Moskva suzama ne veruje

SAHRANA SLOBODANA MILOŠEVIĆA

Na Miloševićevu sahranu u Požarevac išao sam kao “telohranitelj” svetske bankarke Borke Vučić, velike mame SPS-a i druge majke Slobodanove. Još u Beogradu sam shvatio da mi novinarski bedž u Požarevcu neće mnogo značiti u labavoj organizaciji Miloševićeve “narodne sahrane”. Tako je i bilo: novinari, i ne samo novinari, bili su šutnuti daleko od događaja koji je, i te kako, zainteresovao celo Mekluanovo globalno selo.

U Požarevac sam stigao još u 11,10 časova. U sedištu SPS-a puno ko oko. Od poznatijih kadrova tu je samo Ratko Marković, ustavotvorac. Stižu delegacije iz opštinskih odbora.

Požarevac je spremio deset hiljada ruža da ih baci pred Slobodana. “Videćete, biće impozantno!”, kažu. Gledamo direktan prenos iz Beograda, sa ispraćaja ispred Savezne skupštine. Gleda se “Palma” jer BK “ekskluzivno” prenosi tek od podne. RTS prvo javlja da je ispred Skupštine oko 80 000 građana. Psuje se tiho ta cifra, psuje se RTS, i to kao da čuju u Takovskoj 10, pa nešto kasnije, polako, dižu na 200 000 prisutnih.

Onda nosači Miloševićevog kovčega rade svoje. Spuštaju ga niz stepenice Savezne skupštine. Kovčeg kreće ka Požarevcu. U požarevačkom sedištu komešanje. Služe još jednu kafu i dele bedževe na kojima piše “vip”.

Trg i glavna ulica već brekću od naroda. Procena: oko pedeset hiljada građana. Iznad govornice velika Miloševićeva fotografija Tomislava Peterneka. Ispod mamutske slike je i “penzioner” Peternek, večiti ninovac. Pantomimom se dogovaramo da pravi fotografije i za NIN. Stojim pored Dobrivoja Budisavljevića Bidže i generala Pavkovića. Kliče se i Bidži i generalu. “Eh, da imamo još pet Bidža, Srbija bi bila naša.” I, tu na licu mesta, čuje se prva intriga, da su “Bidžini ljudi iz Svilajnca iskopali i raku za Miloševića jer ovi iz Požarevca ni to nisu uradili kako treba”. To jest, da su “u poslednji čas proširivali raku da bude mesta i za Miru”. Ta ekskluziva kasnije stiže i do Si-En-Ena. Izveštač Alesio Vinči petnaest puta je uvežbavao svoj raport iz Požarevca: “Mira Marković ipak učestvuje u organizaciji sahrane i majstorima je poručila da u dvorištu iskopaju dovoljno veliku raku kako bi bila sigurna da će biti sahranjena pored njega.”

Kiša rominja. “Evo, i nebo plače za NJim.” A iz krošnje drveta neki ratnik viče Pavkoviću: “Generale, je l’ me se sećaš sa Kosova?” General kroz smešak: “Kako da te se ne sećam!” Tu će ratnik: “Hoćemo li opet na Kosovo, ako Bog da?” E, tu general ćuti, ali smeška mu se brk. Sa generalom je i Glorijina ćerka iz braka sa Miškom, sinom Draže Markovića. Dete i liči na pokojnog kolegu Miška, sportskog novinara “Ekspres politike”. A onda krtica radi svoje: “General sa njom stalno ide u poslednje vreme.” Devojka je obučena kao tinejdžerka, prugasta kožna jakna, farmerke, čizmice i zbog toga će kasnije biti problema sa obezbeđenjem u Nemanjinoj 41.

Tu je i Boško Radonjić, prijatelj Pola Gotija, nekadašnjeg gradonačelnika NJujorka, čovek koga je po Kubi jurila i hapsila CIA. Pojavljuje se i Dušan Matković, espeesovski direktor smederevske železare; na njegovoj slepoočnici još je vidljiv trag šrapnela kasetne bombe koje je “Milosrdni anđeo” bacao i prilikom Matkovićeve posete Nišu. Kada se ono Matković bacao na Goricu Gajević da je zaštiti od bombi. NJe nema u Požarevcu, niko ne zna “šta se dešava već duže vreme sa Goricom”... Kadrovi, partijski kadrovi, dolaze i odlaze.

