Svaki šesti šećeraš

Profesor dr Nebojša Lalić,

predsednik Republičke stručne komisije za dijabetes

U godini koja bi trebalo da bude usmerena ka prevenciji dijabetesa donet je Pravilnik na osnovu kojeg su bolesnicima uskraćena neophodna pomagala. Ishitrena odluka doneta bez stručnog nadzora predstavljala je inicijalnu kapislu za razdor između pacijenata i zakonodavaca. Izmenama i naknadnim dijalogom situacija ide nabolje, kaže dr Nebojša Lalić iz Instituta za endokrinologiju. Da li i situacija sa dijabetesom ide nabolje, kao i dokle smo došli u prevenciji, za NIN objašnjava predsednik Republičke stručne komisije za dijabetes.

Poznato je da u Srbiji ne postoji ni registar pacijenata, a ni baza podataka o pacijentima obolelim od dijabetesa. Kako vi kao lekar uopšte radite u tim uslovima?

- Mi nemamo nacionalni registar koji bi na jednom mestu obuhvatio sve pacijente u Srbiji, ali imamo lokalne (regionalne) registre koji su nekada potpuno, a nekada nepotpuno bazirani na kartonima ili na kompjuterizovanim registrima pojedinih jedinica iz kojih možemo da izvučemo podatke o tome sa kojom populacijom dijabetičara raspolažemo. Ali, pomenuo bih da imamo prve poteze u stvaranju nacionalnog registra. U poslednje dve godine se razvija, nekada brže nekada sporije, jedan pilot-projekat koji bi polovinom ove godine trebalo da dođe u završnu fazu i da svoje prve podatke. Na inicijativu Republičke stručne komisije napravljen je sistem po kojem su na 50 mesta u Srbiji, što obuhvata oko 30 mesta primarne zdravstvene zaštite, instalirane radne stanice (kompjuteri) i podaci su počeli da se unose. To će mnogo značiti jer time ne dobijamo samo broj pacijenata već i njihovu tzv. elektronsku kartu (kako se pacijent leči i u kom je stanju), što će dati daleko precizniju sliku o tome na kojem nivou su dijagnostika i lečenje pacijenata kod nas.

Pretpostavljam da bi to dovelo do humanijeg vida uštede u lečenju?

- Tačno. Imaćemo mogućnost da utvrdimo prioritete, specifične regione koji zahtevaju veću pomoć i regione koji će moći možda sami da se razvijaju. I, što je veoma važno, utvrdićemo šta od elemenata dijabetološke zaštite treba razvijati, jer ćemo znati kako da efektno uložimo sredstva.

Da li ste zadovoljni novčanim sredstvima koja dobijate od Ministarstva zdravlja i Republičkog fonda?

- Svota koja se daje za lečenje dijabetesa je u kontekstu ukupne svote koja se izdvaja za zdravstvo. Tom svotom samom po sebi nikada nisam mnogo operisao niti je kao takvu prihvatao, već sam uvek gledao šta se njome postiglo u poboljšanju dijabetološke zaštite. Postiglo se dosta. Od 2000. godine smo znatno unapredili terapiju insulinom, a i terapiju dijabetičara uopšte u smislu lekova. I po načinu organizovanja i po načinu zastupljenosti novih oblika terapije približili smo se okolnim zemljama. U svakom segmentu je napravljen pomak. Najmanje je napravljen u području samokontrole (malih aparata i test traka), ali u poslednjih mesec dana i tu je napravljen jedan korak napred i odobrene su trake za sve pacijente koji se nalaze na četiri doze insulina o trošku Fonda.

Znači, i za pacijente starije od 26 godina?

- I za starije, i to će uskoro biti formalizovano, čime ćemo se približiti standardima zemalja u tranziciji koje se nalaze oko nas. Moramo imati u vidu nekoliko stvari koje su nam otežavale: 2000. godine bili smo u veoma teškoj situaciji, dijabetološka zaštita je bila veoma loša, naročito u oblasti terapije insulinom ali i samokontrole. Po strukturi terapije bili smo daleko od onoga što se u Evropi smatralo dobrim. Samo deset odsto naših pacijenata je koristilo pen sredstva za davanje insulina, a u razvijenim zemljama ih je koristila bar polovina dijabetičara. Samokontrola je bila stvar pojedinca i nije postojala nikakva akcija države.

Od 2002. godine su se udruženja pacijenata i stručna javnost angažovali i napravljena je jedna zajednička aktivnost, usvojeni su vodiči, razvijena je edukacija pacijenata i to je naišlo na podršku i Ministarstva zdravlja a potom i Fonda. Naši lekari su u to krenuli sa dosta entuzijazma, došlo je do velikog porasta primene novih terapija, a to je u ekonomskoj sferi dovelo do velikih opterećenja. Ono što se u zemljama u tranziciji radilo deset godina kod nas je urađeno za 3-4 godine. U takvoj situaciji smo svi morali da budemo veoma odgovorni i da procenimo kako da nastavimo, imajući u vidu realne okolnosti u ovoj zemlji. Sa gore-dole varijantama i povremenim neslaganjima, mislim da to ipak uspešno sprovodimo.

