Voda nešto nosi

U trenutku kada san započeo ispisivanje ovih redova (utorak, oko podne) beše još rano da se proveri ispravnost jedne meteorološke prognoze. Meteorolozi su, naime, prognozirali kako će u drugoj polovini dana, uz adekvatan pad temperature, doći do obilnih pljuskova.

Ali, otkuda potpisniku potreba da se zamajava proverom meteoroloških prognoza? LJudi koji najavljuju vremenske promene često znaju da pogreše. Taj posao je nešto nalik gledanju u pasulj. Nisam jedini koji se, obično u julu i avgustu, sprdao sa poetskim meteorološkim definicijama da je “neuobičajeno toplo vreme za ovo doba godine”...i tako dalje.

Ono što, u ovom slučaju, predstavlja izuzetak od takvog posprdnog pravila jeste upozorenje da kiša koja se očekuje, uz istovremeno ubrzano topljenje snega na planinama, može doprineti rastu vodostaja na rekama, koje su i ovako na nekoliko santimetara od izazivanja elementarne katastrofe koja se zove poplava. Mada živim na vrhu jednog od beogradskih bregova, ne bih želeo da se to zbilja dogodi. Znam iz iskustva koliko je nabujala voda zao gospodar.

Poplave su, najkraće rečeno, nezaobilazna činjenica mojih izbledelih sećanja na detinjstvo i ranu mladost. Tako je to kada te je sudbina smestila na obale dveju velikih reka, Dunava i Save, koje su, obično s proleća, imale običaj da se izliju na ulice Savamale, da poplave podvožnjake na donjem Dorćolu (koji je tada bio uglavnom nenastanjen) ili predele oko današnjeg Sajma. O Adi Ciganliji i Velikom ratnom ostrvu već i da ne govorim. Za onovremene dečake poplava je predstavljala živu zgodu da nekažnjeno gacaju po barama koje su ostajale na ulicama danima nakon što su se reke povukle u svoja korita. Zato smo pomno pratili emisiju Vodostanje, koja se na Radio Beogradu emitovala svakodnevno u podne, kako bismo saznali da li rast vodostaja kod Bezdana garantuje više vode po glavi pionira malenih. A reke su, u tim sezonama poplava, nosile naduta trupla krava-utopljenica, stradalih negde uzvodno, tamo gde izlivanje nije bilo nimalo veselo. Ne čudi da je Lajoš Zilahi, autor famoznog romana Voda nešto nosi, stvarao s pogledom na Dunav. Bila je to knjiga o razlozima jednog samoubistva. Ima toga i kod nas, u vreme poplave, i inače.

Ma, ajde-de, plavna priroda Save i Dunava beše čak donekle razumljiva. Bilo je i većih nevolja. Eto, na primer, Topčiderska reka, ta smrdljiva voda koja se uliva u Čukarički rukavac, i koja često zna da presuši, a inače liči na benigni kanalizacioni odvod, znala je često da podivlja, Dušanovački potok isto tako. On je, doduše, većim svojim delom davno kanalizovan, teče ispod ulica, ali je, koliko se sećam, taj posao obavljen polovično, te je, kod Autokomande, ostalo stotinak metara otvorenog toka, što je uslovljavalo da, nakon letnjih pljuskova, potok nabuja, sruši zid koji se protezao oko tadašnjeg pogona Grmeča i, prelivši se preko Bulevara JNA, poplavi ulice na drugoj strani, koje su bile ispod nivoa vode, izazivajući stradanje tamo naseljene sirotinje. Mož’te misliti kako se morao osećati onaj kome je muljevita voda uništila bašticu sa dve-tri leje luka i jednim zasadom paradajza, a još mu se i jedina koka-nosilja udavila.

No – da skratim – izgledalo je da će ove uobičajene plavne sezone ostati samo element sećanja na bolju prošlost koja je, ničim izazvana, najavljivala svetlu budućnost. Tako nešto je, uostalom, bilo uobičajeno u mračnom DŽDŽ veku. Otuda se, u prvi mah, čini čudnim da poplave traže svoje i u ovom milenijumu. One se, još strašnije, ponavljaju iz godine u godinu: još nije sanirana šteta koju je izlivena voda počinila prošle sezone u selu Jaša Tomić, a poplava, eto, opet preti Novom Sadu, Zemunu, Beogradu i Smederevu, gradovima sa relativno regulisanim obalama, čiji čelnici tvrde da će se odupreti stihiji postavljanjem dodatnih odbrambenih nasipa od vreća sa peskom. Možda i hoće. U međuvremenu su se štabovima za odbranu priključili stručnjaci za deratizaciju koji paze na eventualnu invaziju glodara: jer, ako pacovi prvi napuštaju brod koji tone, prvi će pobeći i iz kanalizacije koja će se izliti.

Valja dodati kako su nade da poplave neće biti lišena predgrađa pomenutih gradova ili izletišta u blizini, gde se pod vodom već nalazi više stotina kuća i vikendica. Objašnjenje za ovu nesreću čini se naizgled logičnim: ili se tu radi o naseljima koja nisu obuhvaćena programom preventivne zaštite od poplava ili je izlivanje posledica zapuštenog stanja odvodnih kanala koji, nakon decenija društvene nebrige, liče na deponije sveg đubreta ovog sveta, prepuni plastičnih boca, rashodovanih veš-mašina i, tu i tamo, ponekim raspadnutim lešom. Dodajmo tome podzemne vode i devastiranu kanalizacionu mrežu, pa nas neće čuditi da stanovnici Banovog brda i naselja iza njega mogu ovih dana stići do centra Beograda jedino ukoliko, nekim čudom, znaju da lete.

Valjda će se i sada naći oni, neki osvešćeni pojedinci ili članovi pojedinih nevladinih organizacija, da ovu prirodnu katastrofu protumače političkim razlozima, odnosno, konkretno, položajem ove zemlje kao parije međunarodne zajednice. Lek je, po njima, jednostavan: čim uđemo u Evropu, pa ma šta to značilo, poplave će biti zaboravljene. Čini se da ima neke istine u tome. Ali, na nevolju, samo u okvirima jedne od poslovičnih srpskih šarenih laža, u oblandi negativne utopije, kao novog mita u korist opšteg propadanja. Jer, bila prosvećena i organizovana koliko joj volja, Evropa generalno nije imuna na stihiju poplave. Dok mi još iščekujemo vrh vodostaja iznad normale, Dunav i druge evropske reke već su poplavile Nemačku, Češku i Mađarsku, preteći i dalje tamošnjim velikim gradovima čiji su lepota i sklad daleko iznad stanja u srpskoj kasabi. Moje objašnjenje tog fenomena je donekle paradoksalno: Evropa je obećani kontinent poplave zato što je prenaseljena. Na ovim (evropskim) prostorima reke kontinuirano teku kroz naseljena mesta. Svako nosi svoj krst nesreće: neko tradicionalno strada u zemljotresima, drugde se gine u vrtlogu tornada, treći se plaše još jednog cunamija, a mi plaćamo danak iluziji da je najlepše imati kuću na rečnoj obali. Zato povremeno, obično s proleća, u sezoni kiša i topljenja snegova, ostajemo bez igde ičega. Nema spasa od sudbine. Ali, to nije razlog da odvodni kanali ostanu trajno zapušeni.