Slom stečajne mafije

Ovog puta državna tajna bila je sačuvana. Do srede u 6.20 ujutru. Tada je počelo hapšenje. Bilo je to finale policijske istrage koja je trajala nekoliko meseci. Hoće li to promeniti sliku današnje Srbije, i odgovoriti na pitanje gde su naše pare?

U sredu ujutru uhapšeni su Goran Kljajević, predsednik Trgovinskog suda, Delinka Đurđević, sudija Trgivinskog suda, Sekula Pijevčević, biznismen, Miko i Milinko Brašnjović, biznismeni, Jelica Živković, generalni direktor Poštanske štedionice, Nemanja Jolović i Jasmina Kojić, advokati, i Dejan Ivezić, policajac iz Generalnog inspektorata srpske policije.

Hapšenje jednog predsednika suda, jednog direktora banke, nekoliko advokata, biznismena i policijskog inspektora... iznenadilo je samo neupućene. Mlađan Dinkić, srpski ministar finansija, kaže da je “zadat najveći udarac privrednom kriminalu i korupciji u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine”. Objasnio je i da je reč o “najvećoj grupi organizovanog privrednog kriminala ikad otkrivenoj u Srbiji”, te da je uhapšeni Goran Kljajević “vrh korupcije i stečajne mafije”. Ovo će, ipak, dalja istraga i sud tek morati da dokažu. Informacije do kojih je NIN ekskluzivno došao deluju ubedljivo.

Na stranu Dinkićev poslovični entuzijazam, pažnju ovde privlači poslednji deo rečenice – “stečajna mafija”. U nedostatku zvaničnih informacija – a policija je čitavog dana ostala nema – ova je ministrova opaska jedina opipljiva indicija o pravom razlogu policijske akcije. Odnosno, kako se čini, reč je o mutnim radnjama u stečajevima državnih preduzeća i njihovoj potonjoj privatizacijom.

Prema saznanjima NIN-a, pohapšeni se terete za davanje i primanje mita, odavanje službene tajne i zloupotrebu službenog položaja. Da ne bude zabune: reč je o onome što se naziva Organizovana kriminalna grupa, i reč je o nekoliko desetina miliona evra. Čitavim postupkom zato se i bavi Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal.

Čvorište ispumpavanja novca je u Trgovinskom sudu, ali konstrukcija je složenija, a posledica prosta: državni novac odlazi u privatne džepove. U tome, pored suda, učestvuju (tada) državni C market, državna banka Poštanska štedionica i nekoliko privatnih preduzeća i sposobnih preduzetnika. Muzu se državna preduzeća gurnuta u stečaj.

U najkraćem, pokazaćemo na ovom primeru: iz C marketa, tadašnji direktor Slobodan Radulović prebacuje novac preduzećima Mika Brašnjovića. Ovim novcem, Brašnjović ide u dva smera: ispod cene zakupljuje prostorije preduzeća Beko, i koristi ga (novac) da bi kupio BIM Slaviju. I Beko i BIM Slavija su u stečaju. Za stečaj je nadležan Trgovinski sud, Goran Kljajević i Delinka Đurđević. Na odgovorna mesta postavljaju advokata Nemanju Jolovića i njegovu kancelariju.

Istovremeno, Poštanska štedionica dodeljuje kredite Brašnjovićevim preduzećima, bez validnih garancija i mimo poslovne politike banke. Posrednik između direktorke Poštanske štedionice Jelice Živković i Mika Brašnjovića je kum Živkovićeve, biznismen Sekula Pijevčević. Novac Poštanske štedionice koristi se i za podmićivanje nadležnih sudija Trgovinskog suda, Kljajevića i Đurđevićeve. Svi su međusobno povezani, krug se zatvara.

Prema NIN-ovim informacijama poimence, stvari izgledaju ovako:

Goran Kljajević, kao predsednik Trgovinskog suda, utiče na sudiju Delinku Đurđević. Nalaže joj da Brašnjovićevoj firmi Tobako iznajmi poslovni prostor Beka, iako postoje i druge, mnogo bolje ponude. U priču Kljajević ubacuje i advokata Nemanju Jolovića – njegovu koleginicu iz kancelarije Tatjanu Jovanović postavlja za zamenika stečajnog upravnika Beka. Postavljenje je bitno, jer je advokat Jolović istovremeno i pomoćnik direktora preduzeća Eko produkt, a Eko produkt i Tobako imaju istog vlasnika – Mika Brašnjovića. Miko Brašnjović Kljajeviću plaća putavanja po inostranstvu, uključujući šoping, daje mu automobile, plaća obezbeđenje, oprema apartman na Zlatiboru, daje novac za kafanske cehove...