U to počinje proba video-bima koji je “uperen” u dubinu glavne ulice odakle treba da stigne kolona sa kovčegom. Po terasama i simsovima zgrada, po kranovima i krošnjama drvoreda grozdovi ljudi. “Neće, valjda, niko da padne...” Bivši načelnik požarevačke policije upozorava predsednika opštine da je obezbeđenje na platformi gde kovčeg treba da stigne slabo, da će “masa grunuti, da će nastati metež”. Predsednik se slaže, ali on nije policajac i veruje svom načelniku koga, međutim, na trgu nema!? Kordon policajaca je neubedljiv, mlada uniformisana dečurlija.

Kolona sa kovčegom prilazi platformi na trgu, i tada uz posmrtni marš čuje se aplauz, sve jači i jači, a onda zagrmi kao na pravom mitingu: “Sloba, Srbija, Sloba, Srbija”. Skandiraju kao da je živ, kao da svaki čas treba da izađe iz džipa i mahne im. I, od tog prizora moraš da se naježiš i kad nisi socijalista, sve i da nisi Srbin.

Fotoreporteri jure ispred kovčega, policijski kordon puca, i nastaje haos. Kao i svaki “telohranitelj” gledam svoja posla, da “na najbolji mogući način zaštitim osobu koja mi je poverena”. U tom poslu pomaže mi i staro Slobino obezbeđenje. Tu je i Senta i ono malo njegovih što je ostalo. A ostalo ih je osam od četrdeset. Ostali prešli kod drugih za veće plate.

I, gle, u tom metežu, kao da ipak postoji režiser. Jer, sivi metalize mercedes “kakav nema niko u zemlji” (vlasništvo pogrebnog preduzeća “Drnda” Radiše Mihajlovića) staje tu na dva metra. I, odjednom, pored mene tiskaju se i ruski general Ivašov i Zjuganov, vođa ruskih komunista, ali oni nisu zbunjeni zatalasanim narodom. Iskustvo, ogromno iskustvo je iza njih, dugogodišnji rad sa masama. Dok, recimo, Baburin, potpredsednik ruske Dume je, vidi se, nenaviknut na narodne mase, i, sav zajapuren i zbunjen, izjavljuje mi saučešće. I, možda je Režiser i o tome vodio računa; da visoki predstavnik ruske države izrazi saučešće običnom srpskom građaninu. Jer, mnogo su nas, brate, izdavali. Uzmimo samo poslednjih petnaest godina.

Mrkonjić se drži za džip, nervozno žvaće žvaku i uporno ponavlja na mobilni: “Bojane, pustićeš u kuću samo novinare sa spiska i nikog više! Tako je, malopre, rekao Marko!” Tu shvatim da, iz Moskve, sahranom ne diriguje samo Mira već i Marko. Dačić, sav bled, nenaviknut na nekontrolisan bliski susret sa narodom, počinje da se krsti pred mercedesom, kao pred crkvom. Netipično ponašanje u panici, znaju to psiholozi. Dačić ubledeo, a Dragan Hadži Antić sveže preplanuo i smiren; bio je i on nekad novinar. A Vučela, stari šezdesetosmaški masovik, haos prima sportski, oseća se kao riba u vodi. I, tu, ispod govornice sa koje general Ivašov, već, drži svoj govor, Vučela se došaptava sa Milanom Bekom! General svoj govor završava tako što vadi iz džepa plišano crveno srce koje ima širom raširene ruke!? General sa plišanim srcem. Viđao sam takvo srce u kičerajskim dućanima u Balkanskoj ulici, ali i kod Kineza na Novom Beogradu. Kažu da je to srce koje će kasnije Ivašov spustiti u Miloševićevu grobnicu zajedno sa kovčegom, ono srce koje je Mira, jednom prilikom, donela Miloševiću u Hag... I tu se setim mog poslednjeg susreta sa Mirom, intervjua za NIN u jednoj kancelariji Savezne skupštine kada joj je zazvonio mobilni. Zvao ju je muž iz Haga. Dok je razgovarala s njim, gledao sam njene ružičasto lakirane nokte ukrašene štrasom. Pitala me pantomimom; hoću li da razgovaram sa njenim mužem. Odmahnuo sam glavom. Jer, šta da mu kažem? Sve što smo imali da kažemo jedan drugom rekli smo pre više od petnaest godina, kada je on mene oterao u majčinu, a ja njega u tri. Dok je razgovarala s njim, Mira je primetila da gledam u njene nokte sa štrasom, i, čim je razgovor završen, rekla mi je: “Je l’ da sam ja luda žena? Muž mi je u zatvoru, a ja stavljam štras na nokte.” Oćutao sam. Kao da nisam čuo šta je rekla...