Šta je gore, a šta dole?

- To kažem jer su trenutno stvoreni takvi uslovi da su svi oblici savremene terapije ušli kod nas i dostupni su pacijentu ako to lekar indikuje. Ali, u praksi smo se suočili sa brojnim problemima od kojih je jedan da je – jeftini lek najbolji lek. Ne mogu da kažem da je to stav Ministarstva, ali taj problem se povremeno pojavljivao. Naravno da je on rezultat ekonomske situacije u zemlji i činjenice da nema velikog ekonomskog razvoja. Postepeno, angažovanjem sa jedne strane pacijenata i stručne javnosti, s druge strane Ministarstva, Fonda i partnera iz farmaceutske industrije, stvoren je prostor za razgovor. Počela je diskusija, povremeno je bila neprijatna i oštra, ona traje i danas, ali kroz taj dogovor ipak beležimo progres.

Da li sredstava za lečenje od dijabetesa u većoj meri idu ka prevenciji ili ka saniranju posledica?

- Ka saniranju posledica, ali tako je svuda u svetu. Oko 7-8 odsto ide na lekove koji sprečavaju nastanak posledica, a sve ostalo ide na prateća oboljenja, ili najvećim delom (oko 60 odsto) na posledice šećerne bolesti. Razvijenije zemlje su to shvatile i one pokušavaju da povećaju ulaganje u lekove koji će regulisati nivo šećera u krvi i prateća sredstva za kontrole da bi se pacijent doveo u situaciju da njegov šećer bude skoro idealan. Kasnije to dovodi do velikih ušteda kada su u pitanju komplikacije. Moram da priznam da ni razvijene zemlje to nisu zaključile baš davno, pre nekih 5-6 godina, ali su prvi rezultati već počeli da se pojavljuju. To je ušteda u budžetu za pet godina, ali u zemljama u tranziciji o budžetu se ne razmišlja toliko unapred. Mi sa stručne strane pokušavamo da ubedimo da je to, kada je dijabetes u pitanju, neophodno. Mnogo više koštaju komplikacije.

Sa kojim komplikacijama se najčešće susrećete?

- Smatra se da jedna trećina pacijenata sa dijabetesom tipa jedan i oko 20 odsto pacijenata sa tipom dva dijabetesa (starijih) dobija komplikacije na bubrezima i očima. One mogu biti različitog intenziteta, mogu dovesti i do slepila, a kod dijabetesa dva, koji karakterišu blaže promene, oštećenja idu do 50 odsto. Što se tiče promena na velikim krvnim sudovima (koronarne bolesti srca, šlog, periferna bolest krvnih sudova koja uključuje i gangrenu), smatra se da se pojavljuje u 40 odsto slučajeva. Svaki drugi pacijent ima povišeni pritisak.

I koliko su to veći procenti nego u razvijenim zemljama?

- Situacija je gora nego u razvijenoj Evropi. Mi imamo stepen dijabetološke zaštite dosta blizak stepenu zaštite razvijenih zemalja, daleko je bolja situacija nego u Aziji, Africi, pa čak i nekim delovima Amerike, ali su okolne zemlje, pa čak i neke koje su u tranziciji, postigle veći stepen zaštite od nas. Možda zato što su imale više vremena. Daleko ispred nas su razvijene zemlje srednje Evrope i Skandinavije, koje su nama uzor i imamo ambiciju da im se u narednom periodu što više približimo.

U svetu se problem rešava i putem transplantacije, postoji li mogućnost da se to radi i kod nas?

- Radi se transplantacija celog pankreasa i radi se transplantacija grupa ćelija – ostrvaca. To su veoma perspektivne metode, posebno transplantacija ostrvca sa stanovišta uništenih ili obolelih sopstvenih ostrvaca. U poslednje vreme otvoreno je dosta prostora u oblasti genetskog inženjeringa – kloniranja ostrvaca u terapeutske svrhe, ali to je metod koji spada u domen kliničkih ispitivanja a ne u rutinsku praksu.

Na jednom određenom segmentu i jednom tehnologijom radimo u oblasti transplantacije ostrvaca i pripremamo se za transplantaciju pankreasa i nadamo se da će uskoro moći da postane deo terapije u onoj meri u kojoj je i u drugim zemljama. Transplantacija je metoda koja je dosta zahtevna i dosta skupa, u idealnim uslovima je dovoljan jedan davalac, ali tako idealnih uslova obično nema, tako da se radi o više davalaca i jednom primaocu. Određena pravila nas za sada ograničavaju i takva transplantacija se radi samo kada je potrebna i transplantacija nekog drugog organa, najčešće bubrega.