Ruski put

Liberalne vrednosti koje Zapad nudi svetu kao univerzalan metod pogrešne su zato što ignorišu pojam morala. Prava i slobode, istrgnuti iz moralnog konteksta, čine čoveka sposobnim za izržavanje ksenofobije, za vređanje tuđih religioznih osećanja i ostale grehe. Zapadna koncepcija meša ljudska prava sa svedozvoljenošću.

To bi, u najkraćem, bio zaključak Sveruskog narodnog sabora, desetog po redu, kom je predsedavao patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksij II, a učestvovao, pored crkvenih velikodostojnika, i gotovo ceo državni vrh Rusije. Otvaranju trodnevnog sabora u Hramu Hrista Spasitelja prisustvovalo je oko 1 500 učesnika i gostiju, da bi se sutradan taj broj popeo na više od dve i po hiljade. U Moskvu su tim povodom doputovali predstavnici poznatih ruskih plemićkih porodica, kao i predstavnici Ruske pravoslavne crkve iz Nemačke, SAD, Italije, Francuske, Ukrajine, Kazahstana i Pridnjestrovlja.

Sabor je doneo Deklaraciju o pravima i dostojanstvu čoveka koja stavlja pod sumnju liberalne vrednosti koje su u Rusiju stigle sa Zapada i predlaže svoje tumačenje ljudskih prava u ruskom društvu.

MLADA DEMOKRATIJA: Mitropolit smolenski i kalinjingradski Kiril izazvao je pravu buru negodovanja liberalnog dela ruske javnosti svojom oštrom kritikom zapadnog liberalizma.

“Postajemo svedoci toga da se iza koncepcije o ljudskim pravima skriva laž, skrnavljenje religioznih i nacionalnih vrednosti. U kompleks prava i sloboda čoveka postepeno se integrišu ideje koje protivureče ne samo hrišćanskim nego uopšte tradicionalnim moralnim predstavama o čoveku. I, zato, ne treba se čuditi rastu ksenofobije u trenutku kad otkrivamo sve mogućnosti čoveku koga nikakve moralne norme ne sprečavaju da uništava svetinje, da pljuje po svojoj otadžbini, da uništava svoju kulturu. Takav čovek će krenuti da ubija drugog čoveka samo zato što je druge nacionalnosti ili druge vere.”

Neuvažavanja moralnih normi maskirano kao zaštita ljudskih prava dovodi do dvojnih standarda i mnogih drugih zala savremenog sveta. Bombardovanje Jugoslavije i rušenje hrišćanskih hramova na Kosovu, skandal sa karikaturama Muhameda koji je ostao nekažnjen, ili primer švedskog pastora koji je uhapšen zbog svojih izjava protiv homoseksualizma, sve su to karike istog lanca koji vodi društvo u propast, smatra mitropolit Kiril.

Tokom poslednjih desetak dana dogodilo se nekoliko napada na, kako se to ovde kaže, “lica neslovenske spoljašnjosti”, zbog čega je sve češće počelo da se govori o fašizmu u Rusiji. Činjenica da postoje skinhedsi, da napadaju ljude druge boje kože ili druge vere, upozorava na bolest društva, i logično je da izaziva reagovanje. Pa i tako neumereno kao što je izjava da je Rusija fašistička zemlja. Uzrok svemu Crkva vidi u eroziji morala, a povratak moralnim normama kao način za rešavanje tog, kao i mnogih drugih problema savremene Rusije.

Treba imati u vidu da je ruska demokratija veoma mlada, da je ljudska prava kao univerzalnu vrednost Rusija prihvatila među poslednjima u Evropi, dotle je bila carska pa komunistička, i u njoj ni u kom slučaju nisu prava pojedinca stavljana na prvo mesto. Devedesetih godina, posle rušenja komunizma, nastao je period anarhije koji se može uporediti samo sa američkim Divljim zapadom. Država je rasturena i opljačkana, a bogatstvo ogromne zemlje podelilo je između sebe dvadesetak ljudi.

