Udari svet nečim teškim

Sa objektivom od 50 milimetara, marke „praktika”, kupljenim u Istočnoj Nemačkoj, fotografišem pana Bohumila Hrabala. Pijem pivo u Pragu, u krčmi kod Zlatnoga tigra. Uz sir Hrabal šapuće, Milan Čolić prevodi: Na vrhu Kilimandžara nalazi se leš jednog leoparda. Niko ne zna šta je leopard tražio na toj visini. To je citat iz novog romana Hrabala, pitam. Ne, dok pije, Hrabal voli da citira druge pisce. Sada je citirao Hemingveja. Uz drugu kriglu piva, uz prevod Hemingveja, na stolu nalazio se i portret Andreja Platonova. To ime ne znam. Uz treću kriglu piva, Hrabal pevuši, uz prevod; Gete nije bio u pravu kada je citirao stare Grke da se sve vidi u samrtnom času. Platonov je to bolje rekao – pred smrt uvo čoveka ponovo sve čuje od rođenja. Jedemo i reči Hrabala: usnuli, hrkali, i kroz san žvakali muve. Za to vreme u hodniku je nikla breza. Četvrta krigla. Peta. Šesta krigla piva.

Hrabal: U moj roman došao je kao starac na samrti, i evo, deset godina ne spava, ne umire. Samo živi. Šestu kriglu ispijamo, Hrabal brzo ustaje, bez pozdrava, jurimo za njim, Čolić, ja, i mala ekipa iz Novog Sada, da ga snimimo video-kamerom. Nisam sreo čoveka koji toliko mrzi intervjue. Hrabal: Pišem kao da igram tenis. Volim baladu u formi teniskog meča, i to u tri seta; balada, dramatična kao u tenisu sa tri seta uz rezultat 9:7, 7:5, 6:4. Kada sam napisao Bučnu samoću shvatio sam tek na kraju da je to balada, tenis meč sa tri tužna seta, dok je roman Služio sam engleskog kralja roman sa pet setova, ne znam zbog čega sam sve to napisao. Tek sada, pod stare dane, shvatam šta je gramatika, tek sada shvatam šta je to tačka, šta zapeta. Ja sam naučio da pišem kao što Cigani uče da sviraju violinu, kao što vrabac leti bez znanja aeronautike.

Pan Hrabal počeo je da piše u 45. godini. Pre toga doktorirao je prava, usput promenio devet zanimanja. Mnogo godina kasnije saznajem zašto je pan Hrabal citirao Platonova. Ne samo što se divio njegovoj pisanoj reči nego što je Platonov bio i menjao zanimanja u Sovjetskom Savezu od 1899. do smrti 1951; bio je domar, otpravnik vozova... kao i Hrabal na železničkoj stanici iz čijeg je ukrštanja reči i šina nastao roman Strogo kontrolisani vozovi (Oskar za film Jiržija Mencla). Oskar za Platonova bilo je ono što je o njemu rekao Pasternak: Platonov sve shvata. Platonov smatra da lokomotiva nije mašina. Lokomotiva je – peć na točkovima, a peć je jezgro doma. Lokomotiva zahteva da bude negovana kao domaća stoka.

Jureći Platonova po Moskvi, po groblju i knjigama, nalazim Institut za literaturu “Maksim Gorki” gde je Platonov bio domar ali mu je bio zabranjen pristup u biblioteku. Zato o Platonovu više volim priču koju sam čuo od Ane Jabločkine. Odmah posle rata, Platonov je čistio trotoar ispred biblioteke gde je radio. Ugleda biciklistu koji projuri. Platonov pomisli: da imam bicikl mogao bih da odem malo po parkovima da se nadišem svežeg vazduha. U taj isti čas poznati sovjetski pisac Fedorov uđe u Institut ne videvši Platonova, uđe među knjige u biblioteci. Čitajući Pravdu, Fedorov je mislio – što nisam Hemingvej koji tako sjajno piše uživajući u Havani. A Ernest Hemingvej u Havani, skoro u istom času pomisli – eh, što ne umem da pišem tako vešto kao Andrej Platonov, moskovski domar...

Da li je Hemingvej, po nekom kazivanju, imao u Havani fotografiju Platonova?

Ja sam fotografiju Platonova video u domu pana Hrabala. Bili smo mu dosadili s pitanjima. Ne znam da li je mislio na Platonova dok je polako govorio sa glavom naslonjenom na ruku: Volim da govorim o pisanju, o svojim slikama ali samo o onima koje nisu gotove, koje u mislima zaokružim, premeštam i ulepšavam merom ka legendi, anegdoti, fikciji. Ali samo pisanje je druga stvar. To je nešto veoma tajno. Pisanje, to je nešto što vam istrgne kratki uzdah, to je nešto što želim, pa odmah ne želim, nešto od čega se bojim...

Brana Petrović: Moj drug, prijatelj i kum, Bohumil Hrabal, pesnik iz zlatnog grada Praga “pao je s prozora bolnice hraneći golubove”. Kako javljaju agencije. A međutim, nije lepo reći da je pao za gospodina koji je odleteo. Pasti i odleteti nije isto. Ta nepreciznost doista žalosti duh. I nije Bohumil Hrabal hranio golubove, kako javljaju piskarala. Nego su golubovi hranili njega u gospodskom siromaštvu i slavi starosti. Mrvicama svetlosti hranili su njega golubovi njegovog grada. Da mu ojačaju krila. Da bude jak kada poleti.