Postoji li nacionalni karakter

U nas su se i pre raspada Jugoslavije javljali glasna razmišljanja i tekstovi, pretežno psihoanalitički inspirisani (a neretko i Jungovim konceptom arhetipa) o nacionalnom karakteru ovog ili onog balkanskog naroda. Ratni sukobi su doveli do toga da izvestan broj psihijatara (ređe i psihologa) počne zloupotrebljavati pojam nacionalnog karaktera na taj način što će uzroke sukoba (a posebno ratnih zlodela) nalaziti u rđavim karakternim osobenostima protivničke strane i u eventualnim slabostima i naivnosti vlastitog naroda.

Očigledno podstaknut ovim pojavama, naš poznati psihijatar, Dušan Kecmanović, koji već duže vreme (od 1993) radi u Sidneju i isto toliko se bavi psihološkim aspektima etnonacionalizma (objavio je i knjige The Mass Psdžchologdž of Ethnonationalism, Psihopolitika mržnje i druge) poduhvatio se ambiciozne ideje da temeljno preispita sam pojam nacionalnog karaktera i posebno mogućnosti i oblike njegove zloupotrebe.

Mada su koreni zanimanja za razlike među narodima istorijski duboke, tzv. etnopsihologija se počela razvijati u drugoj polovini DŽIDŽ i početkom DŽDŽ veka. Čak je i osnivač eksperimentalne psihologije, Vunt (NJundt), smatrao da mora postojati i druga vrsta psihološke nauke – psihologija naroda (koju je, doduše, shvatao vrlo široko), pa je napisao i delo Elementi psihologije naroda. Ne samo Vunt, nego su i drugi autori smatrali da se o psihologiji naroda mora zaključivati na osnovu proučavanja jezika, mitova i običaja.

Antropološka istraživanja primitivnih plemena, koja se intenziviraju od 20-ih godina prošlog veka, daju nove podsticaje i za razmatranje osobenosti tzv. razvijenih naroda. Umesto mutnih i idealističkih ideja o nadindividualnoj svesti (npr. narodni duh i narodna duša), kulturalisti češće govore o kulturnoj osnovi ličnosti, bazičnoj strukturi ličnosti (Linton i Kardiner), kulturnom i društvenom karakteru. Tako se bazična struktura ličnosti odnosi na zajedničke karakteristike ličnosti pripadnika neke zajednice koje nastaju zbog sličnog ranog iskustva vezanog za način ishrane (dužina dojenja), navikavanje na čistoću i odnose u porodici. Očigledan je i u ovom i u drugim slučajevima uticaj psihoanalitičke koncepcije.

U kulturalističkom ključu nacionalni karakter bi bio varijanta (ili potkategorija) kulturnog karaktera. Time se, međutim, ne otklanjaju mnoge važne dileme, a pogotovo mogućnosti zloupotrebe nacionalnog, pa i kulturnog karaktera (odnosno ličnosti). Stoga Kecmanović najveći deo posvećuje razmatranju tih spornih momenata, a mnogo šta je tu sporno. Sporne su, pre svega, početne ideje, Ża to je pretpostavka o kulturnoj homogenosti prenacionalnih i nacionalnih zajednica, i pretpostavka o trajnosti, maltene nepromenjivosti kulture rečenih zajednica” (str. 16). Na toj osnovi se zasniva još spornija teza o čvrstoj vezi kulture i ličnosti, homogenosti i trajnosti Żkulturnog karaktera” – i u individualnoj i u istorijskoj perspektivi.

Psihoanalitički obojena kulturalistička objašnjenja su osobito neuverljiva, nategnuta, ponekad pomalo smešna – poput teze da se mnoge crte nacionalnog karaktera Rusa (npr. smenjivanje besa i osećaja krivice, nežnosti i okrutnosti) mogu dovesti u vezu sa raširenom praksom čvrstog povijanja beba. Kecmanović ukazuje na nedovoljnost dobrih komparativnih istraživanja, na reprezentativnim nacionalnim uzorcima, sa istim instrumentarijumom kojim bi se ispitivao odabrani skup crta karaktera, jer je to jedini ispravan način da se utvrde eventualne razlike među narodima, ali i unutar naroda. Sudeći po osnovnom tonu knjige, Kecmanović spada u one autore koji sumnjaju da postoji dovoljan broj distinktivnih i trajnih karakteristika za bilo koji narod u celini. Možda se može govoriti o tipičnim (modalnim) tradicionalnim karakteristikama pripadnika neke zajednice, ali u današnjem vremenu mešanja kultura i globalizacije, doista ima sve manje smisla govoriti o nacionalnom karakteru.

U trećem delu knjige autor se bavi zloupotrebama pojma nacionalnog karaktera od strane pojedinih hrvatskih i srpskih psihijatara kada su u proteklom ratu pisali o karakteristikama Żsvoga roda” i onih Żsa druge strane ograde”. Posebna pažnja je posvećena analizi impresionističke karakterologije Srba koju je dao psihijatar Jovan Marić. Već sama činjenica da se Marić opredelio za impresionistički (dakle, krajnje problematičan) pristup zato što je naučno istraživanje u ovoj oblasti (kako on kaže) Żđavolski težak posao”, podstiče ironične komentare. Kecmanovićeva polemička oštrica udara i po Marićevom načinu pisanja (nekoj vrsti nepismenih i nelogičkih formulacija), po proizvoljnim, ponekad i protivrečnim zaključcima.

Pisana istovremeno na ozbiljan i lak i popularan način, sažimajući važne informacije iz brojne literature, ova knjiga će biti od velike pomoći svakome ko želi da malo preispita olako korišćene pojmove nacionalni mentalitet i nacionalni karakter.

Bora Kuzmanović