Delinki Đurđević, sudiji-izvršiocu u Trgovinskom sudu, Brašnjović oprema stan belom tehnikom, televizorima, klima-uređajem... Ona je, inače, uz Gorana Kljajevića najzaposleniji sudija Trgovinskog suda kada je reč o stečajnim postupcima. Iz ovoga bi – a može se proveriti i u statističkim podacima suda – mogao i da se izvede dodatni zaključak o bliskosti između Kljajevića i Đurđevićeve. Za njom se, inače, vuče i rep optužbi da je preko suda dobila stan u Beogradu, navodno nezakonito izvučen iz stečajne mase jednog preduzeća.

Eko produkt, firma Mika Brašnjovića, bavi se veletrgovinom i distribucijom, a posluje i u Crnoj Gori, Beču, na Kipru... Brašnjović je već poznat organima gonjenja – u maju 2003. godine uhapšen je zato što je “valjao” bajate bombone i sokove, i time “protivpravno” stekao dobit od 3,5 miliona dinara. Prehrambene proizvode kojima je, naveo je MUP, istekao rok trajanja, prepakivali su u nove ambalaže, sa falsifikovanim rokom upotrebe. Ovako “podmlađena” roba distribuirana je C marketu, Pekabeti, Rodiću, Veru...

Eko produkt je bio i jedan od najvećih dobavljača za C market, u vreme bivšeg direktora Slobodana Radulovića. Brašnjović i Radulović su, godinu dana posle spomenutog hapšenja, zajedno kupili preduzeće za proizvodnju mineralne vode “Milan Toplica” iz Tulara kod Prokuplja.

Posebno je zanimljivo da firmu Eko produkt pronalazimo i u dva broja Službenog glasnika Republike Srbije, iz septembra 2003. i oktobra 2005. godine. U prvom, potpisom tadašnjeg potpredsednika (Živkovićeve) vlade Žarka Koraća, Eko produktu se na pet godina “daje licenca za obavljanje trgovine na veliko duvanskim proizvodima”. Drugo rešenje potpisuje Vojislav Koštunica. Eko produktu, posle samo dve godine (tri godine pre roka), oduzima spomenutu licencu za trgovinu cigaretama. U ovom rešenju, kao razlog, navodi se Zakon o duvanu, odnosno, njegov član koji govori o kršenju ovog zakona i o nedozvoljenoj trgovini cigaretama.

Miko Brašnjović važna je figura i u malverzacijama u poslovanju C marketa. Uz njega, ključan je tu igrač i tadašnji direktor C marketa Slobodan Radulović, a pojavljuje se, ponovo, i Goran Kljajević. Firmi Brašnjovića i njegovog saradnika, advokata Jolovića, Radulović sa računa C marketa – avansno, mimo uobičajene poslovne politike – prebacuje značajne sume novca. Spominje se, čak, i cifra od 7 miliona evra. Ove pare Brašnjović koristi za spomenuto iznajmljivanje prostorija Beka, ali i za kupovinu preduzeća BIM Slavija. Ono je, ponovimo, u stečaju, u nadležnosti Trgovinskog suda.

Problem za Radulovića nastaje posle privatizacije C marketa, kad se namerio na malo jače igrače. Oni su otkrili manjak od onih 7 miliona, i pri tom ih nisu zavarale ni naduvane fakture (između 300 i 600 odsto!) za nabavku kondoma, osveživača vazduha, baterija i brijača. Pre samo nekoliko dana, 7. aprila, kako NIN saznaje, Milan Beko (kao predstavnik većinskog vlasnika C marketa) privodi na sastanak Mika Brašnjovića. Sa njim stižu i Goran Kljajević i drugi uhapšeni advokat, Jasmina Kojić-Pavlović (raniji zastupnik “Beka” u stečaju, potom prelazi kod Brašnjovića). Oni pokušavaju da izglade situaciju, bez velikog uspeha. Slobodan Radulović je već u bekstvu.

Sad prelazimo na Sekulu Pijevčevića i njegovu kumu Jelicu Živković, direktorku Poštanske štedionice. Sekula Pijevčević interesantan je po dva osnova, koji se međusobno ne isključuju. Prvo, zbog spomenute kumovsko-poslovne veze sa Jelicom Živković, direktorkom Poštanske štedionice, i drugo, zbog afere “kofer”. Zajednički imenitelj između Pijevčevića i Živkovićeve, a i afere “kofer”, jeste sukob sa Radovanom Jelašićem, guvernerom Narodne banke Srbije.

