Vlada ne štedi na građanima

(Od saradnika NIN-a iz Praga)

Češka Republika spada među zemlje sa najnižom stopom siromaštva u Evropskoj uniji – u bedi (a to znači da im je čista mesečna zarada manja od 7 000 kruna, odnosno od oko 250 evra) nalazi se svega osam odsto čeških porodica. Bez mudro vođene socijalne politike države broj siromašnih bio bi, piše u izveštaju Evrostata, centralne statističke institucije EU, izrazito veći: 40 odsto građana Češke. A to bi, naravno, ugrozilo stabilnost zemlje u teškim vremenima posle plišane revolucije, kada je bio neophodan društveni konsenzus za sprovođenje radikalnih reformi.

Češka, Danska, Finska i Švedska su zemlje EU u kojima socijalna pomoć najviše doprinosi smanjenju siromaštva (na začelju su Grčka, Italija i Španija). Kako Češka uspeva i da se ubrzano razvija i da čuva socijalnu sigurnost i stabilnost?

BRIGA ZA PENZIONERE: Efikasan penzijski sistem jedan je od kamena temeljaca uspešno vođene socijalne politike u Češkoj. Rast cena „pokrivao” se usklađivanjem penzija: u periodu 1990-2000. desilo se to trinaest puta. Zakonom o penzijskom osiguranju iz 1995, koji je bio prihvaćen posle dugih diskusija, podignuta je starosna granica za odlazak u penziju. Češka specifičnost, čak i u međunarodnim okvirima, jesu tzv. periodi zamene. Radi se o posebnim periodima za vreme kojih se ne plaća osiguranje, iako ulaze u radni staž i imaju uticaj na visinu penzija: studiranje ili služenje vojnog roka, briga za dete ili blisku nemoćnu osobu... Po procenama Ministarstva rada i socijalnih pitanja, ovi „periodi zamene” predstavljaju 25-30 posto ukupnog vremena koje se računa za penziju.

Osobe sa višim primanjima dobijaju, inače, relativno niže penzije – odnos penzije prema nekadašnjoj plati je sve manji kako visina plate raste, što znači da je sistem veoma darežljiv prema penzijama proisteklim iz niskih plata.

U mnogim zemljama se danas govori o nephodnosti penzijske reforme, ali upadljivo je da najrazvijenije zemlje sveta nisu podlegle pritisku značajnih ekonomskih institucija, pre svega Svetske banke, koje su početkom devedesetih godina prošlog veka insistirale na radikalnoj penzijskoj reformi, naročito u zemljama u tranziciji. U suštini se radi o napuštanju dosadašnjeg solidarnog sistema i prelasku na sistem fondova, u kome je svakom garantovana samo svota koja proizlazi iz njegove celoživotne ušteđevine. Razvijene zemlje, a pre svega zemlje Evropske unije, veoma oprezno reformišu svoje penzijske sisteme bazirane na solidarnosti. Češka Republika ne predstavlja izuzetak. Socijaldemokratski ministar finansija Bohuslav Sobotka je nedavno najavio eventualni početak penzijske reforme tek za 2010. godinu.

DRŽAVA ODREĐUJE STANARINE: Liberalizacija cena posle plišane revolucije nije zaobišla ni stanarine. Sa značajnim izuzecima. Češka je, naime, u ime socijalnog mira, zadržala tzv. regulisane stanarine, nasleđe iz vremena komunizma, i donela zakon koji ne dozvoljava rast cena po tržišnom principu u određenoj kategoriji stanova. Stanovi sa regulisanom stanarinom čine oko 20 odsto ukupnog stambenog fonda (i dva i po miliona onih koji u njima žive), tako da se radi i o vrlo osetljivom političkom pitanju. Svake godine cene stanarina rastu, ali o njihovom povećanju odlučuje vlada. Stanarina zavisi i od kategorije stana i lokacije, kao i od nivoa inflacije. Od 1995. cene rastu neuporedivo više u Pragu i drugim većim gradovima nego u ostalim delovima Češke.

Sve vlade su se, međutim, trudile da ublaže efekat liberalizacije cena stanova. Od 1996. država sufinansira stanovanje građana sa nižim primanjima. U decembru 2000. godine 308 000 čeških domaćinstava primalo je ovu vrstu pomoći.

Ustavni sud Češke se 2000. upustio u oštar sukob sa Ministarstvom finansija, kada je osporio pravo države da reguliše visinu stanarina i označio takvo ponašanje za protivustavno. Političari nisu reagovali na preporuke Ustavnog suda, tako da ovaj spor još nije rešen. Vladajuće socijaldemokrate jednostavno ne žele da pristupe radikalnim merama i zalažu se za postepenu deregulaciju, koja bi trajala godinama. Konačni cilj je izjednačavanje regulisanih stanarina sa tržišnim.

Češka socijalna politika na različite načine podržava i porodicu. Liberalizacija cena iz 1991. bila je praćena socijalnom pomoći svim građanima, u drugoj etapi davana je samo onima koji nisu bili ekonomski aktivni, a od aprila 1993. porodicama sa decom čiji prihodi nisu veći od minimuma koji je odredila država. Velika promena je nastala u maju 1995. godine, kada je prihvaćen novi zakon o državnoj socijalnoj pomoći. Po njemu, postoji devet osnovnih vrsta pomoći. Prilozi za roditelje, finansijsku sigurnost (povezan sa sada već ukinutom obavezom služenja vojnog roka), za staratelje, porođaje i sahrane isplaćuju se bez obzira na visinu prihoda. Dečiji dodatak, socijalni dodatak, prilog za stanovanje i prilog za prevoz spadaju u drugu kategoriju, gde važnu ulogu igra upravo visina primanja porodica. U poslednjih nekoliko godina donekle su pooštreni uslovi za dobijanje pomoći, ali socijaldemokratska vlada nikako ne štedi na svojim građanima.

SOLIDARNOST I TRŽIŠTE: U protekloj godini Češka je zabeležila izvrsne ekonomske rezultate, pre svega zahvaljujući izvozu: rast društvenog proizvoda je iznosio čitavih šest odsto, što znači da je češka ekonomija rasla četiri puta brže od proseka Evropske unije. Zanimljivo je da je i Slovačka zabeležila rast od šest odsto. Međutim, ona je svoj uspeh platila drastičnim reformama socijalnog sistema, visokom nezaposlenošću i padom standarda građana.

Češka je postigla ogromne ekonomske uspehe i istovremeno sačuvala socijalnu funkciju države. Visok nivo solidarnosti nije izgubio bitku sa interesima tržišta. U vreme kada veliki deo naših političara i ekonomskih stručnjaka podržava radikalne ekonomske mere i tvrdi da je to jedini ispravan put ka razvijenoj i modernoj Evropi, “češki put” predstavlja značajno iskustvo i inspiraciju. Nedostaje, međutim, volja da se on prouči i primeni.

UROŠ LAZAREVIĆ