Ko je neuk i primitivan?

Pregovori sa jedne strane, i borba za pravo na život sa druge, oko državnog centra za preradu opasnog otpada, ima malo napisanih redova u štampi, ali i dovoljno prostora za čitanje između njih.

Ministarstvo i uprava se nisu baš potrudili da pruže ikakav argument o tome da je tehnologija koju predviđaju bezbedna. Najveći domet uveravanja je da se otpad prerađuje u “nešto” što nije opasno! Tajnovitost o tehnologiji ne uliva nadu, kao ni dosadašnja praksa Ministarstva da protežira zagađivače, i žesti se na ekološki razvijenu svest, kao što je to rečito u primeru porodice Bistrih potoka. Nije tajna da je najjeftinije i lokalno ekološki najbezbednije đubre baciti u tuđe dvorište. Ako vas ne uhvate.

Pošto Miroslav Nikčević, direktor Uprave za životnu sredinu okarakterisao stavove koji se razlikuju od njegovih kao primitivizam i neukost, dajem sebi građansko (i glasačko) pravo da ga učeno i civilizovano informišem o sledećem:

1. da je u vreme kad se u Evropi izglasao zakon o povlačenju plastičnih kesa iz upotrebe on lično, u povećem intervjuu listu “Danas”, lobirao za njihovu masovnu potrošnju

2. da je proizvod rada spalionica zvanično okarakterisan kao opasan otpad, pa prema tome nejasno je kako se mi to “rešavamo” otpada.

3. da je tačno da spalionice rade u razvijenom svetu, ali da se i masovno zatvaraju jer se dokazalo da su dugoročno smrtonosne i pogubne po životnu sredinu.

4. da čak i zemlje koje imaju svoje najsavremenije uređaje nastoje da svoj opasan otpad prerađuju u drugim zemljama (rečito, ne?)

5. da se problem otpada napada od samog nastajanja – drastično reduciranje generisanja đubreta, forsiranje proizvodnje od neškodljivih materijala i na način koji stimuliše recikliranje i ponovnu upotrebu.

Verujem da Nikčević nije zlonameran, niti da planira da ovde prerađuje tuđ otpad, iako su u carinskom tarifniku nedavno uvedene stavke za uvoz raznog otpada, a bogami i pepela, koji je, ponoviću, opasan otpad, i da je nameren da spaljuje naše (a tuđe?) đubre, jer nije bio u prilici da čuje i drugu stranu, već samo proizvođače i prodavce.

J. Nikolajevič, Beograd