Prizivanje Zoranovog duha

DEMOKRATSKA STRANKA TRI GODINE POSLE

Raspisuj vanredne izbore”, govorio je duh Zorana Đinđića zagledan u povorku koja se 15. marta 2003. godine kretala za kovčegom sa telom prvog demokratski izabranog premijera Srbije 45 godina posle Drugog svetskog rata. Neki su u Demokratskoj stranci taj glas čuli, drugi su bili gluvi. Da li to znači da je u jednima bio Đinđićev duh, a da druge nije pohodio?

Duh je u političku priču uvela ovih dana Ružica Đinđić rekavši da je Zoranov duh u Demokratskoj stranci, što je uz treću godišnjicu ubistva Đinđića poslužilo kao povod za temu u čemu su sličnosti i razlike između DS Dragoljuba Mićunovića, DS Zorana Đinđića i DS Borisa Tadića. Može se tako dokonati i o bilo kojoj drugoj stranci, a i ruku na srce, pisalo se kako izgledaju socijalisti bez Slobodana Miloševića, pa da li su radikali radikalni i sa Vojislavom Šešeljom u po život opasnom pritvoru Haškog tribunala... Nije se pisalo šta bi bilo sa DSS-om kada bi iz nekog razloga Vojislav Koštunica odlučio da napusti politiku i ode u Belanovicu da sluša vetar u drveću koje je posadio i do mile volje iščitava stranice i stranice na Internetu: da li bi DSS prestao da postoji ili bi se pocepao na tri-četiri beznačajne stranke ili... Ali, tema je DS, što bi se reklo – žutaći.

“Ideolozi” i “operativci” DS korišćeni kao živi jezici za ovu priču nikako nisu u jednoj reči ili jednoj rečenici uspevali da “zarobe” taj duh stranke. Jedino je jedan od najstarijih ponavljao dve reči: slobodarstvo i modernost.

Slobodarstvo – kao poštovanje sloboda bilo koga drugog-drugačijeg, život s druge strane jednoumlja, nepristajanje na dogmu i bogomdanog lidera, vera u nesavršenu višepartijsku demokratiju, a ne u bezgrešni prosvećeni apsolutizam... Međutim, ni tu nije sve jasno. Funkcioner DS koga analitičari nabeđuju da je ideolog više nego praktičar, hteo je da iz novih programskih osnova koje je napisao Mićunovićev Politički savet izbaci da je Srbija laička država, želeći da ostavi i mogućnost za monarhiju. Ideolog, a ne razume da monarhija nije onaj ukras na engleskoj parlamentarnoj demokratiji već sistem naslednog vladanja u kome se reč suverena sluša bez pogovora. Naravno, da ni tu nije kraj mukama sa slobodarstvom. Naći će se u DS i onih njenih prvoboraca sa članskom kartom iz 1990. godine koji će verovati da je prosvećeni apsolutizam efikasniji od parlamentarne brbljaonice, ali to neće glasno reći ni na jednom stranačkom skupu.

Modernost – kao moderna evropska stranka. Ali, šta to znači. Da li je moderna evropska stranka i Mićunovićev DS kao “debatni klub” i Đinđićev DS kao vojska istrenirana za juriš na Dvorac vlasti ili sredstvo za ostvarenje bilo kog drugog cilja i Tadićev DS kao poklon-paket koji biračima Srbije daruju marketinški majstori.