Ipak, svedozvoljenost Jeljcinovog vremena više ne postoji, Putinova čvrsta ruka u velikoj meri je uvela zemlju u red, a visoke cene nafte učinile su da se postepeno ide ka boljem životu. Taj bolji život podrazumeva, između ostalog, i prihvatanje zapadne liberalne koncepcije ljudskih prava i sloboda. Posle višedecenijske zatvorenosti, zemlju je zapljusnuo zapadnjački talas – nekritički je prihvatano sve što je zapadno, od odeće, literature, do pravila ponašanja. Zakonodavni procesi su se sve više orijentisali, i ta tendencija traje, na standarde zapadne Evrope. Rusija sve više postaje član evropskog pravnog prostora. Ovo se poklopilo s težnjom čitavog pravoslavnog sveta da se aktivno uključi u evropsko društvo, a mnoge pravoslavne zemlje su ili postale ili se spremaju da postanu članice EU. Zapad, sa svoje strane, čini sve da svoje vrednosti nametne “zaostaloj” Rusiji, i u to ulaže ogromne napore i sredstva.

Geografski, istorijski i duhovno, Rusija pripada Evropi, ali znači li to da mora slepo da prihvata zapadnjačku ideologiju i stereotipe sa svim njihovim greškama i više nego očiglednim promašajima?

KRITIČNA FAZA: Učesnici Sabora pokušali su da na nov način protumače sve češće proteste u imigrantskim predgrađima evropskih gradova, proteste protiv tekstova u zapadnoj štampi I, naravno, međunarodni terorizam. Postavljeno je pitanje da li je uzrok tome to što Zapad pokušava svima da nametne formulu demokratije koja je bila veštački uvedena bez učešća muslimana, Jevreja, budista, Indusa, pravoslavnih hrišćana, pa, čak, delimično i bez učešća katolika. Apsolutna većina stanovništva planete Zemlje nije učestvovala u izradi tog sistema vrednosti koji se nameće celom svetu, milom ili silom.

“Ideja koja učvršćuje univerzalnu kulturnu vrednost u svakom kulturnom modelu veoma podseća na komunističku ideju s kojom naša zemlja ima tužno iskustvo”, rekla je LJubov Sliska, potpredsednik Ruske dume, i pozvala društvo da se odrekne nametnute ideje o nepogrešivosti Evrope.

Koncepcija ljudskih prava, ma kako bila dobra ili loša, doživljava kritičnu fazu. Tačno je da je u nekim zemljama, tokom nekoliko decenija, dala izvrsne rezultate i da se zato mnogima učinila kao univerzalna i večna. Otišlo se i dalje, pa je promovisala odricanje od svake hijerarhije, ravnopravnost u svemu – nema ni greha, ni pravde, već samo realizacija prava ravnopravnih i slobodnih ličnosti. Ovih dana je u San Francisku zabranjen marš za podršku moralu – s obrazloženjem da bi se sačuvala ljudska prava. Evropski parlament donosi, jedan za drugim, dokumenta koja pozivaju na borbu s normama tradicionalnog morala kao s “religioznim predrasudama”. Na taj način se veliki deo društva lišava prava na slobodu mišljenja. Da li pravoslavni, pa i katolici i protestanti, za razliku od gej populacije, ne smeju da se bore za svoja prava, zapitali su se učesnici Sabora.

“Čovečanstvo se još jednom našlo na prelomnoj etapi svog razvoja”, rekao je ministar inostranih poslova Sergej Lavrov. “S jedne strane su snage koje traže da se narodi odreknu svoje istorije, kulture i duhovnosti zato što kulturno-civilizacijske razlike, tobože, leže u osnovi svih protivurečnosti između država. S druge strane su oni koji insistiraju na svojoj nacionalnoj samobitnosti pred pritiskom globalizacije, koja predstavlja pretnju kulturno-civilizacionoj raznovrsnosti sveta.”

Deklaracija o pravima i dostojanstvu čoveka je u novijoj istoriji Rusije prvi dokument koji objašnjava crkveni pogled na jedan od najvažnijih problema u životu zemlje. U njoj se kaže da vera, moral, domovina i svetinje nisu ništa manje vredne od ljudskih prava. To se, naravno, razlikuje od uobičajenih razgovora o ljudskim pravima, ali ipak nije sasvim jasno čime je izazvana tako oštra kritika koja se može definisati jednom rečenicom: “Pazi, Crkva”. Neki su se odmah prisetili svih zločina i svih pogroma koji su tokom dve hiljade godina učinjeni pod okriljem Crkve ili na koje Crkva nije reagovala, pozvani su u pomoć Tolstoj, Dostojevski, Čehov, Saltikov – Ščedrin, koji svedoče da je i u vreme kad je uloga Crkve bila daleko značajnija nego danas bilo nepravdi, zločina, ubistava. Niko ne kaže da je njihovo delo upravo protest protiv tih zala...

