Mladi Tolstoj u ulju

Srbija je neumorna istorijska mašina koja pravi istoriju i preko vikenda. Zato i imamo višak istorije, a manjak države. To ti je, brale, srpski izum, srpski perpetuum mobile. Smrt Slobodana Miloševića zatekne me za ranim subotnjim ručkom, dok sam srkao tetka Micinu juneću supu sa domaćim rezancima. Bio sam zatečen kao onaj Jevrejin (u priči Andreja Platonova) koga je toliko mučila zubobolja da nije razumeo čemu tolika gužva ispred njegovog dućana, dok su sprovodili nekog mučenika Isusa na Golgotu. Tako nas je, sećam se, zatekla i smrt Zorana Đinđića. Sedeli smo na kolegijumu i razbijali glavu: šta da nam bude naslovna strana? Kad, javiše za Đinđića u 12,30, gotovo u minut kao i za Miloševića.

I pošto Boki Tadić, sin starog LJube, majora Ozne, reče da u ovoj Srbiji postoje dve Srbije, onda je logično da Srbija ima i – dva Isusa. Da se razumemo: metafora sa Isusima nije moja. Još je Kazimir Maljevič, odmah po smrti Lenjina, napisao da je “On bio Isus koji je po drugi put sišao na zemlju”, da su komesari apostoli, a fabrike “nove crkve”. A ono što važi za Ruse, važi i za Srbe. Zato su se, za vikend, u srpskom Jerusalimu i otegle dve kolone: jedna ispred Aleje velikana na Novom groblju, a druga na Studentskom trgu, ispred sedišta SPS. I palili su sveće, polagali cveće, upisivali se u knjige žalosti...

Poznavao sam oba srpska Isusa. Jedan je bio stariji od mene pet godina, a ovaj drugi za toliko godina mlađi. Obojica su bili vatreni Lavovi, a ja sam među njima, bio dvostruka Devica, i, numerolozi i astrolozi će o tome već reći svoje. O, kako su bili strastveni ovi Lavovi, ovi srpski Isusi i, o Gospode, kako su bili isti. NJima je i čmičak izlazio na istom mestu, a i groznica na desnoj gornjoj usni. Za njih je i prva dekada marta bila fatalna, tako piše u zvezdama. Baš kao i za Julija Cezara koga je njegov astrolog upozoravao na 13. mart, a imperator se nehajno smeškao belom starcu. Taj nehajni smešak imali su i srpski Isusi dok sam im pričao o “ekološkom socijalizmu”. A tako sam se nadao da će me shvatiti. Jer, stariji Isus je bio komunista, a za mlađeg Isusa zna se da je bio mezimče Praksisa. Mada je ovaj prvi bio mezimac Dejvida Rokfelera, a drugi je bio u zagrljaju Šredera. Nego, eto, ne valja ni kada petljaš sa Komitetom 300.

I, zaista, zaista vam kažem: teško je kada vas ostavi jedan Isus, a mene su ostavila dva. Iako, ako ću pošteno, ja i nisam živeo u njihovim Srbijama. Moja Srbija je sasvim treća, mnogo, mnogo veća, mnogo evropskija i nebeskija; moja Srbija je protoevropska i sedmonebeska. Pri tom, moja Srbija je sasvim opipljiva, sasvim vidljiva, tu na Dunavu gde je nekad bleštao Jerusalim, gde se izdaleka belela Troja, gde se nasukala barka Nojeva.

Nego, odmah da vam kažem: nisam otišao da palim sveće u sedištu SPS-a, ni u Aleju velikana. Jer, kome, recimo, da izjavim saučešće za Slobu? Onom ceremonijal majstoru koji mi je pre dvadesetak godina rekao da smrdim na Miloševića, da smrdim “na tog malog Hitlera”? A s kim da se guram na Đikijevom grobu? Sa Bokijem koji i na groblju glumata? Sa prepatetičnim Ćuftom, sa čedama i ostalim bebama, sa onima koji misle da je Habermas neki novi muški parfem ili nešto mnogo jače od “versačea”... Mati Zoranova sve je, javno, o njima rekla, da su “gori od onih kojima sude u Specijalnom sudu”!