DS nastaje kao skup intelektualne elite Srbije sa znatnim brojem ljudi koji imaju disidentsko iskustvo života u jednopartijskom komunizmu: etiketa “neprijatelj naroda” plus “sluga stranih sila”, izbacivanje sa fakulteta, oduzimanje pasoša, zabrana pojavljivanja u medijima... Entuzijazma koliko hoćeš, iako prijatelj demokrata Dobrica Ćosić onoliko navija za Slobodana Miloševića sa naslovne strane više nego režimske “Politike”... Mićunović hoće skupštinu u Sava centru, Kosta Čavoški u Domu sindikata. Mićunović kaže da zalaže svoja kola za iznajmljivanje prostorija u Sava centru. I eto kako se od entuzijazma i ideja brzo dođe do para. Ivan Vujačić (sadašnji ambasador u Vašingtonu) predlaže da se stave kutije u koje će učesnici u radu skupštine ostavljati dobrovoljne priloge. Sakupilo se oko sto hiljada maraka, bar deset puta više nego što je koštalo iznajmljivanje sale u Sava centru. Do izbora se pojavljuje i jedan veliki finansijer. Đorđe Zečević, prodavac “micubišija”, nakratko je prekinuo boravak u dijaspori i odrešio kesu za DS i film “Bal na vodi” koji za ovu priliku opisujemo kao priču o sukobu građanskog starosedelačkog Beograda i komunističkog došljačkog Beograda kako bismo uspostavili kontinuitet sa Tadićevim opisom dve Srbije.

Dakle, nije Đinđić prvi doveo bogataše-kapitaliste-preduzetnike u stranku i nije prvi promovisao donatorstvo nego je najbrže shvatio da oni ne smeju da budu usamljeni slučaj, takoreći incident već što masovnija i što stalnija pojava. “Hoću da svaki odbor DS ima sve što ima i odbor Socijalističke partije Srbije”, govorio je Đinđić ovom novinaru u Lipljanu pored Prištine, ’92. ili ’93, ko bi još i tačnu godinu pamtio. Milan Beko, kasniji ministar Slobodana Miloševića, na čelu je tima koji finansira izbornu kampanju demokrata ’93. godine. Nosilac izborne liste je Đinđić, a ne predsednik Mićunović. Beko je uspeo da sakupi neverovatna dva miliona maraka, a prilozima se pored njega istakao i Vuk Hamović i nešto manje Vojin Lazarević, dvojica kapitalista koji će posle 2000. godine postati finansijski oslonac stranke Vojislava Koštunice. Od tada prestaje i rasprava u DS da li novobogataši, svi nastali u laboratoriji Slobodana Miloševića, a spremni da tutnu i levo i desno, kupuju politiku stranke ili ne kupuju. Zaključak je bio da ne kupuju politiku stranke, ali se pokazalo da kada stranka dođe na vlast, mogu da kupe sebi neku privilegiju koja će biti znatno veća od džeparca koji su godinama davali stranci. I ta priča o finansijerima stranke, toliko eksploatisana u slučaju Đinđića, nije ni okrznula Borisa Tadića nego se prenela na Liberalno-demokratsku partiju Čedomira Jovanovića jednu od “partija-ćerki” DS.

Ćinđić je u želji da ispuni izborno obećanje, 14 umesto sedam poslanika, svesno flertovao sa Slobodanom Miloševićem koji je već 1993. godine imao manjinsku vladu zavisnu od dobre volje Vojislava Šešelja i njegovih radikala. Svi su mislili da je Đinđić budući Miloševićev premijer i demokrate nisu imale problema da u kampanji uđu u bilo koje preduzeće ili da trake sa svojih skupova dostave RTS-u čije ih je rukovodstvo bez gledanja i rezova puštalo. Rezultat epizode s kraja ’93. i početka ’94. je: umesto obećanih 14, Đinđić je osvojio 27 poslaničkih mandata, nije ušao u Vladu Srbije, počela je njegova satanizacija, Beko mu je okrenuo leđa, Šešelj je za novac prodao nekoliko svojih glasova da bi Dragan Tomić postao predsednik Skupštine Srbije i na sav glas pljuvao Đinđića da je on izdajnik opozicije.

Iz ove epizode može se povući nekoliko niti. Jedna je o pragmatizmu DS. Druga je o spremnosti na saradnju, do kohabitacije. Treća je o satanizaciji “žutaća” i njihovih čelnika. Četvrta o pridržavanju nekih principa.