Vučela i Milan Beko i dalje razgovaraju o nečemu veoma važnom, ali što, očigledno, nije u vezi sa sahranom. Za govornicom je Peter Handke. Čita svoju pesmu napisanu na srpskom:

“Svet, takozvani svet zna/ sve iznad Jugoslavije/ Srbije, svet takozvani/ svet zna sve iznad/ Slobodana Miloševića./ Takozvani svet zna istinu./ Zašto takozvani svet je / danas odsutan i ne samo/ danas i ne samo ovde/ takozvani svet nije svet./ Ja znam da ne znam./ Ne znam istinu, ali gledam/ slušam, osećam, se sećam/ zašto sam blizu Jugoslavije, blizu/ Srbije, blizu Slobodana Miloševića.”

Vučela i Beko i dalje razgovaraju, a onda Beko primeti da ih gledam i stavlja naočare, ali ne one zatamnjene već ove obične, sa dioptrijom. Kaže nešto Vučeli, a ovaj se, tog časa, okreće i pogledi nam se susreću. Tu, lider SPS, načisto, pozeleni. Jer, davno, davno, pre skoro dvadeset godina, tri-četiri meseca pre Osme sednice, dok je još radio u NIN-u, Vučela i ja smo na jednom važnom redakcijskom sastanku imali važnu raspravu... A onda je on sa Miloševićem odjahao za Gazimestan, a ja u jednu sasvim treću Srbiju.

Sada smo, eto, ispred NJegovog kovčega: ja kao “telohranitelj”, on kao lider SPS-a koji u crnom skupom odelu, po prohladnoj kišici, skače za govornicu i počinje da čita govor, malo drugačiji i malo vatreniji od onog koji je držao u Beogradu pred Saveznom skupštinom.

Kada su se izređali svi govornici na trgu, mercedes sa kovčegom kreće ka mestu sahrane.

Bedž na kome piše “vip” trebalo je da nam omogući da poprečnom uličicom stignemo pre kovčega u Nemanjinu 41. Ali, ništa od tog scenarija! Masa nas je saterala uz mercedes sa kovčegom. Na mobilni mi javljaju da me kamere RTS svaki čas zumiraju. A nisu me zumirali kada sam išao iza lafeta sa Đinđićevim kovčegom. Kome to sada treba?

Ulazimo u Nemanjinu ulicu i tu nastaje krkljanac! Građani sa bokova hoće u kolonu. Obezbeđenje pravi lanac oko nas i lavovski se bori. Povici građana: “Pustite nas! Mi ga volimo više od vas! I od vas i od novinara!” Lanac obezbeđenja puca, osećam da ne mogu da zaštitim Borku i predajem je generalu Deliću. “Bez brige!” odgovara general. Stajem u lanac sa telohraniteljima. I, uz pomoć onih Radonjićevih i Sentinih, uspevamo, nekako, da “zakrpimo rupe u lancu”. Policija priskače u pomoć. Ali, mercedes firme “Drnda” sada je daleko, daleko ispred mene.