Naime, guverner Jelašić još od novembra 2004. godine – kada su otkrivene nepravilnosti u radu Poštanske štedionice – pokušava da smeni direktorku Jelicu Živković. Razlog: konstantna nelikvidnost banke, prouzrokovana “kapom i šakom” deljenih kredita preduzećima Sekule Pijevčevića. A njegovih je preduzeća, prema procenama, bilo preko 130. Novac, naravno, nisu uredno vraćane.

Paralelno sa ovim Jelašićevim pokušajima, Poštansku štedionicu pokušavaju da prevedu pod nadležnost Ministarstva za kapitalne investicije. Formalni osnov za ovakve zahteve pronađen je u tome što je većinski vlasnik štedionice PTT Srbije, koji spada u nadležnost ministarstva Velje Ilića. Interesantno, slične je tendencije pokazivala i Marija Rašeta-Vukosavljević, bivša ministarka saobraćaja i telekomunikacija, pod čijim je nadleštvom tada bio PTT. I sama je dobila kredit od Poštanske štedionice.

U međuvremenu, međutim, prema onome što je u štampi objavljeno početkom ovog meseca, Velja Ilić “prelomio” je mozak i dao zeleno svetlo za smenu direktorke Jelice Živković. Policija je, ipak, bila brža.

Pijevčević je, kako rekosmo, široj javnosti postao poznat kao akter afere “kofer”. Samo, tada policija nije ganjala njega; štaviše, po novinama se i sam hvalio kako je u ovoj, još mutnoj priči, usko sarađivao sa organima. Podsećanja radi, spor između NBS i Pijevčevićeve Kreditno-eksportne banke (KEB) nastaje zbog ukidanja dozvole za rad KEB-u. Usput, spor nastaje i zbog dozvola za rad TBI lizinga i Dunav TBI-a, firmi povezanih sa izraelskim kapitalom, Pijevčevićem i njegovim veoma živopisnim saradnikom Vladimirom Cizeljom. NJih dvojica, posredstvom funkcionera SPS-a Vladimira Zagrađanina, viceguverneru Dejanu Simiću podvode kofer sa 100.000 evra. Navodno, prvi deo planiranog mita, ne bi li NBS ipak na kraju popustila i spomenutim firmama dala dozvole za rad.

Postupak protiv Simića još je u toku. Današnja policijska akcija, međutim, na čitavu priču baca i novo svetlo: da li je afera “kofer”, zapravo, bila pokušaj svojevrsnog preventivnog kontraudara na Simića i guvernera Jelašića? Pogotovo što akterima afere – koji su od danas u pritvoru – sigurno nisu promakle novinske najave smene direktorke Živković, provere poslovanja Poštanske štedionice, te Dinkićeva ofanziva na Trgovinski sud. A upravo je ovaj sud neverovatnom brzinom poništavao odluke Narodne banke Srbije u vezi sa KEB-om.

Pri tom, ne treba izgubiti iz vida ni to da Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića nije demantovala informaciju objavljenu u NIN-u 19. januara ove godine – da je Sekula Pijevčević finansijer ove stranke. Da je druženja Jovanovića i Pijevčevića bilo, vidi se i na fotografiji koju objavljujemo.

Pijevčević i direktorka Poštanske štedionice Jelica Živković u ovoj se priči spominju kao finansijeri Mika Brašnjovića, odnosno Gorana Kljajevića. Brašnjoviću je Pijevčević, preko Živkovićeve, obezbeđivao kredite Poštanske štedionice, mimo uobičajene poslovne politike i bez odgovarajućih garancija. Istini za volju, postoje i drugačija tumačenja. U kraćem razgovoru za NIN, pomoćnik generalnog direktora Poštanske štedionice Miroslav Despotović kazao je da “po nama, tu ništa nije sporno, jer su svima odobravani krediti po istim uslovima”. Nasuprot tome, postoje i podaci o odobravanju kredita Brašnjovićevim fantomskim firmama. Brašnjović je ove kredite vraćao na neortodoksan način – kupujući poklone Sekuli Pijevčeviću i plaćajući zajedničko putovanje u Beč Sekuli Pijevčeviću i Goranu Kljajeviću, sa suprugama. Zna se i tačan datum.

Dejan Ivezić, policajac iz Službe generalnog inspektorata MUP-a, u priču upada sa strane. Određenog datuma, u određeno vreme, na određenom mestu, Sekuli Pijevčeviću dostavlja podatke koji predstavljaju službenu tajnu. Predaje mu dokumentaciju MUP-a. Ivezić za uzvrat dobija zimovanje i obećanje kredita od 100.000 evra.

