigrali svoju istorijsku ulogu. Na njih je, kako rekosmo, stavljena tačka. Doduše, ima dosta onih koji ničim izazvani svojataju 5. oktobar, priželjkujući istovremeno njegovu reprizu, njegovo pretvaranje u permanentnu revoluciju, pozivajući se u toj nakani na činjenicu da 6. oktobar nikada nije svanuo. Konstatacija o 6. oktobru je, manje-više, tačna. Ali, 5. oktobar ne snosi u vezi s tim nikakvu odgovornost. Niti bi, da se kojim slučajem ponovi, bilo šta popravio.

Jer je on (5. oktobar) uspešno ostvario cilj koji ga jedino čini smislenim, cilj kakav je imanentan (tzv. demokratskoj) revoluciji. Onda je, prirodno, otišao u istoriju. Ono što će se događati kasnije, nije više bilo njegova briga. Prosto – svaka eventualna repriza 5. oktobra bila bi negacija njegovog izvornog smisla. Ne samo zbog toga, nema razloga – bez obzira na moguću plemenitost takve pobude – da se barata argumentacijom o dodatnim radovima u cilju popravke te (navodno) izneverene revolucije.

Kada je već o tome reč, valja se – sa ove petnaestogodišnje istorijske distance – zapitati: zašto već 9. marta nije okončan boravak na vlasti kriptokomunista? Postoji bar nekoliko razloga tom (neveselom) ishodu. Organizatori nisu očekivali da će, uprkos zabrani okupljanja, njihov miran protest izazvati bespoštedni ulični rat sa policijom, koja je, u naporu da razbije demonstracije, koristila sve raspoložive resurse. Vođe onoga što se izrodilo u pobunu još je više paralizovalo saznanje da u tom sukobu mogu nadvladati. Taj osećaj revolucionarne insuficijencije bio je (posredno) unapred uslovljen time kako su tadašnji opozicionari u pelenama kao neposredan povod za okupljanje istakli zahtev niskog intenziteta: tražili su jedino da se smeni grupa urednika TV Beograd, zvane tada TV Bastilja. Zahtevu je udovoljeno. Čemu nastaviti, zašto rizikovati nove žrtve?!

Bilo kako bilo, 9. mart je zakotrljao grudvu snega niz padinu. Posle 9. marta ništa više nije moglo biti kao pre. To je razlog što se tog datuma sećamo i posle petnaest godina. A na dan kada se napunilo tih petnaest godina, Vuk Drašković je izrekao onu konstataciju, već pomenutu na početku ovih redova, da značaj 9. marta postaje sve veći što vreme više prolazi. Taj iskaz odgovara njegovoj ljudskoj (i političkoj) prirodi. Šta bi neko mogao imati nešto protiv toga?

Jedini razlog osporavanja ovog naduvavanja smisla i značaja 9. marta jeste što je on, bez obzira što Vuk to sigurno nije želeo, osnova moguće operacije nostalgija. Svaka nostalgija, a naročito ona koja operiše istorijskim događajima, jeste određena vrsta bolesti osećanja, vrsta podsvesne pobune protiv postojećeg stanja stvari. Nostalgija, po pravilu, ima ambiciju da interveniše u prošlosti, da se ta prošlost iznova kreira, da se učini boljom i lepšom. Ambicija tog preduzeća je, pak, okrenuta budućnosti. Ali, prošlost se ne može popraviti. Ona je nepovratno završena. Tako da, hteo to neko ili ne, operacija nostalgija može jedino štetiti budućnosti, čije perspektive i ovako nisu sjajne. Deveti mart neće biti ni bolji ni gori bez obzira na njegove kasnije interpretacije. Jer, on je 9. mart. Ni manje ni više od toga. Isto pravilo važi i za 5. oktobar.