Čitulje i “kontračitulje” Od Slobodana Miloševića su se čituljama oprostile “crvene beretke”, ali i oni koji ne zaboravljaju “krv na pločnicima Beograda” Kada su se, osim političkih partija i građana bliskih pokojniku, oglasili i protivnici Miloševićevog režima, otpočeo je pravi mali rat čituljama, kako između pristalica i protivnika, tako i unutar samog SPS-a. Najpre su sa kratkim “Poslednji pozdrav, Crvene beretke” Miloševića na pola strane “Novosti” pozdravili pripadnici rasformirane jedinice bivšeg Resora državne bezbednosti čiji najveći deo uključujući i komandanta Milorada Ulemeka danas sedi na optuženičkoj klupi Specijalnog suda, a istog dana u “Politici” osvanula je i jedna “kontračitulja”. Potpisani kao Nada, Srećko, Živko, Sloboda, Vesela i Mile Ćurčić, građani, okupljeni preko Internet foruma B92 ,platili su oko 38 hiljada dinara da bi podsetili na “krv na pločnicima Beograda”, Vukovar, Dubrovnik, Knin i Krajinu, Srebrenicu, Kosovo, bombardovanje. Obećavajući da će ga se sećati i sanjati ga, građani potpisani simboličnim imenima podsetili su na krv, ratove, neizvesnost i upropašćene živote. “Politika” se izvinila svojim čitaocima zbog “greške” kojom se kuđenje pokojnika našlo na stranama predviđenim za saučešća, ali novosadski “Dnevnik” nije, iako mu se desilo isto. Samo dan docnije su, naime, na stranicama ovog lista, između ostalih, Želimir Žilnik, Slobodan Tišma, Marina Fratucan, Branislav Babić Kebra ispod crnim uokvirene slike bivšeg predsednika i haškog optuženika napisali: “1987-2000: Neka počivaju u miru svi koji su stradali zbog politike koja je vođena u Srbiji.” Dok su se SPS, radikali, Narodna socijalistička stranka Crne Gore i njihovi opštinski odbori utrkivali ko će pri odavanju pošte upotrebiti oštrije reči za “haški kazamat”, a ko bolje i pre nastaviti pokojnikov put “bespoštedne borbe”, potpisnici kontračitulja ne smatraju da su i njihove reči poslužile istoj svrsi – prikrivenoj političkoj promociji. Branislav Babić kaže da je pomenuta čitulja iz “Dnevnika” apolitična, moralna i ljudska, a isprovocirana “glorifikacijom čoveka za vreme čije vladavine ne pamtimo ništa dobro”. Istim rečima i drugi potpisnici kontračitulja objašnjavaju svoju potrebu da se oglase. Ipak, crnogorski “Dan” imao je tokom cele protekle nedelje najviše posla – neprekidno umnožavanje broja stranica predviđenih za čitulje, jer je svakodnevno bar sedam bilo posvećeno poslednjim pozdravima Slobodanu Miloševiću. Na dan sahrane taj list je imao čak 22 strane s čituljama, od toga celih 14 za bivšeg predsednika. Kako 25 reči u “Danu” koštaju samo pet evra, brojni građani Berana, Kolašina, Danilovgrada, a pre svih Žabljaka, opraštali su se uglavnom stihovima. Ispod slike pokojnika mogla su se videti i po četiri stupca sitno kucanih NJegoševih mudrosti o čojstvu i junaštvu, ali i oni stihovi koje su građani sami pisali. Meštani sela Liješte su napisali: “Istinski si heroj bio /koji svoju zemlju ljubi/poslednji ti pozdrav šalju/svi LJeštani rodoljubi/ Imao si lavlje srce/osobine div junaka/neka ti je pokoj duši i crna ti zemlja laka.” Osim građana, na stranicama “Dana” oglasili su se i Udruženje Vasojevića (prisutno i u svim drugim novinama, čak koliko i SPS), udruženja boraca iz proteklih ratova, oficiri, guslari, pa čak i cela preduzeća, a za razliku od ovog lista, u “Pobjedi” je samo jedna čitulja protekle nedelje bila posvećena Miloševiću i glasila je: “Tata, volim te. Tvoja Marija.” A osim ćerke, Miloševićeva uža porodica nije dala čitulju ni u jedne novine. D. Perić

Na kapidžiku kroz koji se ulazi u restauriranu kuću vojvode Dobrnjca puste me. Lakne mi. Vidim Borku, razgovara sa Kertesom. Pitam ga: Je l’ se mi poznajemo? “O, da još iz Mladenova kada su tamo hteli da grade atomsku centralu na Dunavu.” Braca je tada bio sekretar Opštinskog komiteta SK Bačke Palanke, i, ako je pošten setiće se da sam ga spasio linča od razjarenih kolonista u mladenovačkoj zemljoradničkoj zadruzi koji su pretili krvlju ako nuklearka počne da se gradi.

Pitam ga kako je. “Evo, još me jure, ali ne mogu ništa da mi nađu.” Tu je i Goran Matić, eksministar za informacije. A onda se preda mnom stvori LJubiša Ristić sa mladom dugonogom glumicom i neće da me upozna s njom; oduvek je bio ljubomoran, još sa studija, još od 1968. LJušina glumičica hoće da se slika sa Handkeom i tu mi da ideju da Austrijancu uzmem papir sa pesmom na srpskom koji je čitao na trgu. Kažem to Ristiću, a LJuša ko LJuša, priđe mu i kaže: “Gde si najveći jebaču srednje Evrope! Daj mi onu tvoju pesmicu!” I, Handke, zatečen komplimentom, zbunjen, poslušno daje LJuši pesmicu, a ja dobijam – fotokopiju. Malo kasnije, Handke će reći: “Dugo sam razmišljao da li da dođem na Miloševićevu sahranu, i, sada mi je baš drago što sam tu. Sadašnje srpske vlasti su me razočarale. Shvatam ih, oni su prozapadna vlada. Ali, mislim da su duboko u sebi pomislili da, posle Miloševića, ne treba da se bave politikom.”

