Tamni pisac

Zašto “Romski eseji”? Zašto uopšte izuzetna knjiga filozofskih eseja ili, možda, pre fragmenata, ima ovu neočekivanu prisvojnu imenicu u svom naslovu? Već prema ovom radikalnom otvaranju prema onom, na prvi pogled nefilozofskom, ova knjiga postaje prepoznatljiva u našoj savremenoj filozofskoj produkciji. Sa druge strane, upravo je njena forma, koju sam Prošić naziva “romskom formom” ono što je izdvaja i čini osobenom. “Jer, u eseju možemo razlikovati misao i priču, odnosno, događanja, što se onda samerava u celini, i to čini esejističku formu... Ja sam u okviru te forme našao jednu posebnu formu i na njoj sam istrajao kao na nekom novom žanru, i to bi bila ta ‘romska forma’, ili ‘romski esej", piše Prošić. “Hteo bih”, ističe Prošić, “da razjasnim neke dileme, tim pre što se u ovim esejima ne govori neposredno o Romima. I skoro da nema reči o Romima. Ovde se govori o nečem opštem. Ali, bio sam u uverenju da pišem i o njima, mada ih ne spominjem, i da ih najdublje i najbolje opisujem, jer to o čemu pišem oni bolje razumeju od mene, oni su to već poodavno opisali.

Romi su čvršće od mene vezani za zemlju, jer kad hodaju – oni lete, što je kod njih očigledno kad dodiruju tlo stopalima, koja su snažna i odbacuju ih u visinu.” Tako je ova knjiga filozofema, što je pravo ime za ovu “romsku formu” ili esej – jedna granična forma i za samu filozofiju. Jer, nije sigurno šta je filozofem, koji se sastoji od događaja i forme, priče i mišljenja – filozofija, pred-filozofija (imajući u vidu ono čulno), ili post-filozofija, imajući u vidu teškoću da se ova forma izrazi do kraja. “Čudnog li govora”, piše Prošić. Zato ovi filozofemi stoje u opoziciji prema samoj filozofiji, kao školskoj disciplini, kao da akademskog stupnja u njihovom oblikovanju nije ni bilo, kao da je ono strano i tuđe samom postojanju, jer egzistencija prethodi filozofiji a ne obrnuto, kao što to veruje Univerzitet. Za mene je to iskustvo najznačajnije, to da filozofija nikada ne doseže postojanje nego, možda, jedino filozofemi, i to samo po analogiji a ne pojmu. Možda je to razlog da je Prošić oblikovao ovu figuru “tamnog pisca” ili Roma, koji luta i izmišlja se a ne može da se izmisli što je, u stvari, univerzalna nemoć mišljenja u odnosu na postojanje, koje nije “realni atribut”, kako je to formulisao još Kant. I šta je onda sa jezikom, ili telom, koji su bliži postojanju od mišljenja? Sve su to Prošićeva pitanja, koji je i sam profesor filozofije na Univerzitetu, koji se posle tolikog školskog iskustva u filozofiji samo približava, na dovoljnoj udaljenosti, ovom “tamnom piscu” kao da ništa nije naučio, ili studirao.

Ta bliskost je ovde zapanjujuća i neponovljiva. Jer nije profesor, ili delatnik u filozofiji, onaj ko stoji na izvoru, ili blizini smrti, nego upravo ovaj “tamni pisac” u koga se filozof ovde namerno premetnuo da bi ovu nevolju, ili iskustvo ponovo promislio u svojim poznim godinama. Tako je ova “odsečenost” sa ove strane filozofije, pred-filozofije a možda i post-filozofije. Filozofem je paradoksalna forma koja u svojoj nedovršenosti, odnosno otvorenosti, u svojoj čulnosti, nije samo prvi stupanj u filozofskom razvoju, nego forma koja po svom potencijalu spada u postfilozofiju, kao ono čulno koje filozofsko mišljenje nikada ne doseže. Taj postfilozofski potencijal je ovde od najvećeg značaja.