Nedelja. Sedim, bolan u beržeri. Kad, tiruli, tiruli, zove snajka Milena iz Švice. Hoće da mesi hleb!? Svekrva Olja joj daje recept. Moja Crna skače mi na skute i kaže: “Čim hoće da mu mesi hleb, znači da ga voli.” Napolju veje sneg koji mi je poslao rođa iz Švice. Kod njih dve nedelje vejalo, pa dojadilo. Na terenu FK “Obilić” poleglo jato gavranova; kljucaju po snegu kosti kosovskih junaka kojima je bosanski kralj Tvrtko uskratio pomoć i radosno javio Veneciji da su “Turci savladali TROJANCE na Kosovu”!? Da, postoji to Tvrtkovo pismo u Akademiji, ali niko njim da se pozabavi. Ah, srpske kratkovidosti, srpskog li samosatiranja!

Na televizijama ništa novo. Boki, sin LJubin, ne da aboliciju Miri, a sa Tomom o tome neće ni da razgovara...

Onda crna doga jurne gavranove sa FK “Obilića”, i ptičje crnilo zatamni nebo iznad CZ. I po tom letu gavranova pročitam na nebu da će biti još ubistava među Srbima.

Uzmem da čitam knjigu o hlebu, ko velim, da se malo smirim. “Hleb na 200 načina” Dimitrija Vujadinovića. I, umesto, da se smirim, još kod prve stranice pobesnim! A kako da ne poludiš kad i Vujadinović tvrdi da su stari Egipćani izmislili hleb pre 6 000 godina! I ne samo hleb, već i kvasac! Zafrljačim knjigu o hlebu. Sklizne čak ispod komode. Eeej, Egipćani izmislili hleb! Elem, Vinčanci su u to vreme pasli travu. Bre, Vujadinoviću! Da li si čuo da je pšenica žitarica severnih krajeva i to od predvinčanske, to jest starčevačke kulture. Pa sve do danas. I da su Egipćani iz Vojvodine uvozili i pšenicu, a samim tim, i tajnu pravljenja hleba.

Ali, Vujadinović tera svoje. Po njemu su Jevreji, nakon bekstva iz Egipta, širili veštinu pravljenja hleba (Vinčanci, dakle, i dalje pasu travu). Tako su Grci od Jevreja naučili da prave hleb, a Rimljani od Grka. O, bože, ima li te!? Nego, pazi sad, šta se dešava, po Vujadinoviću: “Rimljani su verovali da je narodu hleb podario bog Pan”, a on nije bog egipatski, a ni bog jevrejski i grčki, već je bog PANONSKI! Znaju Rimljani da su iz Panonije žito pljačkali i da su se tu, pored Dunava, prvog hleba najeli. Uostalom, Italijani i danas hleb zovu “pane”, a Srbi ga, od milošte, zovu PANJA! I nije li odatle i reč Panonija nastala, pa i bog Pan ne zove li se po panji?!

Utorak. Marko stigao u Hag po očevo telo. Da li će sa njim za Moskvu ili za Beograd? Jato gavranova spokojno čeka na krovu CZ; udariće Srbin na Srbina, nema druge.

Vraćam se “Praistoriji na tlu Vojvodine” Predraga Medovića. I, lepo piše da su Vinčanci ne samo orali njive već su znali i da stajskim izmetom đubre njive panonske i pomoravske te da su i “vinčanske žene mesile hleb”. Žitarice su, inače, čuvane u velikim zemljanim ćupovima, a pravio se i ritualni, “votivni hleb od gline”. Jedan je nađen na arheološkom nalazištu Kremenjak kod Potpornja.

A oni gavranovi sa krova CZ poleteše ka Belom dvoru, ka Dedinju. Tako su leteli i 13. marta iznad rimskog Senata kada je Brut zabio kratki mač Cezaru u grudi.

Na ekrančetu morbidnog SMS poruka. Snajka Milena iz Švice. “I u našem domu zamirisao je iz rerne domaći hleb.” Oh, koje vesti, koje blagovesti! Jer, u domu gde se mesi hleb ima nade. Ima nade da ćemo opstati kao porodica, kao narod, kao Srbi.

Kad, tiruli, tiruli. Zove Olja Ivanjicki: “Završila sam tvoj portret?” Iiii? Jesi li zadovoljna? “Pa, jesam. Ličiš na mladog Lava Tolstoja u ulju. Lako sam te uradila.” Naravno da ti je bilo lako kad imam pravilne, arijevske crte lica.

Letim ka Kosančićevom vencu, letim ka carici Medijale, ka kraljici od Save. I tu, ispred njenog ateljea, setim se da je i Lav Tolstoj bio Devica, da je i on posumnjao u Isusa. A Kazimir Maljevič, i njegov Lenjin kao Isus, to je druga, ruska, a naša priča. Jer, NJegovo telo, ipak, doleteće na Surčin i Beograd će, opet kao nekad, biti Jerusalim. Ili će to možda biti Požarevac?