Dok Handke ovo govori ispred kuće vojvode Dobrnjca već je pao mrak, a sahrana ne počinje. Tu je i sin poznatog hrvatskog haškog osuđenika Tute Naletilića. Mate mi kaže: “U petak u devet uveče, čika Sloba je došao kod mog tate u ćeliju i požalio mu se kako mu je loše. Moj tata to nije shvatio ozbiljno...”

Najzad, sahrana počinje.

A Miloševićevi apostoli, oni što su se “razbežali kao miševi” kada su ga na Dedinju hapsili, sada diriguju sahranom. Oni određuju ko će unutra kada se čita pismo Markovo i pismo Mirino pre nego se kovčeg spusti u grobnicu. Ispred vrata ostaju LJubiša Ristić, Goran Matić, general Pavković (“zbog neprikladno obučene Glorijine ćerke”). Nisu pustili ni Dačića, predsednika partije! Iznerviran, rekao je: “Od onih koji su o Miloševiću pričali sve najgore, sada ne može da se priđe kovčegu! Sahrana u sumrak i bez popa je neviđena glupost!” Zoran Anđelković Baki, gensek SPS-a, bukvalno se prošvercovao. Pred vratima ostaje i Peternek. Unutra su Rojters, Si-En-En i NIN! A, unutra sve je podsećalo na Rembrantovu "Noćnu stražu", na kojoj se ne vidi ni šta ni koga čuvaju.

Bjelica i gospođa Milanović čitaju pisma; tako su se, na daljinu, preko “spikera” oprostili od Miloševića njegova žena i njegov sin. Mnogi su se u štampi zgražavali Miloševićeve noćne sahrane. Svašta se pričalo i pisalo pa i to da će se "povampiriti". Ali, sahranjuju se Srbi i noću, pogotovu zimi, kada su kratki dani, a pop zakasni sa prethodne sahrane posle koje se malo pojelo i popilo. Onda Vučela prvi klekne i poljubi ploču neukusno natrćen i svi redom slede tu komičnu pozu, pozu poklonjenja čuvara Kovčega.

Na nadgrobnoj ploči samo ime i prezime. I godina rođenja i smrti. Nema ni krsta, ni petokrake. Samo drvena piramida. Drveni krst je ostao u požarevačkoj crkvi, zajedno sa Filaretom, vladikom mileševskim. Jer, Vučela i kom. su zatražili, oko 14,30 časova, od vladike Filareta da održi opelo nad krstom u požarevačkoj crkvi, ali bez Miloševićevog tela! Tražili su i opelo na daljinu! Doduše, rekli su da će taj krst da stave pored piramide na grob!? Postoji i priča da je Filaret tražio da mu se otvori kovčeg, ali to nosači kovčega nisu dozvolili, pa je sve to dalo povoda da ne samo Si-En-En posumnja kako je kovčeg prazan! Aleksandar Vulin je zato rekao: “Bio bih najsrećniji da Sloba nije u kovčegu, ali, nažalost, jeste. A kovčeg se neće otvarati jer, prema rečima onih koji su to videli, prizor je veoma neprijatan za gledanje. Miloševiću je, naime, rađena veoma detaljna obdukcija, sečena mu je lobanja i to se ne da sakriti.”

