Miroslav Pečujlić

Ovih dana se sklopila knjiga života profesora Miroslava Pečujlića bez ikakve sumnje jednog od najznačajnijih i najvećih posleratnih sociologa i uopšte delatnika društvenih nauka. Posle njegovog odlaska ostalo je: izuzetan višedecenijski pedagoški rad na mnogim fakultetima širom nekadašnje Jugoslavije; obiman i vanserijski književno - naučni i istraživački rad; zapaženo političko i javno delanje.

NJegova posebna priroda je dolazila do izražaja u profesorskoj vokaciji u kojoj je kao hirurški instrument upotrebljavao je najvažnije za tu vokaciju – živu reč. U njegovom nastupu je bilo nečega od aristotelovskog učiteljstva koje se ticalo snage ubeđivanja putem žive reči. Nije robovao pojmovnim šemama i njihovoj strogoći. NJegove reči su odjekivale čuvenom “peticom” na Pravnom fakultetu, širile su se kao najlepša muzika i zvonila u ušima mladih ljudi.

Profesor Pečujlić je pripadao onoj generaciji ljudi koja je žarko želela da menja svet, da učini taj svet boljim i plemenitijim. Ista intencija za promenu sveta došla je do izražaja i u književno - naučnom radu. Profesor Pečujlić je pokazao i sposobnost izuzetnog maštanja. On se slobodno kretao kroz složenu naučnu materiju praveći samosvojne analize i sinteze. Bio je svojevrsni gutač knjiga i nije ostavio bogatstvo iza sebe koliko je potrošio bogatstvo za knjige. Sumnje nema, bio je jedan od ljudi najupućenijih u naučnu literaturu. Ali, profesor Pečujlić je znao da mašta jeste jedino polje slobode koja dozvoljava lep esejistički stil izražavanja i da se u tom polju slobode može misliti i kreirati drukčiji ljudski svet. On je tako doživljavao i sebe kao slobodnog mislioca boljeg društva i trudio se da to i drugima predoči.

Naučno stvaralaštvo profesora Pečujlića bilo je podređeno cilju iznalaženja zajednice dostojnije čoveka i zato je primetna kritika u njegovim delima. U toj kritici nikada nije bio ideološki ostrašćen. Kritika profesora Pečujlića je kao na apotekarskoj vagi merila ono što je civilizacijski vredno i mora da bude ugrađeno u boljitak sveta od onoga što to nije i nema ljudski sadržaj, što je netrajno, prolazno efemerno.

I u svom kratkom izletu u politiku imao je iste vrednosti i ciljeve kao u profesorskom i naučnom radu. Hteo je da obrazuje i tako da utiče na društvene promene u nas. U politiku je ušao u vreme koje se lomilo između demokratije i autoritarizma. U politici, profesor Pečujlić je nastojao da bude intelektualac a ne politički komesar, što je bila nemoguća misija. Kako umnost nije pobedila povukao se iz politike, dostojanstveno i bez ustupaka i vratio se na Univerzitet i bio jedan od njegovih najboljih rektora.

Treba podvući da profesor Pečujlić nije bio samo čovek uma već i srca. Znao je da se menjanje sveta ne vrši samo umom ma koliko on bio prodoran. Spoj uma i srca jeste ideal društva kome je težio, a tih vrednota i načela se držao i u sopstvenom životu u nastojao da sebe tako i formira. Rano je prihvatio maksimu mudraca da ljudski odnos nije razmena novca za robu ili robe za robu, već razmena osećanje za osećanje. Ako želiš da budeš čovek moraš davati i primati osećanja. Da bi bio voljen moraš voleti. Svoju ljubav, srdačnost, prijateljstvo i pažnju je iskazivao prema svojim kolegama i poznanicima. Ali, ponajviše prema mladim ljudima sa kojima je zajedno koračao, neki put bio ispred njih a neki put iza njih. Svaki put je bio na njihovoj strani, zaštitnički kao otac i stariji brat. Bio je drug u pravom smislu te reči. A to nije bilo teško jer je hteo da mlade ljude obrazuje za promenu sveta.

Prof. Vladimir Milić