Đinđić je koristio sve što je mogao u toj izbornoj kampanji i Miloševićeve ljude i njegove medije i njegove direktore, razgovarao je sa Miloševićem nagoveštavajući mu moguću saradnju, što je tada valjda bila jeres: i razgovor i nagoveštaj saradnje, koju je očigledno najviše želeo poslovni lobi. Đinđić je morao da zna šta ga čeka kada se obelodani da je razgovarao sa Miloševićem, da je bilo pregovora... ali je rešio da je prvo – prvo: iskoristiti Miloševićevu snagu za povećanje broja svojih poslanika. O onome što sledi posle – razmišljaće posle. Kasnije je na večeri u „Deltinu” Miroslav Mišković, vlasnik „Delte”, mogao da čuje kako njegov zemljak Dobrica Ćosić kaže Zoranu Đinđiću da je prvi realpolitičar u Srbiji posle Milana Stojadinovića i da je prvi koji može da pomiri Srbe sa Nemcima.

Pre Đinđića je i Mićunović odlazio kod Miloševića da razgovara o okončanju devetomartovskih demonstracija, kao što je i Tadić razgovarao sa Tomislavom Nikolićem. I... ako niste znali, kao što je i Đinđić razgovarao sa Mirom Marković na njen zahtev posle hapšenja Slobodana Miloševića.

Očigledno je da su i Mićunović, i Đinđić i Tadić imali granicu koju nisu hteli da pređu. Za najstarijeg od njih to je bilo „utapanje” DS u Depos, na tome je i nastao veliki raskol u DS, Vojislav Koštunica je hteo sa Vukom Draškovićem, Crkvom, akademicima, prestolonaslednikom, Mićunović nije želeo. Đinđić nije mogao sa Miloševićem, ma kako izgledalo privlačno, a govorio je svojim saradnicima za vreme posle izbora 2004. koje nije dočekao: „Tada ćete morati da sklopite koaliciju za koju ja neću imati stomak. Podržaću vas, ali ćete to da uradite bez mene.” Posle ovoga Tadić, promukao od ponavljanja da neće sa radikalima i socijalistima, izgleda kao dobar nastavljač tradicije odbijanja DS.

Čim je Đinđić okrenuo leđa Miloševiću, počela je i njegova zvanična satanizacija koja je već trajala u „Srpskoj reči”, glasilu kojim je upravljala Danica Drašković. Za „Reč” je Đinđić bio agent UDBE, BND-a i ko zna još koga, posle je postao izdajnik, kriminalac, čovek koji je navodio NATO bombe, ali tada je već satanizaciju na sebe preuzela Miloševićeva mašinerija shvativši da joj je lider demokrata najopasniji protivnik... Pre toga je Mićunović, u izvođenju radikala, već “jahao popove”, a posle su isti pronašli da je “Tadić ustaša”. Ta vrsta govora u kojoj je politički protivnik najveći smrad čiji otac mora da bude peder, majka kurva, sestra narkoman, jeste proizvod Miloševićevog represivnog aparata a oberučke je prigrljen od ovdašnje političke i novinarske “elite” i nestaće kada iskopne ove “elite”.

Levičarska ideologija, izgledaće čudno, možda je trajnija konstanta DS nego što se može videti od japijevsko-kapitalističkog okruženja Đinđića koje je dodatno pojačano ekspertskim timom iz Vlade Srbije koji je ceo bio na pozicijama liberalne tržišne ekonomije. Socijaldemokratski put je DS sugerisao Desimir Tošić još 1990. pišući Kosti Čavoškom pismo. Mićunovićevo disidentsko okruženje je lako od „socijalizma sa ljudskim likom” moglo da sklizne u modernu evropsku socijaldemokratiju. Pošto je u ranoj mladosti iživeo anarhizam, Đinđić je mogao da uđe u socijaldemokratske vode. To uplovljavanje je, po jednima, podsticano Đinđićevom socijalnom brigom, po drugima, prijateljstvom sa članovima Socijalističke internacionale Tonijem Blerom, Jorgosom Papandreuom i Gerhardom Šrederom, od kojih je ovo treće koristilo i DS i Vladi Srbije. Ruku na srce, Đinđić je nekoliko puta pokušao da ubedi stranku da pristupi Socijalističkoj internacionali, ali je u tome uspeo tek kada je postao vlast. Tadić je došao i na gotovo i u prirodnu sredinu: od malih nogu slušao je u kući svog oca domaće i strane levičare.