Sahrana i porodica Lijeva skretanja Kćerka pokojnog Slobodana Miloševića, koja inače živi u Crnoj Gori i zalaže se za njenu nezavisnost, zatražiće “ekshumaciju” očevog tela Posle zahteva Miloševićeve ćerke Marije da njen otac “mora da bude sahranjen u Lijevoj Rijeci u Crnoj Gori”, Marija je ocenila ceremoniju sahrane kao skandaloznu, dodavši kako ne vidi više zašto bi “održavala bilo kakve kontakte sa porodicom”. Najavila je da će pokrenuti postupak za ekshumaciju tela svog oca i sahranu u Crnoj Gori. Nije prisustvovala sahrani, već je odlučila da će u to vreme biti s očevim duhom na Cetinju, u crkvi u kojoj će “poglavar” Crnogorske pravoslavne crkve Mihailo sa sveštenstvom služiti “opijelo”. U jesen 2002, posle Miloševićevog odlaska u Hag, Marija se preselila u Crnu Goru i od tada se u Srbiju nije vraćala. U decembru iste godine kupuje kuću i preseljava se na Cetinje, u Bogdanov kraj. Ne zna se koje sve nekretnine u Crnoj Gori mogu da se dopišu u njenoj imovinskoj karti (zvanično je prijavljena na podgoričkoj adresi). Poslednje četiri godine živi, nevenčana, sa Slobodanom Bulatovićem (službenikom u finansijskoj policiji). Upućeni u porodične prilike tvrde da se Marija često povlači u samoću u kojoj niko ne može da ublaži njen bol i patnju. Odmah nakon Marijinog dolaska, Miraš Dedeić, “poglavar CPC”, ukazivao je zainteresovanost da joj pomogne i “duhovno zaštiti”. Okrenula se tzv. CPC i koristila njihove usluge – u cetinjskom Vladičanskom dvoru organizovala je pomen dedi Svetozaru. Nije se aktivno zalagala, ali je postala pobornik crnogorske samostalnosti. Svoje konkretne delatnosti, od kada je u Crnoj Gori, Marija je svela na pripremu i štampanje Mirine poslednje knjige, “Sačuvajte ovu knjigu”, izdatu 2004. u Nikšiću. Sada radi i na priređivanju mamine nove knjige. Leta 2002, kada je bila na odmoru u Budvi, Marija je majci sugerisala da prihvati intervju za “Publiku” (provladin dnevni list, sadašnja “Republika”…). U tom intervjuu profesorka Marković, na pitanje kako gleda na političku naklonost svoje ćerke prema nezavisnoj Crnoj Gori, odgovara da u tom pogledu ima njenu apsolutnu podršku: “Kada nema Jugoslavije, zajednica Srbije i Crne Gore je imitacija države, surogat zajedničkog života”, a za premijera Đukanovića reći će da je “bolji od koalicionih partnera DOS-a iz Crne Gore”. T. Nikolić

Zoran Anđelković kaže da je bilo predloga da se “na metalnom kovčegu napravi rupa u visini glave, ali se odustalo od toga”.

Zato je tabloid “Pres” još u subotu pustio kafanske teoretičare zavere koji tvrde da je “Milošević sahranjen u Moskvi”, a, po drugoj verziji je živ i već šeta po odmaralištu u Sočiju. Ne isključuje se ni mogućnost da je “negde u unutrašnjosti SAD” gde ga je sklonila CIA kao “svog saradnika”!?

Oko 20 časova sve je bilo gotovo pod dvorišnom lipom. Borka me pita: “Jesi li gladan?” Priznam da jesam. Idemo na roštilj u kafanu odakle ga je Milošević često naručivao. Pivnica “Golub” u centru Požarevca. Sa nama su i bračni par Ćurčići, dugogodišnji Miloševićevi prijatelji, “zajedno su sa Slobom i one čemprese u dvorištu sadili”. Pijemo krigle piva, čekamo roštilj. Gospođa Ćurčić se seća: “Sloba je voleo sam da pravi srpsku salatu, i, sve je seckao sitno, sitno, sitno...” Stižu ćevapi, pljeskavice, ražnjići, bela mesa pileća. I, dok jedem, desi se i poslednje “čudo” te subote 18. marta. Bedž sa Slobinim likom odleti mi sa revera, i, otkotrlja se, čak, ispod susednog stola. Borka me pogleda: “Ako, ako. To je dobar znak.”

SAHRANA MILANA BABIĆA Bez porodice Sahranu kojoj je prisustvovalo nekoliko stotina ljudi, uglavnom Babićevih rođaka i prijatelja, obezbeđivao je veliki broj pripadnika MUP-a, u uniformi i civilu. Sahrani nije prisustvovala Babićeva najuža porodica, supruga i deca. Naime, kako je Babić bio važan zaštićeni svedok Tribunala u procesima protiv Slobodana Miloševića i Milana Martića, i njegova porodica bila je uključena u program zaštite svedoka. Ovaj status podrazumeva potpuno odsustvo iz javnog života i njihovo prisustvo u javnosti isključilo bi ih iz dalje zaštite. Oni, navodno, trenutno žive u nekoj evropskoj državi i na sahrani je samo pročitano njihovo pismo. Oproštajni govor nad grobom održao je njegov advokat Dušan Vještica. Iako je život okončao samoubistvom, odobrenjem patrijarha, na Babićevoj sahrani opelo su držala četiri sveštenika crkve Nova Lazarica iz Zemunu, rodom iz Krajine. B. Jovanović