Ukupne razmere spornih poslova, ipak, daleko prevazilaze sve spomenute sume. Prevazilaze i značaj novca koji je iz državne kase preliven u privatne džepove – podsetimo, samo, na pošalice ozbiljnih diplomata kako je sam Goran Kljajević “teži” od većine donacija koje iz inostranstva stižu ovdašnjem pravosuđu, ili na ozbiljnije pretnje Evropske unije da im se nećemo približiti dok ne raspletemo klupko Trgovinskog suda. Od 5. oktobra dosad, u tome nije bilo uspeha, uprkos svojevremenoj suspenziji Gorana Kljajevića i svim pretnjama ministra finansija Mlađana Dinkića. Hoće li sada biti drugačije? I, ukoliko počne da se odmotava, kuda će klupko Trgovinskog suda da nas odvede? Do Crne Gore, do uticajnih supruga nekih koalicionih partnera iz sadašnje vlade, bivših advokata i sadašnjih sudija... Država je izgleda uvela stečaj u Trgovinski sud, ali je stečajna hobotnica svuda pružila svoje pipke. Bitka je počela.

Goran Kljajević Nedodirljivi u lisicama Ime Gorana Kljajevića široj javnosti postalo je poznato posle 5. oktobra 2000. godine, kada je na mestu predsednika Trgovinskog (tada Privrednog) suda zamenio Milenu Arežinu, jednu od udarnih pesnica svrgnutog režima Slobodana Miloševića. Iako je poziciju stekao na krilima demokratske revolucije, Kljajević ima i svoju predistoriju u Trgovinskom sudu – ostao je upamćen i kao čovek koji je sahranio onu „Borbu”, bacivši je u ruke saboraca Mire Marković. Od 5. oktobra do sada Goran Kljajević je često bio na udaru javnosti, ali bezuspešno. Ne samo novinari, već su i državni organi pred njim bili nemoćni, iako im se direktno suprotstavljao u više navrata. Podsetimo samo na vraćanje dozvola za rad Astra banci Bogoljuba Karića, KEB-u Sekule Pijevčevića, kreativno registrovanje Karićevih firmi u vezi sa Mobtelom, što je država na kraju uspešno razrešila. U leto 2004. godine bio je nakratko suspendovan, ali ga je Vrhovni sud vratio na posao. To je i najgore što mu se dosad dogodilo. Nedavno se, u smiraj afere „kofer”, ponovo pojavio u javnosti: B92 ga je „smestio” u Izrael, i to u društvu Vladimira Cizelja, saradnika uhapšenog Sekule Pijevčevića. Kljajević je ovo demantovao, i u isto vreme javno pozvao premijera Vojislava Koštunicu i predsednika Borisa Tadića da zaustave progon. Najteže optužbe na Kljajevićev račun, ipak, izrekla je Milena Arežina, njegova prethodnica u Trgovinskom sudu. U svojoj knjizi „Noć prevare dan izdaje”, ona je živopisno prepričala događaje od 6. oktobra 2000. godine, kada Goran Kljajević preuzima sud. Ukratko, prema njenim optužbama, Goran Kljajević je sa svojim bratom Markom (sudija Specijalnog suda koji sudi optuženima za ubistvo premijera Zorana Đinđića) i Miletom Lukovićem Kumom zauzeo njenu kancelariju, preuzeo pečate i dokumentaciju, i pri tom pokušao da je nagovori da registruje firmu „Difens” LJubiše Buhe Čumeta. Svima njima, kako tvrdi Arežina, “gazdovao” je Zoran Janjušević, savetnik pokojnog premijera. Kasnije je, čudnim obrtom, Kljajevićev lik i delo u istu ravan doveo optužbe Miloševićeve perjanice Arežine i ministra finansija Mlađana Dinkića, koji će ga nebrojeno puta označiti kao rak-ranu srpskog sudstva. I Arežinine i Dinkićeve optužbe do ove srede ujutru raznosio je vetar. Onda je policija ušla u njegov stan i digla ga iz kreveta, u pidžami. Kada se obukao, pozvao je svog advokata Nemanju Jolovića, ali je i advokat već bio u poziciji da i sam traži branioca. Sa lisicama na rukama, a rukama iza leđa, Kljajević je sproveden u svoju kancelariju u Trgovinskom sudu, u Masarikovoj ulici. Prisustvovao je pretresu prostorija i fioka. U isto vreme, hapšeni su i pretresani i svi ostali akteri ove priče. Potom su sprovedeni u policijski pritvor.