Politički triler

Politički film, bio on drama ili triler – što zavisi od toga da li se gledaočeva pažnja više usmerava na sudbinu junaka ili na zaplet – pretpostavlja spoj istorije i psihologije. U suštini, to je, dakle, epski zahvat. Zbir personalnih vremenskih opsega, u njemu je znatan. Svaki od njih sadrži: stanje interpersonalne situacije u kojoj dati pojedinac mora da bira ishod, da donese odluku, ispravnu ili, češće, pogrešnu (u svakom slučaju kobnu), i, potom, da trpi njene posledice, a sa njim da te posledice trpe i njegovi bližnji i, verovatno, bližnji njihovih bližnjih.

Triler “Sirijana”, u trajanju od dva sata, ukršta i sabira veliki broj individualnih ljudskih ambicija, namera i posledica sopstvenih ili tuđih postupaka, kojima je zajednički skup politika. Cilj filma je da se pokaže kako je politika nadređena ličnoj egzistenciji, kako je volja državnog tela instrumentalizovala volju pojedinca – državnog službenika, i kako je, najzad, sama ta volja moćne države, kakve su SAD danas, instrumentalizovana od strane volje multinacionalnog kapitala. Zamašan, hvale vredan projekat!

Po gledanju ovog filma, ostaje nam jasan utisak o samoj njegovoj ideji, koja je od njega ostala onoliko daleko koliko je i ideja konjstva daleko od samog konja. Suština filmskog dela, naime, nije u tome da se ocrta ideja. Naprotiv, ideja, koja prethodi, postoji da bi utemeljila, nevidljivom svojim osnovom, sam život filma, ono što nazivamo bioskopom u pravom smislu te reči. “Sirijana” je, poput većine savremenih filmova, samo jedan filmski nacrt ljudskih postupaka i namera, slutnji, zabluda i ostvarenja, a ne filmski prikazan njihov život; iz njih je, naime, u ovom filmu, iscrpljeno njihovo sopstveno vreme.

Jednostavno rečeno, “Sirijana” je morala ili puno duže da traje (četiri, pet sati), ili da komprimuje vreme, tako što će lirizovati epski sadržaj, tako što će individualizovati ono opšte (niko to nije činio bolje od Sergeja Paradžanova).

Jer, evo šta se sve, kao sen neispunjenog zbivanja, nazire u Gejganovom filmu: konkurencija privatnih firmi na međunarodnom tržištu naftnog kapitala, uplitanje države u poslove privatnih firmi, podrška demokratske države-supersile totalitarnim režimima – poslovnim partnerima, terorizam tajne državne službe, bezobzirnost te službe prema sopstvenim agentima koji su ispunili zadatak, instrumentalizovanost uma tih agenata – oni se, naime, nikada ne pitaju o suštini svog posla, niti uopšte imaju uvid u krajnji ishod svojih partikularnih delatnosti – advokatske malverzacije; zatim, eksploatacija bednih na naftnim poljima, zavisnost trgovine od politike, politička utilitarnost proameričkog poslovanja u arapskom svetu, propast reformatorskih, demokratskih ideja u tom svetu – što podržavaju vlade upravo najglasovitijih demokratskih zemalja Zapada – vrbovanje mladih, čednih duša siromašnih mladića u terorističke organizacije, verski fundamentalizam kao sine ljua non ovog terorizma; najzad, porodična tragedija, smrt deteta i, kao njena posledica, profitabilno poznanstvo, a, kao posledica ovog poznanstva, istinsko prijateljstvo...

Iz pobrojanog se vidi da je “Sirijana” mogla da bude grandiozan politički film, ali je jasno da ni u jednoj od dve varijante koje su za to neophodan uslov, ekstenziviranju ili intenziviranju filmskog vremena, ne bi mogla da bude ono što je sada – bioskopski hit. Stvar onih koji razmišljaju o svojoj gledalačkoj ulozi, a nisu agenti-volonteri holivudske industrije, sve ređe i ređe se nalazi u redovnom bioskopskom repertoaru.