RAZNOLIKOST I DIJALOG: Takvo reagovanje na jedan prilično benigan i uravnotežen dokument može se objasniti, najverovatnije, ne onim što je u Deklaraciji i u diskusijama rečeno, nego onim što podrazumevaju oni koji je tumače. Navodno, Crkva želi da ograniči ljudska prava u Rusiji. Toga u Deklaraciji, jednostavno, nema.

“Mi se s poštovanjem odnosimo prema pravima i slobodama čoveka. Ako uspemo da iskoristimo potencijal tradicionalnih religija Rusije, njenu etničku i kulturnu raznolikost i stvorimo opšteprihvatljivu koncepciju ljudskih prava, to će otvoriti pred nama nove perspektive, pomoći da izmenimo i popravimo oblik ljudske civilizacije”, rekao je patrijarh Aleksij II.

Deklaracija koju je doneo Sabor jedan je od predloženih puteva.

Andrej Končalovski za NIN: U Srbiji, Rusiji i Ukrajini su etičke osnove drugačije “Zapad ide prema propasti rols-rojsom, a Rusija tramvajem” Čuveni reditelj Andrej Končalovski prokomentarisao je za NIN buru nastalu zbog Deklaracije Sveruskog narodnog sabora: - Hrišćanstvo je velika civilizacija, ali ne može se nazivati univerzalnom zato što postoje ogromne civilizacije, na primer, Kina i Indija, koje nisu hrišćanske i koje žive po svojim pravilima, praktično ignorišući razvoj Zapada, a uzimajući od njega nove tehnologije i ono što im odgovara. Ako neko misli da je uspešni i visokorazvijeni Japan demokratska zemlja, onda je to velika iluzija. Japan živi apsolutno po zakonima srednjovekovnog klana, zna se ko je gore, ko je dole, zna se položaj žene i sve ostalo. Razgovor o ljudskim pravima je prazna priča, jer su prava nastala u zapadnoj civilizaciji zato što se tamo veoma poštuju obaveze. Počev od toga kako treba raditi, kako treba koristiti toalet, do toga da se ne sme krasti i da se moraju plaćati porezi. S obzirom na to da se ova pravila u Rusiji ne poštuju, smatram da pre nego što se počne govoriti o pravima, mora da se reši pitanje obaveza. Jer, kultura – to nisu prava, kultura apeluje na obaveze. Svaki Kinez živi po zakonima svoje kulture. On se brine o svojoj deci, o svojim precima, radi od rane zore u znoju lica svog da ne povredi sećanje na svoje pretke. A kod nas – desetine hiljada besprizorne dece jure po ulicama. Postoje li među besprizornom decom Jevreji, Uzbekistanci ili Gruzini? Ne. Ima li, zaista, Rusija svoj poseban put u demokratiju? - Treba imati u vidu da je Rusija imala svoj razvojni put drugačiji od zapadnog. Mi sve vreme iz nekih razloga upoređujemo sebe sa Zapadom. A zašto se ne upoređujemo s muslimanskim svetom? Zašto sve vreme govorimo da moramo da budemo kao u civilizovanom svetu... Ne treba nametati sebi okvire one istorije ili odeću koja nije za nas skrojena. Mi smo, nažalost ili na sreću, imali apsolutno svoj, istočno-hrišćanski put. Ako pogledate Ukrajinu, Bugarsku, Srbiju i Rusiju, sve su one odvojene gvozdenim zavesama od katoličkog sveta i svuda su problemi u izgradnji demokratije, svuda je korupcija daleko veća, i svuda se na ovaj ili onaj način pojavljuje autoritarna vlast. To je zato što su kod nas etičke osnove drugačije. Šta, dakle, Rusija treba da radi? - Ne treba stalno da govorimo o pravima jer se prava ne mogu nametnuti odozgo. Ruski narod je 1991. godine dobio toliko prava koliko nije mogao ni da sanja. Nikad nijedan narod nije imao toliko prava i sloboda. I kako ih je iskoristio? Nije ih iskoristio. Ko ih je iskoristio? Šačica veoma talentovanih, pametnih preduzetnika, a ruski narod je ćutao. Rekao bih da objektivne istorijske pretpostavke nisu stvorile uslove za razvoj demokratije u Rusiji. Treba ih stvoriti, a stalno treba imati u vidu da smo već zakasnili. Na sreću, ili nesreću, zakasnili smo. To jest, kako je rekao Haksli, Zapad ide prema propasti rols-rojsom, a Rusija tramvajem. Tako, pošto tramvaj ide sporije, mi još nismo toliko blizu propasti kao Zapad.