Kadrovska pitanja i organizacija, odnosno rad stranke su dve oblasti u kojima se Đinđićev i Tadićev DS najviše razlikuju. Kada je Mićunović podneo ostavku na mesto predsednika DS januara 1994. godine, Đinđić nije proganjao ili skidao sa funkcija njegove pristalice među kojima je bio i Boris Tadić, tada sekretar Glavnog odbora stranke. Neće ni njemu faliti dlaka s glave što je podržavao Mićunovića; naprotiv, brzo će postati i predsednik Izvršnog odbora, a Đinđić će kooptirati u Glavni odbor LJubu Tadića (mićunovac) i neće dirati Mićunovićeve potpredsednike. Đinđić je posle unutarpartijskog sučeljavanja Vuksanoviću nudio mesto direktora beogradskog Doma omladine, ovaj je hteo da bude direktor Studija B. Nisu postradali ni ljudi koji su Vuksanovića isturili ispred sebe, a prvi među njima je otišao kod Đinđića i zamolio da bude postavljen u Upravni odbor beogradske Direkcije za građevinsko zemljište i – postavljen je. Doduše, po stranačkoj apokrifnoj istoriji, „da se Đinđić pitao, Tadić ne bi postao potpredsednik, ali ovaj nije sprečio taj izbor”. Međutim, po toj istoriji kao da je Đinđić bio nameran da krajem 2002. izbaci Tadića iz stranke. Ovom novinaru Tadić je ranije pričao da mu je spremano ambasadorsko mesto u Kini, što je on doživljavao kao proterivanje iz stranke i politike za nekoliko godina.

Dvojicu glavnih protivnika Tadić je potpuno skrajnuo: Zorana Živkovića nije kooptirao ni u Glavni odbor, Čedomira Jovanovića je izbacio iz stranke po jednoj verziji zato što je pravio stranku u stranci, po drugoj zato što je o unutarpartijskim stvarima govorio van DS. Od Đinđićevog predsedništva ostao je, izgleda, samo Nenad Bogdanović.

Kada je od Mićunovića preuzeo stranku, DS je brojao oko tri hiljade članova, 1996. godine – 17 000, 1999 – 40 000 članova. Đinđić je napravio školu za partijske kadrove (Kušići kod Ivanjice), ljude koji dovedu najviše novih članova nagrađivao letovanjem, krenuo u kampanje od vrata do vrata, napravio servis za članove koji je neprekidno zvao ljude, razgovarao sa njima, pokazivao da nisu sami... Za Đinđića je stranka mašina koja služi za ostvarenje cilja, zato je važno održavati svaki njen deo, njenu energiju, stalno je držati uposlenu.

Tadić je tu organizaciju nasledio. Ali, od četiri gradska odbora DS dva su raspuštena, u Novom Sadu i Kragujevcu, onaj u Nišu je u haosu posle blamaže sa opozivom Smiljka Kostića. A beogradski – bruka. U Beogradu je oko 34 000 članova DS. A u nedelju kada se stranka zvanično sećala Zorana Đinđića, Sava centar je bio prazan. I – nikom ništa.

Pa nije baš da je ništa. Ako Tadić i njegov tim na raspuštene odbore i prazan Sava centar slegnu ramenima, brzo će shvatiti da harizma bez organizacije nije od velike vajde.